Првобитно објављено 15. 8. 2026. на порталу Борба за истину.
Пише: Слободан Бојковић
После два уводна чланка „Медицинске заблуде на Интернету“, и четири о важној теми „Разликовање вирусних од бактеријских инфекција преко ЛФ ККС“, а коришћењем апсолутних параметара леукоцитарне формуле (ЛФ) комплетне крвне слике (ККС), серијал је настављен упознавањем читалаца са значајем релација параметара крви уопште, у превенцији васкуларних инцидената (први, други и трећи део). https://borbazaistinu.rs/slobodan-bojkovic-prevencija-vaskularnih-incidenata-treci-deo/
Пошто је у контроли свих физиолошких и других процеса незаобилазан мозак, и њему ће, после првог чланка, https://borbazaistinu.rs/dejstva-hronicne-upale-stresa-i-nedostatka-sna-na-mozdane-funkcije-prvi-deo/ бити посвећено још неколико делова.
Сви досадашњи чланци аутора доступни су кликом на портал „Борба за истину“ , где су објављивани од децембра 2021. године, а ови последњи из медицине и кликом на линк категорије „Природа и здравље“: https://borbazaistinu.rs/category/clanci/priroda-i-zdravlje/ .
После почетних неспоразума, Чет-бот је и у овом новом тексту наставио да износи тачне податке, и на тај начин ми помаже у информисању читалаца и очувању здравља.
+ Нешто више о BDNF – зашто га многи називају „ђубривом за мозак“ и како га повећавају физичка активност, сан и учење;
Чет – бот: Ево текста који можете убацити као посебан поднаслов.
BDNF – Главни фактор раста и пластичности мозга („ђубриво за мозак“)
BDNF (Brain-Derived Neurotrophic Factor, мождани неуротрофни фактор) је један од најважнијих молекула за здравље и функционисање мозга. Иако није хормон нити класичан неуротрансмитер, он делује као неуротрофни фактор, односно сигнални протеин који омогућава раст, преживљавање и прилагођавање неурона.
Због своје улоге у одржавању и обнављању нервног система, BDNF се често назива „ђубривом за мозак“ (fertilizer for the brain). Тај назив није научни термин, већ сликовита аналогија која описује његову способност да подстиче развој и јачање неуронских мрежа, слично као што ђубриво подстиче раст биљака.
BDNF има више важних функција:
- подстиче преживљавање неурона;
- стимулише раст дендрита и аксона;
- повећава број и стабилност синапси;
- учествује у дуготрајном јачању синаптичких веза (дуготрајна потенцијација – LTP– long-term potentiation), која представља физиолошку основу учења и памћења;
- подстиче неуропластичност – способност мозга да се мења, учи и прилагођава;
- учествује у неурогенези у хипокампусу;
- штити неуроне од оксидативног стреса, упале и апоптозе (програмиране ћелијске смрти).
Шта смањује концентрацију BDNF-а?
Хронична упала, хронични стрес и недостатак сна значајно смањују синтезу BDNF-а.
Главни узроци су:
- хронично повишен кортизол;
- проинфламаторни цитокини (IL-1β, IL-6 и TNF-α);
- оксидативни стрес;
- инсулинска резистенција;
- физичка неактивност;
- хроничан недостатак сна;
- депресија и дуготрајан психолошки стрес.
Када је концентрација BDNF-а ниска, мозак теже формира нове синапсе, успорено учи, слабије памти и спорије се опоравља након повреде или болести. Због тога је низак BDNF повезан са депресијом, когнитивним падом и већим ризиком од неуродегенеративних болести.
Како повећати BDNF?
Најбољи и најпоузданији начин повећања BDNF-а нису лекови, већ животне навике које истовремено смањују хроничну упалу и подстичу неуропластичност.
Највећи утицај имају:
Редовна физичка активност
Физичка активност је један од најјачих природних стимулатора синтезе BDNF-а. Најбоље резултате показују:
- брзо ходање;
- трчање;
- вожња бицикла;
- пливање;
- аеробне вежбе умереног до већег интензитета.
Током вежбања повећавају се проток крви кроз мозак, снабдевање кисеоником и ослобађање више молекула који стимулишу синтезу BDNF-а. Истовремено се смањују концентрације проинфламаторних цитокина и кортизола.
Квалитетан сан
Највећа синтеза BDNF-а одвија се током квалитетног сна, нарочито током дубоког (спороталасног) сна. Тада мозак:
- обнавља синапсе;
- консолидује памћење;
- активира глимфатички систем;
- смањује концентрацију упалних молекула;
- припрема неуроне за ново учење.
