Првобитно објављено 26. 5. 2026. на сајту Вечити шах и блогу Шах-мат листе.
Пише: Слободан Бојковић
Поводом чланка „Онлајн мечеви и вежба брзине“
Ово је наставак чланка „Једно усамљено гледиште“, објављеног на „Вечитом шаху“ 21. 5. 2026, у коме су изнете судбине шахиста који су се углавном професионално бавили шахом. Указано је да превелико изгарање, у овом случају психичко за шаховском таблом и ван ње, као и у сваком врхунском спорту, носи и своје опасности.
Такође, полемисао сам и са тезом познатог велемајстора-тренера Драгана Шолака о потреби ангажовања деце у најранијем добу (узраста 6-7 година) у брзој, чак и булет игри на минут, да би се наводно побољшали брзина и број калкулација, а што је по мени погрешан и опасан приступ.
У даљем тексту ћу се потрудити да из сопственог искуства образложим начин игре у свесном, полусвесном и несвесном стању, а и да укажем на друге важне аспекте. Свестан сам да овај чланак, с обзиром да носи и субјективну ноту, има своје мањкавости, па бих био захвалан професионалним играчима и тренерима да се укључе у дискусију и опишу своја искуства. Да се моје излагање допуни, и по потреби, на неким местима коригује, ради правилне примене шаха у образовном развоју талентоване деце.
Ради бољег разумевања теме, намењене пре свега родитељима, овај други део започињем кратким објашњењем функција рада мозга.
Главне структуре мозга
Мозак се састоји из више међусобно повезаних делова, као што су:
- Велики мозак, задужен за размишљање, памћење, учење, решавање разних проблема, и контролу вољних покрета. Заузима највећи део лобање.
- Мали мозак управља равнотежом, координацијом покрета и држањем тела. Смештен је у задњем делу главе.
- Мождано стабло контролише аутоматске функције као што су дисање, рад срца, крвни притисак и варење. Повезује мозак са кичменом мождином.
Велики мозак се састоји од леве и десне мождане хемисфере (које се описују нешто касније) и четири главна режња:
- Чеони режањ је задужен за планирање, решавање проблема из делатности рада, за емоције, расуђивање и контролу вољних покрета.
- Темени режањ обрађује информације о додиру, болу, температури, као и свест о положају тела у простору.
- Потиљачни режањ је примарно задужен за пријем и обраду визуелних информација (вид).
- Слепоочни режањ је одговоран за слух, говор, памћење и препознавање звукова и мириса.
Начин рада хемисфера великог мозга
Лева хемисфера мозга контролише опажање, пажњу, памћење, читање, писање, рачунање, логичко и аналитичко размишљање, учење, језик, структуру… Према томе, повезујемо је са свесном обрадом информација. У поређењу са архитектуром и радом рачунара који су бледа копија човека, лева хемисфера би одговарала дигиталном начину рада јер информације обрађује секвенцијално (корак по корак), фокусирана на детаљ. Спора је у доношењу одлука. Одговорна је за управљање и контролу над десном, „мушком“ страном тела.
Десна хемисфера мозга ради на аналогном принципу. Интуитивна је, невербална, информације обрађује холистички (сагледава целину) и радије користи слике уместо речи.Одговорна је за управљање и контролу над левом, „женском“ страном тела. Омогућава визуелно-просторну обраду информација, емоционалне реакције и емпатију, креативност, интуицију, естетски и уметнички осећај, машту… Инстинктивна је и брза у доношењу одлука.
Обе хемисфере треба да раде заједно, како би се омогућило оптимално и уравнотежено функционисање мозга. Међутим, истраживања су показала да је код већине људи једна од хемисфера доминантна. Највећи број људи најчешће користи леву хемисферу, док су функције десне мождане хемисфере погрешним приступом у дечјем добу, често недовољно развијене и/или потиснуте.
Мозак функционишеслично мишићу: што више стимулације и вежби добија, то постаје јачи и флексибилнији. А у томе му помаже интелектуални и ментални тренинг, што шаховска игра на више начина омогућава.
Свесно и полусвесно делање
Према досад изнетом, сматрам да у шаховској пракси треба поставити следећа питања: – Да ли и када има смисла играти веома брзе партије с циљем тренирања сналажења у цајтноту?
Иако неки играчи али и тренери, укључујући и велемајстора Драгана Шолака, указују на значај практичног искуства у екстремно брзој игри и инсистирају на што већој примени у најранијем дечјем добу, покушаћу да објасним како се тај процес заиста одвија у мисаоном смислу. И да покажем да језаблуда да се у временском теснацу постиже много већа брзина рачунања. А о опасностима које предложени модел тренинга крије у себи, поготово за малу децу, већ сам говорио, а говорићу и у даљем тексту.
