Prethodno objavljeno na portalu Glas javnosti, 4. 12. 2020.
Preduslovi za aktiviranje prirodnog imuniteta i borbe protiv Kovida – 19: MISTERIJA VODE I POSTA
U seriji autorskih tekstova, objavljenih na portalu Glasa javnosti, naš povremeni saradnik Slobodan Bojković, dipl. inž. elektronike, piše o imunom sistemu i važnosti jačanja sopstvenog prirodnog imuniteta. Takođe, i o nužnosti preventive radi sprečavanja nastanka bolesti. Ovaj tekst je nastavak tih izlaganja.
Samo 20 osnovnih aminokiselina odgovorno je za stvaranje više od milion organskih jedinjenja koja cirkulišu u biološkim organizmima, i svih 20 proizvode samo biljke!
Stoga su razumna primena vegetarijanstva i autofagija (učinak posta) neophodni za očuvanje zdravlja.
Za život ćelija potrebne su hranljive materije sa kiseonikom, čije se dopremanje ćelijama vrši putem krvi. U tom sistemu važnu ulogu ima i limfa sa vodom. Zdrav, mlad organizam sadrži 60-70 % aktivne vode. Taj procenat se smanjuje sa povećanjem telesne mase (usled masnih naslaga), kao i sa povećanjem godina starosti i većeg dehidriranja ćelija.
Voda je biorastvarač, ulazi u sastav makromolekula žive materije, a deluje i kao biomolekul. A što je naročito važno, voda kao tečni kristal svojim združenim molekulima pamti stanja naših emocija i reaguje na izgovorene reči i misli. (Otkriće japanskog naučnika Masarua Emota, potvrđeno i od drugih naučnih timova.)
Dakle, među čudima Prirode je i misterija vode, koja može da egzistira u vidu dimera, trimera, i dalje, na stotine načina, sa klasterima od 10 do 1.000 molekula u biološkom organizmu čoveka. Može da pamti, da daje, ali i da oduzima energiju, da slabi i da zaražava organizam.
Da bude pod uticajem Zemlje (njenih minerala), blagodetnog dejstva Sunca, kao i plodnog uticaja Meseca na biljke.
Značaj posta
Uticaj vode i hrane na organizam i zdravlje ljudi proučavan je od davnina, a zaokuplja pažnju i savremene nauke. To je razumljivo, jer pored vode i hrana je neophodna za život i zdravlje ljudi. Ali potrebno je i povremeno uzdržavanje od hrane.
Podsećam da su istraživanja japanskog naučnika Jošinoria Ošume (za koja je 2016. godine dobio Nobelovu nagradu) pokazala da je blagovremena, preventivna primena autofagije (u našem narodu vekovima poznato kao učinak posta), delotvorna u čišćenju i pripremi organizma za borbu protiv poznatih, a naročito protiv nepoznatih ili mutiranih patogena.
Naime, u nedostatku hrane, patogeni se sami između sebe uništavaju, a na delu je i prirodna selekcija pri kojoj stradaju najslabije ćelije. Odstranjivanjem sopstvenih slabih i mutiranih ćelija iz organizma regeneriše se i autoimuni sistem, tako da autofagija preventivno deluje i u sprečavanju ili sanaciji autoimunih bolesti, a omogućava se i podmlađivanje organizma.
Dokaz navedenog je i posle rata sprovedeno istraživanje u hranom bogatoj Holandiji u kojoj je usled gladovanja u toku Drugog svetskog rata poboljšano stanje zdravlja nacije. Naime, statistika posle rata pokazala je da je drastično opao broj bolesnika sa izraženim dijabetesom tipa 2, pa čak i bolesnika tipa 1 zavisnih od insulinske terapije.
Za hrišćanske vernike sada je u toku Božićni post. Vernici se uzdržavaju od hrane životinjskog porekla, sa poukama da se uzdržavaju i od loših misli i dela. Post je i prilika za jačanje volje. Na taj način ljudi mogu da se lakše brane od usvojenih zavisnosti i poroka u vidu alkohola, cigareta, hrane itd.