Хроничан недостатак сна има супротан ефекат – снижава концентрацију BDNF-а и успорава све процесе неуропластичности.
Учење и ментална активност
Сваки пут када научимо нешто ново, мозак ствара или јача синаптичке везе. За тај процес неопходан је BDNF.
Најјачи стимулуси су:
- учење страног језика;
- свирање музичког инструмента;
- решавање сложених проблема;
- читање и активно размишљање;
- усвајање нових моторичких вештина;
- интелектуално захтевни разговори и креативан рад.
Може се рећи да неурони који се често активирају луче више BDNF-а, а повећани BDNF додатно јача управо те неуронске везе. Тако настаје позитиван циклус учења и неуропластичности.
Исхрана
Иако је њен утицај мањи од физичке активности и сна, медитерански тип исхране, омега-3 масне киселине, полифеноли (нпр. из бобичастог воћа, маслиновог уља, какаа и зеленог чаја) и довољан унос витамина и минерала повезани су са већом концентрацијом BDNF-а и мањом хроничном упалом.
Зашто је BDNF толико важан?
BDNF је један од кључних молекула који повезује животне навике са здрављем мозга. Физичка активност, квалитетан сан, интелектуална активност и здрава исхрана не делују само зато што „побољшавају кондицију“, већ зато што мењају биологију мозга. Они повећавају концентрацију BDNF-а, подстичу стварање и јачање синапси, побољшавају комуникацију између неурона и омогућавају мозгу да се прилагођава, учи и опоравља током читавог живота.
Због тога се BDNF с правом сматра једним од најважнијих молекула неуропластичности и једним од главних посредника благотворног дејства физичке активности, квалитетног сна и учења на функцију мозга.
+ Да ли бисте ми проверили и сложили следећи текст?
Наравно. Сложио сам га као јединствено поглавље, уз задржавање вашег стила, али сам додао: бројност и значај глије, синаптичко орезивање микроглије, трипартитну синапсу код астроцита, адаптивну мијелинизацију и закључак о сарадњи неурона и глије.
Глијалне ћелије – скривени регулатори здравља мозга
Неурони су дуго били сматрани примарним носиоцима функције нервног система, док су глијалне ћелије посматране углавном као пасивна потпора. Сам назив глија потиче од грчке речи glía, која значи „лепак“, што одражава некадашње схватање да је њихова главна улога пре свега механичко одржавање структуре нервног ткива.
Савремена неуронаука значајно је променила ову слику. Данас знамо да глијалне ћелије нису само потпора неуронима, већ активни регулатори бројних важних процеса у мозгу. Оне учествују у регулацији синаптичке активности, одржавању метаболизма и хомеостазе неурона, функционисању крвно-мождане баријере, имунолошким процесима у мозгу, уклањању метаболичких отпадних материја и регулацији неуропластичности.
Глијалне ћелије чине значајан део ћелијске популације централног нервног система. Иако се раније сматрало да их има много више од неурона, данас знамо да однос глијалних ћелија и неурона варира у зависности од региона мозга и врсте ћелија која се посматра. Међутим, значај глије не произлази само из њене бројности, већ пре свега из њене кључне улоге у одржавању услова неопходних за нормално функционисање неурона.
Када је регулација глијалних ћелија поремећена, оне могу допринети развоју неуроинфламације, неуродегенеративних процеса и одређених неуролошких и психијатријских поремећаја. Због тога се глијалне ћелије све више препознају не само као потпорне структуре, већ као активни учесници у настанку, развоју и одржавању поремећаја функције нервног система.
Главне врсте глијалних ћелија
Најважније глијалне ћелије централног нервног система су микроглија, астроцити и олигодендроцити. Свака од њих има специфичну, али међусобно повезану улогу у одржавању функције мозга.
- Микроглија – имунски чувар мозга
Микроглија представља резидентни имуни систем централног нервног система и функционално је сродна макрофагима. Она непрекидно надзире мождано ткиво, препознаје оштећене ћелије, уклања ћелијски отпад, остатке оштећених структура и потенцијално штетне материје.
Поред тога, микроглија има важну улогу у обликовању неуронских мрежа. Током развоја мозга, али и током живота, она учествује у процесу синаптичког орезивања (synaptic pruning) – селективном уклањању слабих или непотребних синапси. На тај начин доприноси правилном формирању можданих мрежа, учењу и прилагођавању мозга.
