Првобитно објављено 19. 8. 2026. на порталу Борба за истину.
Пише: Слободан Бојковић
После два уводна чланка „Медицинске заблуде на Интернету“, и четири о важној теми „Разликовање вирусних од бактеријских инфекција преко ЛФ ККС“, а коришћењем апсолутних параметара леукоцитарне формуле (ЛФ) комплетне крвне слике (ККС), серијал је настављен упознавањем читалаца са значајем релација параметара крви уопште, у превенцији васкуларних инцидената (први, други и трећи део). https://borbazaistinu.rs/slobodan-bojkovic-prevencija-vaskularnih-incidenata-treci-deo/
Пошто је у контроли свих физиолошких и других процеса незаобилазан мозак, и њему је, после првог чланка, https://borbazaistinu.rs/dejstva-hronicne-upale-stresa-i-nedostatka-sna-na-mozdane-funkcije-prvi-deo/ посвећено још неколико делова.
Сви досадашњи чланци аутора доступни су кликом на портал „Борба за истину“ , где су објављивани од децембра 2021. године, а ови последњи из медицине и кликом на линк категорије „Природа и здравље“: https://borbazaistinu.rs/category/clanci/priroda-i-zdravlje/ .
После почетних неспоразума, Чет-бот је и у овом новом тексту наставио да износи тачне податке, и на тај начин ми помаже у информисању читалаца и очувању здравља.
+ Пре контроле текста о неуротрасмитерима додао бих да су серотонин и допамин и хормони, а да је глутамат важна аминокиселина.
Чет-бот: То би било добро додати, али уз мање исправке ради научне тачности.
- Серотонин није хормон. Он је пре свега неуротрансмитер, али делује и као локални сигнални молекул (аутакоид/паракрини медијатор) у гастроинтестиналном тракту, крвним судовима и тромбоцитима. Не сматра се класичним хормоном јер се не лучи из ендокриних жлезда да би преко крви деловао на удаљене органе.
- Допамин такође није класичан хормон, али може деловати као неурохормон. Неурони хипоталамуса луче допамин у хипофизни порталски систем, где инхибира лучење пролактина. Дакле, у мозгу је неуротрансмитер, а у осовини хипоталамус–хипофиза има улогу неурохормона.
- Норадреналин и адреналин су најбољи примери молекула који имају двоструку улогу:
- као неуротрансмитери у симпатичком нервном систему,
- као хормони када се луче из сржи надбубрежне жлезде у крвоток.
- Глутамат је неесенцијална аминокиселина и уједно главни ексцитаторни неуротрансмитер централног нервног система. Организам га може синтетисати, али је неопходан за синтезу протеина, метаболизам азота и пренос нервних импулса. Када се његова концентрација у синапсама прекомерно повећа, може изазвати ексцитотоксичност и оштећење неурона.
+ Још о допамину. Зар га не ствара и надбубрежна жљезда?
Да, али ту постоји важна физиолошка разлика коју вреди објаснити.
Допамин се заиста синтетише и у сржи надбубрежне жлезде, али је тамо он углавном прекурсор у синтези норадреналина и адреналина, а не главни крајњи производ.
Пут синтезе изгледа овако:
Тирозин → L–DOPA → допамин → норадреналин → адреналин
У надбубрежној жлезди већина насталог допамина се веома брзо претвара у норадреналин, а затим у адреналин. Због тога се у крв највише ослобађају адреналин и норадреналин, док се допамин лучи у много мањим количинама.
С друге стране, у мозгу је допамин пре свега неуротрансмитер. Стварају га допаминергички неурони, нарочито у:
- супстанци нигри (Substantia nigra или црна супстанца) у средњем мозгу – важна за контролу покрета; шаље допамин у друге делове мождане коре;
- вентралној тегменталној области (VTA) у средњем мозгу – важна за мотивацију, жељу и осећај задовољства (после хране или успешно оствареног циља);
- хипоталамусу – где допамин делује и као неурохормон, јер преко хипофизног порталног система инхибира лучење пролактина.
Зато бих у вашем тексту додао овакву напомену:
Допамин има више физиолошких улога:
- У централном нервном систему он је један од најважнијих неуротрансмитера и учествује у регулацији покрета, мотивације, награђивања, учења и когнитивних функција.
- Неурони хипоталамуса луче допамин и у хипофизни порталски систем, где делује као неурохормон инхибирајући лучење пролактина.
- Допамин се синтетише и у сржи надбубрежне жлезде, али се ту највећим делом претвара у норадреналин и адреналин, па је његова улога у овом ткиву пре свега улога прекурсора катехоламина, а не главног хормона.
