Први део текста преузетог са сајта Стање ствари, на којем је објављен 17. јула 2026.
Србија је, у очајничком настојању да је не контролишу ни Запад ни Исток, распродала све што је имала и једним и другим. Али, бар су нови возови брзи, је ли тако?
Доносимо препис емисије с Јутјуб подкаста Financial Historian (историја финансија, нап. СтСт) од 30. марта 2026.
Замислите да ходате Кнез Михаиловом, главном пјешачком улицом у Београду. С лијеве стране Вам је улицкан, новоотворени бутик луксузне робе из Европе. С десне, група Руса који су привремено напустили своју земљу плаћа прескупи еспресо новцем зарађеним у ИТ индустрији. Из ваздуха, дрон снима терен за нови аутопут у потпуности финансиран из кинеских кредита. А под ногама Вам је тле у ком су наслаге литијума око којих тече жестоко надметање, чинећи га потенцијалном геополитичком експлозијом.
Добродошлу у Републику Србију 2026. године.
Слушате ли пропагандну машинерију власти, Србија живи у златном добу. Поносно ће истаћи чињеницу да је БДП управо премашио 112 милијарди долара, и да се спремају да 2027. буду домаћини Експу, сасипајући милионе у футуристички искорак у инфраструктуру. Но, слушате ли грађане по кафанама, прича је потпуно друкчија. Причаће вам о темпираној демографској бомби, о инфлацији због које куповина потрепштина дјелује као луксуз, и о стопи незапослености младих од 23 одсто.
Ко, дакле, лаже?
Одговор је да не лаже нико. То ову земљу чини фасцинантном.
Истражићемо како је Србија своју привреду претворила у геополитичку партију покера, балансирајући између ЕУ, Кине, САД и Русије. И зашто власти плаћају страним корпорацијама велике субвенције само да би ове користиле њену јефтину радну снагу. И како је један једини рудник литијума скоро оборио владу. И зашто ИТ сектор у Србији тихо стиче моћ, а пољопривреда пропада.
1. Субвенције и изнајмљивање радне снаге
Замислите да сте директор неке глобалне фирме за производњу која обрће милионе долара. Сједите у дотјераној канцеларији у Штутгарту, или Шенжену. Имате велики проблем. Потребно вам је да јефтино произведете своју робу и продате је на богатом европском тржишту. Али не допадају вам се закони ЕУ о раду. Презирете њихово строго регулисано законодавство о заштити животне средине, моћне синдикате, и високе порезе које корпорације морају плаћати. Погледате на карту Европе тражећи куда да се провучете, и у центру Балкана, окружену државама ЕУ, а да притом, што је битно, сама није чланица, налазите Републику Србију. Окренете телефон. Власти у Србији вам простру црвени тепих. Не уприличе вам пуку добродошлицу, већ понуде нагодбу која дјелује као да ју је срочио пијани мафијаш на Бадње вече. Понуде вам стотине хектара најквалитетније земље, потпуно бесплатно. Понуде вам да вам саграде прилазне путеве и пратећу инфраструктуру ваше нове фабрике. Понуде вам да десет година не плаћате корпорацијски порез. Има још. За сваког домаћег радника ког запослите власти у Србији вам дају буквално гомилу готовине – непосредне, бесповратне државне субвенције у распону од 10.000 до 50.000 евра по отвореном радном мјесту. У суштини у питању је економско спонзорство, само што је спонзор балканска држава у развоју, а размажени студент је међународни конгломерат са списка 500 најбогатијих компанија часописа Форчун.
Погледајмо чиме се брани ова стратегија, јер власти у Србији то не раде из чисте глупости.
Вратимо ли се на почетак двијехиљадитих, послије катастрофалних ратова деведесетих, међународних санкција, наглог преласка на капитализам, и свјетске економске кризе 2008, српска привреда била је на апаратима за спасавање. Индустријска основа из бивше Југославије била је потпуно уништена. Незапосленост омладине била је између четрдесет и педесет посто. Властима је био потребан капитал, и послови, било какви, ради спречавања тренутног друштвеног слома. Нуђење великих субвенција директним страним инвеститорима био је једини реалистичан начин да се машина покрене. И да одамо заслужено признање – погледају ли се површни макроекономски подаци, то је успјело. До средине 2020-их година прилив директних страних инвестиција достигао је рекордне вриједности, непрекидно привлачећи више од четири милијарде евра годишње. Незапосленост се спустила на једноцифрене проценте. БДП је растао. Политичари су се за дневник сликали пред новим фабрикама како великим маказама сијеку врпцу на отварању.