Када дође до инфекције, повреде или хроничне системске упале, микроглија се активира и почиње да лучи проинфламаторне цитокине, хемокине и реактивне кисеоничне врсте. У почетку је ова реакција заштитна и омогућава поправку оштећења.
Међутим, ако активација потраје, микроглија може прећи у стање хроничне неуроинфламације. Тада долази до:
- прекомерног уклањања синапси;
- повећаног оксидативног стреса;
- ослобађања супстанци које оштећују околне неуроне;
- поремећаја комуникације између можданих региона.
Овакав механизам повезује се са развојем различитих неуродегенеративних и психијатријских поремећаја.
2. Астроцити – метаболички и васкуларни регулатори
Астроцити су најбројније глијалне ћелије мозга. Својим бројним наставцима повезују неуроне са крвним судовима и имају кључну улогу у одржавању мождане хомеостазе.
Њихове најважније функције су:
- обезбеђивање хранљивих материја и енергије неуронима;
- регулација концентрације јона, нарочито калијума;
- уклањање вишка неуротрансмитера, посебно глутамата;
- учешће у одржавању крвно-мождане баријере;
- регулисање локалног можданог крвотока;
- учешће у глимфатичком систему који током сна уклања метаболички отпад из мозга.
Астроцити су такође део такозване трипартитне синапсе. То значи да синаптичку комуникацију не регулишу само два неурона (пресинаптички и постсинаптички), већ и астроцит који окружује синапсу. Астроцити могу утицати на количину неуротрансмитера у синаптичком простору и ослобађати сопствене сигналне молекуле који мењају јачину нервног преноса.
Дисфункција астроцита може довести до:
- поремећаја регулације глутамата;
- повећане ексцитотоксичности;
- појачане неуроинфламације;
- веће осетљивости неурона на оштећење.
3. Олигодендроцити – архитекте мијелина
Олигодендроцити су глијалне ћелије које стварају мијелин, липидни омотач око аксона неурона. Мијелин омогућава брзо и ефикасно провођење електричних импулса путем такозване скакутајуће (салтаторне) проводљивости између Ранвијерових чворова.
У најбржим мијелинизованим нервним влакнима брзина провођења електричних сигнала може достићи више од 100 m/s.
Мијелин није статична структура. Данас знамо да се он током живота непрекидно прилагођава активности неурона. Ова појава се назива адаптивна мијелинизација и представља један од механизама неуропластичности. Она омогућава да се нервни путеви који се често користе додатно оптимизују током учења и стицања нових вештина.
Оштећење олигодендроцита или губитак мијелина успорава пренос нервних сигнала и нарушава комуникацију између можданих региона.
Демијелинизација је основни механизам болести као што је мултипла склероза, али све више доказа указује да суптилни поремећаји мијелина могу учествовати и у неким психијатријским и когнитивним поремећајима.
Закључак – мозак као заједница неурона и глије
Иако су неурони специјализовани за брз пренос и обраду информација, њихово нормално функционисање зависи од сложене подршке и регулације коју обезбеђују глијалне ћелије
Микроглија регулише имуни одговор, астроцити одржавају метаболичку и синаптичку равнотежу, а олигодендроцити обезбеђују брз и ефикасан пренос сигнала.
Поремећај ове сарадње може довести до хроничне неуроинфламације, поремећаја неуропластичности, когнитивног пада, депресије и неуродегенеративних болести.
Здрав мозак није само мрежа неурона – он је сложен систем у коме неурони и глијалне ћелије непрекидно комуницирају и заједнички одржавају функцију нервног система.
+ И ово: Како сан подржава глимфатички систем и регулацију микроглије
Сан није пасивно стање одмора, већ период интензивне обнове, регулације и прилагођавања мозга. Током сна долази до промена у активности неурона, метаболизму, имунолошкој регулацији и функцији глијалних ћелија.
Посебно је значајан дубоки NREM сан (slow-wave sleep), током кога се активирају механизми који омогућавају ефикасније уклањање метаболичких продуката, одржавање равнотеже можданог окружења и обнављање неуронских мрежа.
Један од најзначајнијих механизама је глимфатички систем – функционална мрежа за транспорт течности кроз мозак која зависи од сарадње астроцита, цереброспиналне течности (ликвора) и крвних судова.
Механизам ноћног „чишћења“ мозга
1. Пад норадреналина током дубоког сна
Током будности активност локуса церулеуса у можданом стаблу је висока, што доводи до већег ослобађања норадреналина. Норадреналин одржава будност и пажњу, али истовремено смањује активност глимфатичког система.