То лепо показује и једну важну биохемијску чињеницу: адреналин, норадреналин и допамин припадају истој породици катехоламина и међусобно су повезани у једном синтетичком путу. Зато хронични стрес не ремети само један молекул, већ читав катехоламински систем.
+ Слично проширење текста о серотонину
Ево текста у истом стилу као за допамин.
Серотонин има више физиолошких улога. У централном нервном систему он је један од најважнијих неуротрансмитера и учествује у регулацији расположења, анксиозности, сна, апетита, учења, памћења, перцепције бола и бројних когнитивних функција.
Серотонин настаје из аминокиселине триптофана путем следећег метаболичког пута:
Триптофан → 5-хидрокситриптофан (5-HTP) → серотонин (5-хидрокситриптамин, 5-HT)
У мозгу га синтетишу пре свега неурони једара рафе (nuclei raphe) у можданом стаблу, чији аксони пројектују у готово све делове мозга. Због тога серотонин истовремено утиче на емоције, пажњу, памћење, спавање, доношење одлука и бројне друге функције.
Међутим, око 90–95% укупног серотонина у организму налази се изван мозга, углавном у ентерохромафинским ћелијама гастроинтестиналног тракта, где регулише покретљивост црева, лучење дигестивних сокова и друге функције система за варење. Серотонин преузимају и складиште тромбоцити, који га ослобађају током повреде крвних судова, где доприноси вазоконстрикцији и хемостази.
Важно је нагласити да серотонин не пролази кроз крвно-мождану баријеру. Зато серотонин који се ствара у цревима не повећава директно концентрацију серотонина у мозгу. Оно што може прећи крвно-мождану баријеру јесте његов прекурсор триптофан, из кога неурони синтетишу сопствени серотонин.
Хронична упала значајно ремети овај процес. Под дејством проинфламаторних цитокина (нарочито IL-1β, IL-6 и TNF–α) активира се ензим индоламин-2,3-диоксигеназа (IDO), који преусмерава триптофан са синтезе серотонина на кинуренински метаболички пут. Због тога је мање триптофана доступно за синтезу серотонина, док неки метаболити кинуренинског пута могу имати неуротоксично дејство.
Последице су:
- смањена концентрација серотонина у мозгу;
- депресивно расположење;
- анксиозност;
- поремећаји сна;
- повећана осетљивост на бол;
- слабија когнитивна функција и емоционална регулација.
Због овакве повезаности имуног и нервног система, серотонин представља један од најважнијих молекула преко којих хронична упала може утицати на расположење, когнитивне функције и појаву депресије.
Овде бих додао још једну занимљиву чињеницу која лепо повезује неуронауку и гастроентерологију: иако се 90–95% серотонина налази у цревима, његова главна улога тамо није регулисање расположења, већ покретљивости црева. То је један од разлога зашто се серотонин често назива молекулом који повезује мозак и црева (осовина црево–мозак).
+ Како хронична упала мења неуротрансмитере?
„Токсични обрт“ метаболизма триптофана
Хронична системска инфламација не утиче само на крвне судове, имуносистем и метаболизам целог организма, већ дубоко мења и хемијску равнотежу мозга.
Проинфламаторни цитокини могу променити метаболизам аминокиселине триптофан, која је неопходна за синтезу више важних молекула, укључујући серотонин, мелатонин и метаболите кинуренинског пута.
Ова промена представља један од најбоље проучених механизама који повезује хроничну упалу са депресијом, анксиозношћу, поремећајима сна, умором и когнитивним падом.
Израз „токсични обрт“ описује ситуацију у којој се, услед дуготрајне активације имуног система, триптофан мање користи за стварање молекула који подржавају нормално функционисање мозга, а више усмерава ка путу чији одређени продукти у условима хроничне упале могу негативно утицати на нервни систем.
- Смањена синтеза серотонина и мелатонина
Триптофан (TRP) је есенцијална аминокиселина, што значи да организам не може сам да је створи, већ мора да је унесе храном.
Он служи као прекурсор за синтезу:
- серотонина (5-HT) – неуротрансмитера важног за расположење, сан, апетит, бол и когнитивне функције;
- мелатонина – хормона који регулише циркадијални ритам и циклус спавања.
У нормалним условима део триптофана користи се за синтезу серотонина. Међутим, током хроничне упале долази до промене метаболичког правца.
Проинфламаторни цитокини, нарочито:
- IFN-γ (интерферон гама);
- TNF-α (фактор некрозе тумора – α);
- IL-6 (интерлеукин – 6);
повећавају активност ензима: индоламин-2,3-диоксигеназа (IDO) који преусмерава триптофан са пута синтезе серотонина ка кинуренинском путу.