Но, погледајмо како то заиста функционише.
Погледа ли се математички, јасно је да није у питању стварање богатства, већ илузија изграђена на дужништву пореских обвезника, јер је просјечна нето плата фабричког радника у Србији отприлике између шестсто и осамсто евра мјесечно. Субвенција између десет и педесет хиљада евра у суштини значи да држава Србија у потпуности плаћа за плате ваше компаније у првих три до пет година. Одакле држави тај новац? Од истих тих пореских обвезника које спашава. Власт опорезује грађане, који се већ боре с високом инфлацијом, узима тај новац и даје га богатој међународној корпорацији. Корпорација запошљава грађане, исплаћује им мршаву плату користећи новац који су исти ти грађани уплатили као порез, и производи робу – аутогуме, каблове, текстил. Корпорација онда извози ту робу у Њемачку или Француску. Пошто се роба извози из Србије, БДП Србије вјештачки се напумпава. Политичари излазе на телевизију говорећи да извоз и БДП расту, али профит, односно богатство настало из тог рада истог тренутка напушта земљу и завршава на банковним рачунима у Њемачкој, Италији или Кини. Србији остаје загађена животна средина, осиромашен буџет и радна снага заглибљена у слабо плаћеним занатлијским пословима.
Узмимо као примјер кинеску фабрику гума Линглонг у Зрењанину. Слављена је као инвестиција од скоро милијарду долара. Држава им је бесплатно дала скоро сто хектара најквалитетнијег пољопривредног земљишта, процијењеног на више од седам милиона евра. Поред тога, држава је дала, процјењује се, седамдесет пет милиона евра директне помоћи. За то вријеме, као црни хумор модерне економије, град Зрењанин више од двадесет година нема пијаћу воду. Његови становници дословно не могу пити воду из својих чесми убог превише арсена у водоводу. Замислите тај апсурд. Држава неком мађијом може наћи 75 милиона евра у готовини да да страном конгломерату који обрће милијарде долара, али двадесет година не налази средства за изградњу постројења за пречишћавање воде да би њени грађани могли прати зубе а да за то не морају куповати флаширану воду.
Уз то, ово субвенционисање апсолутно уништава домаће фирме. Замислите да сте бистар и амбициозан предузетник у Србији који хоће да отвори фабрику намјештаја средње величине или високотехнолошко постројење. Обратите се држави за помоћ. Хоћете ли добити земљиште бесплатно? Нећете. Хоћете ли добити десетине хиљада евра по запосленом? Апсолутно нећете. Угушиће вас ноторно корумпирана бирократија. Плаћате пуне порезе и морате се надметати за рад са страним гигантима субвенционисаним новцем од пореза који ви плаћате.
Подаци показују да овај модел удара у зид. Не може се градити богата и модерна европска нација мотањем бакарних каблова за седамсто евра мјесечно. То је демографска смртна пресуда. Паметни и образовани млади Срби неће остати у градовима попут Ниша или Лесковца да би радили тежачке послове на фабричкој траци док цијене хране достижу оне у Бечу, већ ће се спаковати и отићи у ЕУ, а кад субвенције пресуше, корпорације пријете одласком уколико власт не настави с давањем новца. Ако власт одбије, компанија спакује машине и пресели се у Сјеверну Македонију, Бангладеш или Вијетнам, остављајући празна складишта и хиљаде људи без посла. То је трка ка дну, а Србија је на несрећу купила карту за први ред.
Али експлоатација јефтине радне снаге тек је пола приче. Да би се заиста схватила замка у којој се Србија налази, потребно је загребати под површину. Морамо попричати о бијелом злату које је безмало изазвало револуцију.
2. Рулет с литијумом – продаја земљишта ради спасавања државе
Замислите сљедеће. Налазите се у долини Јадра у западној Србији, у бурној, живој пољопривредној средини. Читав живот узгајате жито, попут свог деде. И једног дана се појаве људи са шљемовима на којима је име неке корпорације и машинама за бушење земљишта. На тлу Србије пронађен је 2004. нови, јединствен минерал. Назван је јадарит. Кад су геолози извршили анализу, утврдили су да је његова хемијска формула литијум-натријум-боросиликат-хидроксид, што у потпуности одговара саставу криптонита из филмова о Супермену. И попут криптонита, ова свијетлећа бијела стијена скоро у потпуности је затровала политички систем у Србији. То је једно од највећих налазишта јадарита у Европи. А двадесетих година овог вијека литијум није тек руда, већ геополитички свети грал. То је кључни састојак у батеријама за електрична аута.