Будно стање –> Повишен норадреналин –> Астроцити су раширени –> Проток ликвора је смањен — > Токсини се гомилају
Дубоки сан — > Смањен норадреналин — > Астроцити се скупљају — > Ликвор испира мозак –> Микроглија се смирује
2. Улога астроцита и аквапорин-4 канала
Астроцити имају кључну улогу у глимфатичком систему. Њихови наставци окружују крвне судове мозга и садрже велики број канала аквапорин-4 (AQP4) који омогућавају кретање воде између крвних судова, ликвора и можданог ткива.
Током дубоког сна долази до повећања простора између можданих ћелија, што омогућава лакши пролаз цереброспиналне течности кроз ткиво мозга. У експерименталним моделима описано је значајно повећање интерстицијалног простора током сна, што олакшава размену течности и транспорт метаболита.
Функција AQP4 канала није само транспорт воде – њихов правилан распоред на крајевима астроцита важан је за ефикасност глимфатичког „испирања“ мозга.
3. Уклањање метаболичког отпада
Током сна глимфатички систем доприноси уклањању различитих растворљивих метаболичких продуката који настају током активности мозга и испирању могућих токсина.
Међу њима су:
- β-амилоид – пептид који настаје цепањем већег протеина који се зове APP (amyloid precursor protein). Он је нормалан производ метаболизма неурона; проблем настаје када се одређени облици Aβ накупљају, и чије се нагомилавање повезује са Алцхајмеровом болешћу;
- тау-протеин – протеин важан за стабилност микротубула у неуронима, али чије патолошке промене могу довести до оштећења неурона;
- α – синуклеин – врло флексибилан протеин. Једна од његових важних улога је регулисање синаптичких везикула – малих мехурића који садрже неуротрансмитере. У нормалним условима може да мења своју структуру у зависности од тога за шта се веже.
Није ограничен на неуроне. Налазимо га и у глијалним ћелијама, цревном ентеричком нервном систему и ван нервног система. Због тога се данас истражује да ли су α-синуклеин и његови агрегати део неке шире комуникације између нервног, имунског и цревног система. Повезује се са Паркинсоновом болешћу када може да покаже неке особине које подсећају на заразне/самоширеће системе.
- други продукти оксидативног и метаболичког стреса.
Важно је нагласити да поремећено уклањање ових молекула није једини узрок неуродегенеративних болести, али може представљати један од фактора који повећава ризик.
Утицај сна на микроглију
Сан има важну улогу у одржавању правилне активности микроглије.
У нормалним условима микроглија се налази у стању сталног надзора (surveillance state). Она:
- прати промене у можданом ткиву;
- уклања оштећене структуре;
- регулише број и снагу синапси;
- ослобађа факторе који подржавају неуропластичност и опоравак.
Квалитетан сан смањује количину метаболичких сигнала који могу претерано активирати микроглију и омогућава одржавање њене равнотеже.
Раније се често користила подела микроглије на:
- M1 фенотип – проинфламаторни;
- M2 фенотип – антиинфламаторни и репаративни.
Данас је познато да је ова подела поједностављена. Микроглија није ограничена на два стања, већ може заузимати читав спектар функционалних профила у зависности од сигнала из окружења, старости, метаболичког стања и присуства упале.
Шта се дешава код хроничног недостатка сна?
Када особа дугорочно спава премало или има честе прекиде сна, долази до више неповољних промена:
- смањује се ефикасност глимфатичког система;
- успорава се уклањање метаболичких продуката;
- повећава се активност симпатичког нервног система;
- расту концентрације проинфламаторних цитокина, као што су IL-6 и TNF-α;
- микроглија остаје дуже у активираном стању;
- повећава се оксидативни стрес;
- смањује се синаптичка пластичност.
Ако такво стање траје дуго, хронична неуроинфламација може нарушити комуникацију између неурона, смањити функцију хипокампуса и префронталног кортекса и допринети когнитивном паду, поремећајима расположења и већем ризику од неуродегенеративних промена.
Закључак
Сан представља један од најважнијих биолошких механизама за одржавање здравља мозга. Током дубоког сна мозак не мирује – он активно регулише метаболизам, обнавља синапсе, контролише активност микроглије и омогућава ефикаснији глимфатички транспорт и уклањање метаболичког отпада.
Због тога хронични недостатак сна није само последица стреса и проблем умора, већ може постати и један од фактора који одржавају хроничну упалу и постепено нарушавају функцију нервног система.
Наставак разговора у следећем делу.
Аутори: Слободан Бојковић и Чет- бот ВИ