Последице могу бити:
- мања доступност триптофана за синтезу серотонина;
- смањена синтеза мелатонина;
- поремећај регулације сна;
- промене расположења;
- повећана осетљивост на стрес;
- слабија когнитивна функција.
Овај механизам је један од разлога зашто код хроничних инфламаторних стања често постоји комбинација физичког умора, поремећаја сна и депресивних симптома.
- Кинуренински пут – између заштите и оштећења
Кинуренински пут није сам по себи штетан. Он представља нормалан метаболички пут разградње триптофана и учествује у регулацији имуног система.
Проблем настаје када је овај пут дуготрајно прекомерно активиран услед хроничне упале.
Тада се повећава стварање различитих метаболита, од којих неки могу утицати на функцију мозга.
Најважнији су:
- кинуренска киселина – у одређеним концентрацијама може имати неуропротективне ефекте јер делује на глутаматни систем;
- квинолинска киселина – може имати неуротоксичне ефекте јер активира NMDA рецепторе.
Дакле, није цео кинуренински пут „лош“, већ је проблем нарушена равнотежа између његових различитих продуката.
- Кинуренински пут, глутамат и ексцитотоксичност
Квинолинска киселина је ендогени агонист NMDA рецептора.
NMDA рецептори су рецептори за глутамат, главни побудни неуротрансмитер централног нервног система.
Глутамат има кључну улогу у:
- учењу;
- памћењу;
- синаптичкој пластичности;
- преносу нервних сигнала.
Међутим, као и код многих биолошких система, неопходна је равнотежа. Проблем није присуство глутамата, већ његова прекомерна активност или недовољно уклањање из синаптичког простора.
Када дође до претеране и дуготрајне активације NMDA рецептора, повећан улазак калцијума у неуроне може покренути:
- стварање слободних радикала;
- оштећење митохондрија;
- активацију ензима који оштећују ћелијске структуре;
- програмирану смрт неурона.
Овај процес се назива ексцитотоксичност.
- Клиничке последице поремећене неурохемијске равнотеже
Промене у метаболизму триптофана, серотонинском систему и глутаматној неуротрансмисији могу се испољити као:
- слабија концентрација;
- успорена обрада информација;
- поремећаји памћења;
- осећај „мождане магле“;
- хронични умор;
- поремећај сна;
- већа осетљивост на стрес;
- депресивни и анксиозни симптоми.
Код особа које већ имају генетску, метаболичку или биолошку предиспозицију, хронична упала и дуготрајан недостатак сна могу представљати факторе који доприносе развоју неуролошких и психијатријских поремећаја.
Ипак, важно је нагласити да ни хронична упала ни недостатак сна сами по себи обично нису довољни да изазову сложене болести. Они делују као део ширег система фактора који утичу на отпорност и функционисање мозга.
+ А сада о улози Неуроваскуларне јединице (Neurovascular Unit – NVU) као централне споне између крви, периферних органа и мозга.
До сада су описане промене које хронични стрес, упала и недостатак сна изазивају на нивоу хормона, неуротрансмитера, неуропептида, рецептора, неурона и глијалних ћелија. Међутим, поставља се кључно питање:
Како сигнали из крви и периферних органа уопште утичу на мождано ткиво које је заштићено крвно–можданом баријером?
Одговор лежи у сложеном функционалном систему који се назива неуроваскуларна јединица (Neurovascular Unit – NVU).
Неуроваскуларна јединица представља тесну функционалну повезаност:
- ендотелних ћелија можданих крвних судова,
- перицита,
- астроцита,
- микроглије,
- неурона,
- ванћелијског матрикса.
Она није само пасивна баријера између крви и мозга, већ активни регулатор који контролише:
- шта из циркулације може ући у мозак;
- снабдевање неурона кисеоником и глукозом;
- локални мождани проток крви;
- уклањање метаболичког отпада;
- имунолошку равнотежу;
- синаптичку активност и пластичност мозга.
Другим речима, здравље мозга зависи не само од стања неурона, већ и од здравља њиховог васкуларног и глијалног окружења.
1. Крвно–мождана баријера – прва линија заштите мозга
Основу крвно–мождане баријере чине ендотелне ћелије можданих капилара које су повезане изузетно чврстим међућелијским спојевима (tight junctions).
Најважнији протеини ових спојева су:
- клаудини (нарочито claudin-5),
- оклудин,
- ZO-1.
Њихова улога је да спрече неконтролисан пролаз молекула из крви у мождано ткиво.
Код хроничне упале долази до следећих промена:
↑ IL-1β
↑ IL-6
↑ TNF-α
↓ функције tight junction протеина
↓ интегритета крвно–мождане баријере
Последица је повећана пропустљивост баријере, што омогућава лакши контакт између периферног имуног система и мозга.