Посљедњих година Европа се буди обливена хладним знојем усљед надмоћности Кине у погледу ланца снабдијевања батеријама за електроаута, и био јој је очајнички потребан домаћи литијум да јој аутоиндустрија, нарочито њемачка, не би спала на милост и немилост Пекинга. Ту наступа Пројекат Јадар, уз подршку англоаустралијског левијатана Рио Тинта. Процијењено је да налазиште у Јадру има довољно залиха за производњу педесет осам хиљада тона литијум-угљеника годишње, довољно за напајање отприлике милион електроаута сваке године. За власт у Србији био је то пун погодак. Јула 2024. геополитичка елита стигла је у Београд. Њемачки канцелар Олаф Шолц и чиновници ЕУ потписали су велики уговор о стратешком партнерству с предсједником Србије Александром Вучићем. Пропагандна машинерија власти ударила је на сва звона, наводећи да био овај мегарудник од три милијарде долара катапултирао Србију у геополитички врх, чинећи је незамјењивим савезником Запада. Најављиване су хиљаде нових радних мјеста и стреловит раст БДП-а.
Но, погледајмо какво је стање заиста. Богатство се не стиче пуштањем стране мултинационалне компаније да вам направи кратер у дворишту. Ево како у земљама у развоју функционише експлоатација руде с мултинационалном компанијом. Кад Рио Тинто ископа тај литијум, прави профит не остаје у локалној привреди. Литијум се ископа, обради и транспортује глобалним произвођачима батерија за аута. Милијарде долара дивиденди иду дионичарима у Лондону, Мелбурну и Њујорку. А шта добија Србија? Добија накнаду за рудну ренту, која је ноторно готово смијешно ниска, око пет одсто на руде метала, и неколико хиљада привремених послова у грађевинарству и рударству. За то би трајно жртвовала пољопривредно земљиште најбољег квалитета и прихватила катастрофалан ризик по животну средину. Вађење литијума из јадарита није попут бушења нафте, већ процес с изузетно високим степеном загађења, који изискује огромне количине сумпорне киселине. Независни стручњаци у Србији објавили су истраживања о опасностима по изворе пијаће воде. Наводњавање пољопривредних култура није могуће с киселом водом. Народ у Србији увидјео је ту економску једначину – пет посто рудне ренте који би изискивало тровање извора пијаће воде – и 2021. и 2022. блокирао међународни аутопут, док се власт није успаничила и повукла дозволе Рио Тинту. Власт је, међутим, под великим притиском ЕУ, потајно поново покренула пројекат судском одлуком у љето 2024. Усљедио је један од најизузетнијих покрета грађанског привредног отпора у европској историји. На улице Београда је августа 2024. изашло на десетине хиљада Срба. Није то био тек мирни протест с паметним паролама: физички су заузете жељезничке станице Прокоп и Нови Београд и потпуно обустављен међународни жељезнички саобраћај. На њих су изведене јединице за разбијање демонстрација. Слоган је био једнодушан: „Нећеш копати.“
Слушате ли финансијска општила естаблишмента, рећи ће вам да је отпор јалов и да међународни капитал увијек побјеђује. Али подаци говоре друкчије. У запањујућем обрту модерне економске историје побиједио је народ. Документа која су доспјела до јавности до новембра 2025. показала су да је нови генерални директор Рио Тинта Сајмон Трот званично обуставио пројекат вриједан три милијарде долара. Локални покрет пољопривредника, студената и друштава за заштиту животне средине осујетио је намјере западног конгломерата који обрће милијарде долара, Европске комисије и власти у својој земљи.
Тиме је прича о златном добу у Србији претрпјела тежак ударац. Ако не можете бескрајно субвенционисати слабо плаћене фабричке послове, а јавност одбија да буд зашто распродате земљиште с налазиштима литијума, како да изградите богату привреду XXI вијека? За то је неопходно осмотрити један сектор који нечујно, скоро потајно, одржава у животу економију у Србији.