Према моме искуству из класичних партија, у ситуацијама ограниченог времена за размишљање и самим тим под емоционалним притиском, играч се не ослања на свесно рачунање огромног броја калкулација уз повећање брзине коју постиже тренингом булет игре на минут, како наводи тренер Драган Шолак, већ на брзо препознавање шема, мотива, слика и образаца, те неку врсту интуиције за схватање тренутне шаховске позиције уз брже одлучивање. И тај избор се своди само на главни правац, што омогућава ефикасну и брзу аналитичку проверу података.
Међутим, та интуиција није спонтана у правом смислу речи, већ је резултат претходног искуства и памћења типичних структура из шаховских књига или већег броја одиграних и анализираних партија. Зато можемо рећи да се у ситуацијама са ограниченим временом за размишљање, када се приближавамо, или смо у цајтноту, ради о некој врсти полусвесне реакције уз координацију обе хемисфере мозга, при којој се повећава брзина одлучивања. При томе за одлуку није најмеродавнији прорачун (што је случај код свесног мишљења и претежно активнијег рада леве хемисфере мозга), већ визуелни осећај за препознавање шема и слика (дар десне хемисфере), на основу чега се доноси одлука шта треба рачуном брзо у анализи проверити.
Несвесно реаговање у цајтноту
Субјективни приказ
И коначно, у цајтноту имамо несвесно реаговање када улогу у потпуности преузима десна хемисфера мозга. Инстинктивно вучете добре потезе, а не размишљате и не знате зашто и како то радите. Нека унутрашња сила вас води. Али уколико вам се у таквом екстра-сензитивном стању јави нека свесна помисао као што је асоцијација на: могућу победу, признања у будућности, на реванш противнику, или на некадашњи болан пораз (и да нешто ипак, за сваки случај треба да проверите), магија интуиције у игри нестаје; ментално се истог тренутка блокирате, време истиче и заставица пада; односно, после „освешћења“, враћени у стварност, повлачећи израчунати „свесни“ а не интуитивно „виђени“ потез, често грубо грешите. Разлог је у томе што су свесни мисаони процеси далеко, далеко спорији од инстинктивних, и несвесних, који у нервно напетим и опасним ситуацијама преовладавају и долазе до пуног изражаја.
Овде сам описао искључиво мој лични доживљај шаховског аматера који је на партије против одморних професионалаца одлазио неприпремљен, уморан после можда и осам сати проведених на радном месту на одговорном послу инжењера електронике, и коме је свака партија често била загонетка. Игра је зависила од тренутног надахнућа, типа позиције на табли (да ли ми лежи?), колико сам уравнотежен или нервно напет због указане прилике да играм на Међународном велемајсторском турниру, због жеље да се у таквим околностима покажем и не обрукам, због других отежавајућих околности и мојих објективних могућности. Јер, с обзиром да сам у каријери мало играо, а стил ми је, по карактеру борбен и нападачки, да у репертоару немам тип отварања и позиција за лагодан реми и мали предах, да много тога не знам из средишњица, а поготово завршница, и без рутине стечене игром великог броја партија, све је било под знаком питања и неизвесно. Ту напету атмосферу сам делом описао у тексту „Муке шахиста аматера у игри против професионалаца“ и објавио на мом сајту https://ogledaladuha.rs/ .
[Осим тога, и када су ми обавезе на послу биле мањег интензитета, био сам онемогућен да чешће играм. Наиме, до 1992. године због титуле мајстора нисам могао да учествујем на Радничким првенствима Србије и Југославије (о трошку фирме и са плаћеним одсуством), а због игре за екипу која је члан Прве или Друге савезне лиге нисам учествовао ни на спортским играма Нафтагаса и Нафтне индустрије Србије. (Забрана је донета јер су многи спортисти само фиктивно били запослени; на платном списку, а без радних обавеза.) То сам описао у чланку „Кажњавање због успеха у шаху и титуле мајстора“.]
Мање личан, реалнији приказ несвесне игре
Игра у несвесном стању која ми се у цајтноту дешавала, и која је за мене, шаховског аматера често била правило, за професионалне шахисте је вероватно веома редак изузетак. Наиме, само у изузетном склопу изразито неповољних околности и умора дешава им се интуитивна несвесна игра са некад грубим превидом, неочекиваним за њих. Доказ да су људи од крви и меса, а не у садашњој ери тренинга уз коришћење свих погодности комјутера, шаховски роботи.