2. Перицити – чувари стабилности можданих капилара
Перицити су ћелије које окружују капиларе и представљају један од најважнијих регулатора NVU.
Њихове функције укључују:
- одржавање стабилности крвно-мождане баријере;
- регулацију пречника капилара;
- контролу локалног протока крви;
- комуникацију са ендотелом и астроцитима.
Оштећење перицита доводи до:
- повећане пропустљивости крвних судова;
- поремећаја микроциркулације;
- слабијег уклањања метаболичког отпада.
Дисфункција перицита описана је код старења мозга и неуродегенеративних болести, посебно код Алцхајмерове болести.
3. Астроцити – посредници између крви, неурона и глимфатичког система
Астроцити својим наставцима окружују мождане капиларе и представљају везу између крвних судова и неурона.
Њихове функције су:
- одржавање јонске равнотеже;
- уклањање вишка глутамата;
- обезбеђивање енергетске подршке неуронима;
- регулисање можданог крвотока;
- учешће у глимфатичком систему.
Посебно су важни канали:
Aquaporin-4 (AQP4)
који омогућавају кретање течности између ликвора и можданог ткива.
Током дубоког сна активност овог система се повећава, што омогућава ефикасније уклањање метаболичких продуката.
4. Микроглија – имуни сензор неуроваскуларне јединице
Микроглија представља резидентни имуни систем мозга.
У нормалним условима она:
- надзире мождано ткиво;
- уклања оштећене делове ћелија;
- регулише синаптичке везе;
- подржава пластичност мозга.
Међутим, код хроничне упале долази до продужене активације микроглије.
Тада она може ослобађати:
- IL-1β;
- IL-6;
- TNF-α;
- реактивне кисеоничне врсте.
Последице могу бити:
- оштећење синапси;
- повећан оксидативни стрес;
- поремећена неуронска пластичност.
Важно је нагласити да микроглија није једноставно „добра“ или „лоша“ — она може имати различите функционалне профиле у зависности од окружења.
5. Моноцити и веза периферног имуног система са мозгом
У здравом стању крвно–мождана баријера строго контролише улаз имуних ћелија.
Када је NVU нарушена: хронична упала активира ендотел; настаје повећана експресија адхезионих молекула и лакша миграција моноцита
Моноцити који улазе у ткиво могу ослобађати:
- цитокине;
- реактивне кисеоничне врсте;
- инфламаторне медијаторе.
Овај механизам је добро проучен код мултипле склерозе, можданог удара и других стања са неуроинфламацијом.
6. Како се у NVU уклапају инфекције, аутоимуност и токсини?
Различити фактори могу имати заједнички завршни пут:
Инфекциони фактори (нпр. EBV – Епштајн-Бар вирус)
могу довести до:
- дуготрајне активације B-лимфоцита;
- повећане продукције цитокина;
- имунолошке дисрегулације.
Аутоимуни процеси (нпр. аутоимуни тиреоидитис)
могу допринети:
- хроничној активацији имуносистема;
- повећаном инфламаторном оптерећењу.
Тешки метали
могу изазвати:
- оштећење ендотела;
- оксидативни стрес;
- дисфункцију митохондрија;
- активацију микроглије.
Иако ови фактори нису сами по себи довољни да објасне све неуролошке болести, могу допринети стању у којем је NVU осетљивија на оштећења.
7. Централна порука
Неуроваскуларна јединица представља место где се сусрећу:
- имуни систем,
- ендокрини систем,
- крвни судови,
- метаболизам,
- нервни систем.
Хронични стрес, упала, поремећен сан, инфекциони фактори и токсична оптерећења могу заједно довести до:
↑ инфламаторних цитокина
↑ оксидативног стреса
↓ интегритета крвно–мождане баријере
↑ активације микроглије
↓ синаптичке пластичности
↓ BDNF
↓ когнитивне функције
Зато се данас све више прихвата став да многе неуролошке и психијатријске болести нису само поремећаји самих неурона, већ и поремећаји комуникационог система између крви, имуности и мозга.
Наставак разговора у следећем делу.
Аутори: Слободан Бојковић и Чет- бот ВИ
Напомена: Из свега до сада изложеног може се закључити да толика усклађеност, сложеност Природе и савршенство живота тешко могу бити последица спонтаних и насумичних процеса и постепене еволуције неживе материје, како нам се то углавном кроз школски систем представља, већ пре упућују на постојање промишљеног и контролисаног Божјег стварања.
Зато је можда најважније питање како ћемо, пошто нам је живот Божјом благодаћу дат, живети. Како ћемо се према другим људима и свему живом и „неживом“ односити? Да ли ћемо нашу родну груду и земаљски дом – планету Земљу – чувати, и за будућа поколења сачувати?