Takođe jača volja omogućava jačanje psihe, i pomaže u odstranjivanju negativnih, često po psihofizičko stanje organizma pogubnih misli. Pored od Crkve uvedenog posta, postoje i rigoroznije dijete za čišćene organizma koje pomažu u savladavanju težih oblika bolesti jačanjem prirodnih, (samo)isceljujućih snaga organizma. To su metode po Rudolfu Brojsu, kao u novije vreme, i po Genadiju Petroviču Malahovu.
Jedan vid međuvarijante je pokušaj da se za vreme posta ne jede prvo 12, zatim 18, odnosno 24 sata, a ponekad i duže. Takođe da se voda postupno ne pije 12, 18 i 24 sata. Ovo je potrebno da bi se organizam navikao na takav podvig, da ojača, i da uzdržavanje od vode i hrane ne pobuđuje psihički i fizički stres. Na taj način, pacijent je pripremljen i na novonastale uslove prilikom eventualnog dolaska u bolnicu, a pogotovo kada dolazi zbog hirurškog zahvata.
Prisustvovao sam mukama gojaznijih (a i ljudi normalne težine) koji su tražili – a rodbina im je preko medicinskih sestara ili lekara poznanika donosila – hranu uveče pred operaciju; oglušavali su se i o protokol o neuzimanju vode od ponoći (osim uz jutarnju neophodnu terapiju ukoliko je imaju, a svi su je imali…). O mukama pušača, i njihovim prekršajima protokola u bolnici, da ne govorim…
Ostali uslovi neophodni u održanju života, kao i jačanju imuniteta
S obzirom da slab imunitet i neadekvatan imuni odgovor izazivaju komplikacije kod virusnih oboljena, u borbi sa Kovidom-19 češće se za jačanje imuniteta predlaže primena raznih suplemenata veštačko-prirodnog porekla.
Na proizvodima su uputstva o potrebnim dnevnim dozama, ali neophodno je da korisnici imaju u vidu da se preteranim unosom izazivaju štetna dejstva, a stalnim unosom preporučenih dnevnih doza preko suplemenata, onesposobljavaju se creva za apsorpciju vitamina i minerala iz hrane biljnog i životinjskog porekla, što može da bude pogubno.
Primena suplemenata je uglavnom potrebna tokom bolesti i oporavka, a po potpunom ozdravljenju samo u mesecima kada nema svežeg voća i povrća. Primena pomaže i radi preventive u rizičnim situacijama sa psihofizičkim stresom i izloženosti patogenima, ali uz opreznost.
Samo 20 osnovnih aminokiselina odgovorno je za stvaranje više od milion organskih jedinjenja koja cirkulišu u biološkim organizmima, i svih 20 proizvode samo biljke!
Zvanična nauka govori o 10 esencijalnih i 10 neesencijalnih aminokiselina (od kojih oko 10 proizvode odrasli ljudi kao i svi sisari). Zato je prevashodno neophodna upotreba biljne hrane.
Napominjem i da su naši preci živeli u teškim uslovima, ali baš zato, koristeći pretežno biljnu hranu, uzgajanu ili nalaženu u Prirodi, vekovima su opstajali na svojim ognjištima, darujući nam jači genetski sklop. Nažalost, zbog pogrešnog razvoja civilizacije i mi, kao i celo čovečanstvo, bolestima plaćamo danak.
Iz prethodno dosad rečenog saznaje se da nama samo biljke daju sav potreban gradivni materijal za sintezu jedinjenja potrebnih za obnovu ćelija i održanje života. Stoga su razumna primena vegetarijanstva i autofagija (učinak posta) neophodni za očuvanje zdravlja.
„Svetsko, a naše“
S obzirom da samo biljke proizvode 10 osnovnih esencijalnih aminokiselina, budućnost je u lekovima za jačanje imuniteta na biljnoj bazi.
A o tome je preko 30 godina govorio nedavno preminuli doktor Todor Jovanović, stvarajući preparate „Todoksin“ sa kojima su prirodnim jačanjem imuniteta uspešno oporavljane HIV pozitivne osobe, mnogo više u svetu nego, zbog našeg mentaliteta, kod nas.