3. ИТ – дигитално острво у аналогној земљи
Замислите да сједите у минималистичком, фенси кафићу у предграђу Београда. Пијете бијелу кафу од четири евра истог укуса као у Берлину или Тексасу, а за столом поред вас сједе тројица момака у позним двадесетим, која агресивно куцају по тастатури својих Епл лаптопова и причају на руском. Такав кафић представља крунски драгуљ економије у Србији – ИТ сектор. Прије десет година, извоз од ИТ услуга представљао је безначајну ставку у буџету. Године 2024. пребацио је износ од три и по милијарде евра, уз годишњу стопу раста од двадесет одсто, званично претекавши пољопривреду као највећи нето извозник. Предсједница владе Ана Брнабић и предсједник Александар Вучић воле да се тиме хвале на међународним скуповима, означавајући Србију као Силицијумску долину Балкана. И ту им се мора одати признање – не лажу у потпуности. Србија има таленте свјетског калибра. Универзитети у Београду, Новом Саду и Нишу избацују феноменалне инжењере, математичаре и софтвераше.
Али се онда 2022. десио геополитички земљотрес, који је поспјешио ионако цвјетајући ИТ сектор. Кад је избио рат у Украјини и уведене економске санкције Русији, стотине хиљада Руса отишло је из земље. А пошто је Србија одбила да уведе санкције Москви и очувала директне летове с Русијом, постала је безбједно уточиште. Између педесет и сто хиљада Руса пребјегло је у Србију. Притом нису биле у питању обичне избјеглице, већ елитни ИТ мозгови. Појавила се и нова кованица – ајтишники. Софтверски гиганти смјеста су се из Русије преселили у Србију да би избјегли санкције. Јандекс, често сматран руским Гуглом, отворио је велико представништво у Београду са стотинама запослених. Луксофт, компанија која ради за БеЕмВе, пребацила је око хиљаду инжењера у Србију. Воргејм, велика компанија за производњу видео игрица, пребацила се на Балкан. Власт у Србији смјеста је препознала ову златну коку и понудила лудачке пореске олакшице. Ако сте пребацили фирму у Србију и запослили новопридошлице, држава вас ослобађа седамдесет посто пореза на плате и доприносе.
На папиру то дјелује као чиста побједа. БДП и извоз расту, а Београд дјелује као космополитско ИТ чвориште. У чему је онда проблем? У том што овај нагли процват ствара двије различите и потпуно раздвојене Србије. Погледајмо бројке. Просјечна нето зарада у Србији, тј. износ новца који просјечан припадник радничке класе однесе кући, креће се између шестсто и осамсто евра мјесечно. Упоредо, средње или високо рангирани софтвераш у Београду или Новом Саду без проблема мјесечно зарађује двије и по до четири хиљаде евра више. Убаце ли се десетине хиљада добро плаћених људи из ИТ-а, што домаћих, што Руса, у привреду у развоју, долази до локалне хиперинфлације. Цијене некретнина у Београду и Новом Саду апсолутно експлодирају. Њихови власници схватили су да могу избацити локалне породице које плаћају кирију четиристо евра мјесечно и изнајмити их Русима за хиљаду. Сад имате ситуацију да медицинска сестра у Србији, или наставник у школи, дословно не могу себи приуштити да живе у свом главном граду. ИТ сектор је у суштини створио дигиталну башту ограђену зидом. Богатство од ИТ извоза не допире до сељака пољопривредника на југу или фабричких радника на истоку – оно остаје заробљено у рукама градске елите, трговаца некретнинама и власника кафића који наплаћују четири евра за бијелу кафу.