Према реченом, мој описани осећај несвесног код шаховских професионалаца се ретко јавља. Они се труде да активно користе обе хемисфере мозга у свим фазама игре, и којима то полази за руком, су успешнији. По моме мишљењу, узбекистански шахисти су изразити представници таквог начина игре. Доказ је и Синдаров Жавохир јер игра брзо и јако, а добро се сналази и у неочекиваним и наметнутим позицијама. А мањи пад форме и резултата, мислим да је последица изгарања и сензационалног успеха на Турниру кандидата.
Зато би процесу мишљења професионалних шахиста у цајтноту можда највише одговарао мој опис игре у полусвесном стању, када се такође користе обе хемисфере мозга, али је десна, интуитивна хемисфера активнија. У сваком случају, треба чути мишљење и искуства наших професионалних тренера и шахиста. Надам се да се неће устручавати.
Закључак
Према изложеном, не треба играти булет брзе партије ради наводног повећања брзине и броја калкулација, те да би се боље сналазило у цајтноту и тобоже, много брже рачунало, – како наводи велемајстор Драган Шолак. У цајтноту се, заправо, свесно мање рачуна, а више ослања на развијену интуицију. А природна, дарована интуиција се усавршава претходним аналитичким радом на шаху, визуелним и асоцијативним памћењем и увежбавањем кључних позиција и образаца.
И на крају: Брза и булет игра не повећава брзину рачунања, а смањује (по моме мишљењу) интуицију. Сматрам да и ово гледиште треба проверити!
Добра и лоша интуиција
Позната су сведочења учесника у тренуцима опасним по живот, када се у делићима секунде који изгледају као вечност, одмотава цео филм живота, и/или када вас нека сила води да се у безизлазној ситуацији спасите и преживите. Постоје и примери предвиђања – прекогниције, када вас сила упозорава, спречава и спашава, као на пример: нешто вас је спречило да одете на пут, закаснили сте и очајавате, а затим сазнајете да се догодила аутобуска, железничка или друга несрећа у којој сте могли да страдате.
Зато гајите позитиван однос према животу и у, по вас неповољним околностима или дешавањима не очајавате, већ примењујте народну мудрост: – Ко зна, или – Само Бог зна зашто је то добро. И питајте се зашто вам се неке непријатне ствари у животу понављају. Да ли и сами томе доприносите. Шта то ваше унутрашње, несвесно биће жели да вам каже? Шта треба да научите, шта да промените, и шта, у насталим околностима да примените.
Нажалост, постоје и случајеви када сте погрешно ресетовани, када неумитно срљате у ситуације опасне по живот и призивате несрећу. Наиме, ослањајући се само на интуицију која често не може рационално да се објасни, а у немогућности да се аналитичким умом раздвоји стварно од нестваног и/или умишљеног, под дејством психичких траума тоне се у сујеверје, биполарни поремећај са епизодама еуфорије и депресије, или у тежим случајевима параноју, а што је описано у чланку од 21. маја.
Замке вештачког призивања интуиције
Да бисте стекли несвакидашњи, описани осећај у цајтноту, када се не размишља о резултату и последицама већ се препушта осећају садашњег тренутка, неки играчи, па чак и деца, несвесно или намерно – вештачки, улазе у цајтнот. То се ради поготово у слабијим позицијама како би се ослонили на интензивнији, бржи темпо, аутоматизоване реакције и евентуално активирање запостављене интуиције, јер им је лева хемисфера мозга доминантнија. Међутим, то лако може постати навика, па и својеврсна зависност, јер се дешавају слични механизми као код хазардерских игара и коцке, те се таквог приступа треба клонити.
Још једном истичем да велики број блиц, а поготово булет партија, без свесних мисаоних процеса усмерених ка развоју интуиције, развија брзину реаговања и доношења одлука, али не и дубље разумевање позиције. А то на дуже стазе штети класичном шаху јер се првенствено негује рутина и брзина ради победничког менталитета, а већим делом запоставља креативност.
Познати интуитивци
Од изразитих интуитиваца ближих мом животном добу, издвојио бих Љубомира Љубојевића међу нашим познатим шахистима и Анатолија Карпова од светских. По моме мишљењу, Љубојевић није имао подршку у свом раном развоју, а ни током каријере; чак је, по српском лошем обичају и менталитету, у неким ситуацијама делом спутаван, па није у потпуности реализовао своје, од Бога дароване, потенцијале.