Jer zaboga, kako jedan stomatolog protetičar može da bude uspešniji u jačanju imuniteta od uvaženih profesora univerziteta – molekularnih biologa i genetičara, kao i doktora medicine – specijalista i subspecijalista imunologa koji imaju podršku moćne farmaceutske industrije i Svetske zdravstvene organizacije.
A što se našeg mentaliteta tiče, zavisti i odnosa prema izumiteljima, podsećanja radi, treba spomenuti da i pored svih do tada ostvarenih patenata, Nikola Tesla nije postao član Srpske akademije nauka prilikom posete Beogradu 1892. godine.
Da li zato što je od zvaničnog obrazovanja imao samo diplomu elektrotehničara iz Pešte? Ili što je Srpska akademija nauka i umetnosti bila pod uticajem Beča i Berlina? (Radi izbegavanja plaćanja tantijema za patentna prava, za Nemačku i Evropu Tesla nije prvi izumeo ni motor naizmenične struje).
Krajem januara 1894. Tesla je postao dopisni, da bi tek 1937. godine (posle 43 godine „šegrtovanja“) postao redovni član „Srpske“ Akademije nauka?!
Da ponašanje članova „Srpske“ akademije nauka prikazuje stanje odnosa i ponašanja ne samo kod nas, već i u svetu, govori i sledeća činjenica:
Nikola Tesla nije bio ni nobelovac, a prema knjizi hrvatskog fizičara dr Vladimira Paara, preko 10 Nobelovih nagrada (i biće ih još) dodeljeno je drugim naučnicima, za pre svih, i pre svega, njegova otkrića!
Ukleti kreveti i crne tačke na putevima
Da bi se održao dobar imuni sistem potrebno je i obraćanje pažnje na mesta na kojima se najduže boravi, radi izbegavanje štetnog dejstva geopatogenih zona.
Krajem devedesetih godina, sada pokojni dr Aleksandar Vorgučić sa Elektronskog fakulteta u Nišu (od većine kolega neshvaćen zbog istraživanja paranormalnih fenomena), radio je studiju koju je potpomogao i podržao tadašnji načelnik VMA, redovni član SANU, stručnjak za nefrologiju, general-major Sveto Suša.
Studijom je dokazano da je jedan od bitnih uzroka endemske nefropatije u selima pored Južne Morave uticaj podzemnih vodotokova, usled vekovnog pomeranja toka reke, te nastalih geopatogenih zona.
Profesor Vorgučić je ukazivao i na uticaj geopatogenih zona u nastajanju crnih tačaka na putevima, uz povećan broj saobraćajnih nesreća sa tragičnim posledicama. Ukazivao je i da je registrovana pojava kancera na određenim radnim mestima u Gradskoj bolnici u Nišu i van nje, uzrokovana dugotrajnim štetnim dejstvom geopatogenih zona. Govorio je i o potrebi za detektovanjem ukletih kreveta u bolnicama, koji bi se izbegavali…
Pitam se, koliko ukletih kreveta postoji u bolnicama širom Srbije, i koliko je uticaj geopatogenih zona, pojačan i sa uticajem Meseca, doprineo težem oporavku pacijenata, a možda i tragičnom ishodu?
I koliko još slučajeva sa fatalnim ishodom imamo u gradovima gde se gradi na grobljima. (S druge strane, zar i klinika VMA i izgrađeno naselje Banjica, podignuti na mestu nedovoljno istraženog, a zgradama zatrpanog neolitskog lokaliteta, nisu primer bahatog odnosa prema istoriji, precima i životu uopšte?)
Srpska akademija nauka nije odobrila (ni preusmerila) sredstva da se pomenuta studija o uticaju geopatogenih zona na pojavu endemske nefropatije nastavi. Ipak, zahvaljujući entuzijazmu profesora Vorgučića, sličnu studiju započeo je u Lazarevcu, ali nažalost, nije bilo podrške.