За разлику од њега, Карпов је постао државни пројекат и уз подршку најбољег стручног тима, који је обухватао све потребне профиле стручњака, дуго био на шаховсом трону. Видети чланак Емила Сутовског поводом 75. рођендана Анатолија Карпова на линку: https://sahmatlista.wpcomstaging.com/2026/05/23/karpov-sa-75-godina-sahovski-genije-koji-je-dominirao-cetiri-generacije/
Замке брзог успеха
Када се успех искључиво мери резултатима и брзином напредовања упоређиваном рејтингом и медаљама, дете лако постаје средство амбиција и објект развоја. Зато је за мене недопустиво подстицање деце, а поготово млађе од осам година, да, ради метеорског успеха, за годину дана одиграју неколико хиљада онлајн партија, макар и рапид (убрзаног) темпа, јер је потребна и анализа ради учења на пропустима и грешкама, а такво ангажовање је за дете превелик терет.
Стварање зависничког односа и ремећење здравог развоја
У већ интензивном такмичарском оптерећењу деце у раном узрасту, посебно је осетљиво питање стварања зависничког односа на бази адреналин и/или адреналин-допамин ефеката код брзих формата игре као што су блиц и булет. А када се томе додају и партије у свим форматима у директном, живом контакту на кадетским и другим такмичења опен карактера, затим у клубовима где су деца често двојно регистрована и где се игра по класичном темпу, уз школске обавезе и стрес око савладавања пропуштеног градива због честог одсуствовања, поставља се питање границе између здравог развоја и превременог, претераног оптерећења. У таквим случајевима можемо говорити и о ускраћеном, и раном „професионализацијом“, делом изгубљеном детињству.
Дете нема времена за остале врсте игре, за опуштање и дечја сањарења и маштања. „Спартанским“ одгојем ради бржег успеха, пре времена сазрева само у једном правцу и постаје „стармало“ у закључивању и понашању, и делом хендикепирано због запостављања десне хемисфере мозга. А уколико је пре тога, услед интензивног психичког напрезања, непрестаног стимулисања и хиперактивности дошло до умрежавања леве и десне хемисфере, и убрзаним путем стварања малих генијалаца, постоји и опасност инхибиције полних хормона у пубертету и слабијег изражавања природом и рођењем датог полног идентитета. А онда се јављају и многе дилеме и психичке трауме.
Сведоци смо агресивног приступа и наметања родне терминологије и ЛГТБ идеологије која се већим делом манипулацијом деце подржава, и разним методама и поступцима помаже да се ЛГТБ популација ствара. А томе доприноси и убрзана „производња“ малих генијалаца у покушајима реализације човека програмираних, „пожељних“ особина и способности, ради стварања земаљског „надчовека“.
Права мера при усмеравању деце
Мишљења сам да деци, по природи и васпитању подложној зависности од успеха и признања, не треба повлађивати и удовољавати прохтеве, већ наћи праву меру! Наиме, у пракси деца врло брзо прихватају систем награде која им се нуди – победе, рејтинг, уважавање одраслих и вршњака, похвале и друштвена признања. И у једном тренутку више не играју шах само ради уживања у игри и развоју свих користи од шаха као образовног система, већ се, под притиском, тражи зависнички стимуланс. И ту тренери, родитељи и психолози имају одговорност да не реагују само пасивно на жеље детета, већ да активно процењују шта је у његовом дугорочном интересу корисно!
Примера ради, на моје уобичајено питање: – Зашто талентовано дете бар мало времена не посвети решавању проблема и не дође бар три пута у току године на такмичење од максимално 90 минута, и зашто у ноћним часовима, у загушљивим просторијама клубова уз буку и често неодмерене коментаре одраслих, време посвећује стресном, у таквим околностима некорисном блицу, најчешћи одговор родитеља је: – Дете то жели и воли…
Одговорност одраслих у развоју деце
Али, да ли је дете свесно опасности, ако му старији на то не укажу? И што је још горе, ако их, напротив, људи од поверења подстичу на такве штетне психофизичке напоре, јер сутрадан, ако је радни дан, иде се и у школу. Да им, зарад метеорског успеха и опасних замки моћи и ега, шах постане навика без које не могу да живе.
Опасности због нереаговања или погрешног усмеравања
А онда, када драж и нагон за непрестаним победама као компензација за неиспуњени део личности ишчезне, у суочавању са болним животним поразима и са самим собом, са сврхом и смислом живота, са пропуштеним приликама, са одбаченим емоционалним подршкама зарад успеха, са својом душом и нагомиланом, потиснутом празнином у њој, неки од великих шаховских посвећеника који су спалили све мостове за собом, у опасности су да их обузме бесмисао и да, пошто су без емоционалне подршке, у тренуцима растројства изаберу најстрашнији облик реаговања: самоубиство. А то сам већ више пута, у првом делу, примерима код врхунских играча наводио.
И колико тек има мање познатих, и за многе непознатих, примера трагичних судбина.
ФМ Слободан Бојковић
У Новом Саду, 25. 5. 2026.
Напомена: Крај у следећем наставку