Možda je lakše voditi ljude na dijalizu, nego pokušati sa izmeštanjem kreveta! Birokrate koje određuju prioritete nisu se rukovale sa geopatogenim zonama (kao ni sa Bogom), pa stoga, kao nedokazane činjenice, one ne postoje.
Da li je u tehnici i većoj “ekonomičnosti“ spas?
Sadašnja medicina se sve više oslanja na tehnička dijagnostička sredstva; zapostavljeno je posmatranje (opšta opservacija), uz razgovor sa pacijentima.
Lekari opšte prakse za 10 minuta, koliko im je predviđeno po pacijentu, više su zaokupljeni padom sistema, ili nedostacima kompjuterskih programa, umesto da uspostavljaju profesionalan odnos sa pacijentom dok govori o problemima zbog kojih je došao, i koji ga tište.
A kada se ode kod lekara specijaliste, za 15 minuta koliko imate na raspolaganju (možda nešto više za prvi pregled), neuki pacijenti mogu da upadnu u zamku zbog pogrešnog izražavanja, i/ili pogrešnog kuckanja (ili razumevanja problema) od specijaliste pri pisanju Izveštaja.
To kasnije povlači dalje posledice, kada se usled delom neiskazanih (ili netačno u kompjuterski sistem unetih podataka) uspostavi i nepotpuna dijagnoza, uz neodgovarajuću terapiju. A neuki pacijenti slepo veruju lekarima i piju hrpu prepisanih lekova za različite bolesti, uz često međusobno štetno dejstvo.
Ranije izučavana i primenjivana klinička propedevtika (priprema za dalju precizniju dijagnostiku) usled primene tehničkih sredstava postala je misaona imenica. Lekari opšte prakse, koji su odavno pretvoreni u administratore i „skretničare“, uskoro će, uz mnoge specijaliste (sledeće na redu), daljom dehumanizacijom medicine postati nepotrebni, s obzirom na razvoj i sve veće korišćenje moćnih softvera za dijagnostiku…
U štabu … i na prvoj liniji fronta
Jedno moje iskustvo: Pregled kod profesora univerziteta, onkologa, bivšeg direktora klinike. Posle pažljivo, ukratko prepisanog izveštaja sa CT-a, predaje mi svoj izveštaj. Na postavljeno pitanje zar neće da mi pogleda i opipa stomak (radilo se o povećem tumoru), nestrpljivo mi govori da je sve potrebno već video i napisao, jer CT snimak je neprikosnoven.
Obaveštavam ga da je to drugi, na moje insistiranje dobijeni izveštaj, za koji sam morao da odem kod nadležnog radiologa koji mi je, uz izvinjenje, objasnio da ih je malo (mnogo radiologa je napustioi zemlju), da su preopterećeni, i da je prvi dobijeni izveštaj pisao lekar na specijalizaciji. Zato nije bilo napisano da je CT rađen i sa kontrastom, pa mi je bilo jasno i zašto neke druge anomalije od prethodnih operacija nisu bile uočene i evidentirane u prvom izveštaju.
Pitam se da li i sada, u ovoj teškoj situaciji, takvi, za pacijente nezainteresovani lekari sa titulama, koji se bave samo papirologijom, i ne pomažu u rešavanju nagomilanih problema u svojim ustanovama, po potrebi dele lekcije lekarima sa prve linije fronta?
I to lekarima koji ne žele da uprljaju obraz i položenu Hipokratovu zakletvu. Lekarima koji su iz humanih pobuda i ljubavi izabrali lekarski poziv, i koji sa svojim profesionalnim i altruističkim odnosom predstavljaju poslednju odbranu humane lekarske profesije!
Premoreni lekari na prvoj liniji fronta, na ivici su snaga od dugotrajnog fizičkog i psihičkog napora. Uz oslabljeni imunitet, ozbiljno se razboljevaju, čak i doživotno stradaju. Primer sa početka epidemije je i tužna, tragična smrt ratnog heroja devedesetih godina, hirurga Miodraga Lazića iz Niša!
(Glas javnosti)