Али права темпирана бомба није неједнакост, већ крхкост читавог модела. Упркос доласку руских компанија попут Јандекса, највећи дио домаћег ИТ сектора функционише на начелу аутсорсинга, односно модела изнајмљивања тијела. То значи да компаније из Србије обично немају интелектуално власништво над оним што производе. Оне у суштини изнајмљују мозгове својих софтвераша корпорацијама из Америке, Енглеске и Швајцарске за дјелић цијене рада софтвераша из Сан Франциска. Србија не стиче богатство проналазећи нови Фејсбук или Чет ЏиПиТи, већ софтверским одржавањем за осигуравајућу компанију из Охаја. Не заборавимо оних седамдесет посто пореских олакшица које власт нуди да компаније остану у земљи. Власти у државама у развоју познате су као непредвидиве. Суочавајући се с буџетским проблемима крајем 2024. и почетком 2025, власт у Србији почела је потајно укидати неке од тих подстицаја. Држава је ИТ сектору дуговала милионе евра. Реакција корпорација била је тренутна и немилосрдна. Према Српској ИТ Асоцијацији, више великих ИТ корпорација запријетило је да ће покупити своје лаптопове и отићи у Бугарску, Румунију или Пољску. То је сурова стварност ослањања на покретни глобализовани технолошки капитал. Ајтишники и велике корпорације не осјећају никакву обавезу према српској застави. Ту су због ниских пореза, брзог интернета и што им власт не прави проблеме. Отићи ће исте секунде кад ови финансијски подстицаји пресуше или се геополитичке околности промијене. Србија је у суштини изградила дигиталну кулу од милијарду долара на трошном аналогном темељу.
Али колико год ИТ и сектор фабричких послова били прекарни, то је ништа у односу на истинску машинерију за преживљавање која меље просјечног грађанина у Србији. Да би се разумијело како људи заиста преживљавају инфлацију, корупцију и ниске плате, мора се говорити о најмоћнијој невидљивој сили на Балкану – дијаспори.
4. Дијаспора – невидљива мрежа за спасавање
Замислите да се возите источном Србијом, рецимо око руралне општине Неготин. Видите велике куће на четири спрата са жељезним вратима, статуе лавова и савршено подшишану траву. Но, успорите ли, примијетићете да су на сваком прозору спуштене тешке металне ролетне. На улицама нема аута. Улице су потпуно тихе. Дјелује као град духова грађен за милионере. Спустите прозор аута и упитате старију жену гдје су људи. Погледаће Вас, руком показати према западу, и одговорити једном рјечју: Немачка. Или можда Аустрија, или Швајцарска. То је права скривена машина економије у Србији. Не литијум, ни иностране фабрике гума. То су милиони Срба који чак ни не живе у Србији.
Да би се разумјело како просјечна српска породица преживљава математички парадокс ниских плата и европских цијена намирница, неопходно је погледати макроекономску моћ дијаспоре и функционисање новчаних дознака. Посљедњих година личне новчане дознаке послате у Србију константну износе између пет и шест милијарди долара годишње, што је између 6,5 и 7,6 посто укупног државног бруто друштвеног производа. То значи да највећа финансијска безбједносна мрежа која чува економију у Србији од потпуне пропасти није генијална политика власти, већ тридесетпетогодишња медицинска сестра која ради дуплу смјену у болници у Минхену и мјесечно шаље петсто евра преко Вестерн униона родитељима пензионерима у Крагујевцу да би могли платити гријање и лијекове. Апсолутно најјача одбрана овог система је што је покретљивост рада основно право, а новчане дознаке дјелују као невјероватни, децентрализовани, хипердјелотворни систем благостања. Без овог великог прилива готовине из иностранства домаћа потрошња у Србији преко ноћи би знатно опала. Црнохуморно би се могло рећи да извоз сопствених грађана у богатије земље представља веома дјелотворан начин за стабилизовање валуте и одржавање домаћинстава изнад површине.
Но, погледа ли се сурова демографска стварност на терену, онда бројке постају ужасавајуће. Србија тренутно доживљава оно што становништво и социолози називају тихим изгоном. Подаци показују да земља не губи само сезонске раднике за физичке послове, већ и своје најбоље, најбистрије и најмлађе људе – љекаре, електроинжењере, ИТ специјалисте и истраживаче. Према једном извјештају на основу података ОЕБС-а, процјењује се да Србија губи око девет милијарди долара непосредног привредног потенцијала због одлива мозгова само у секторима науке, технологије и иновација. Држава Србија плаћа за њихово образовање посредством државних школа и универзитета. Потребне су деценије и велики државни новац да се образује способан хирург или инжењер. И истог тренутка кад дипломирају, они се спакују и преселе у Берлин. Србија у суштини новцем својих пореских обвезника потпуно бесплатно субвенционише тржишта рада Њемачке и Аустрије. А то доводи до негативне повратне спреге. Млади, образовани људи виде непрекидну инфлацију, непотизам у државним установама и ниске плате и емигрирају, што доводи до смањења домаће радне снаге, због чега држава повећава порезе сада смањеном броју обвезника да би исплатила пензије све већем броју пензионера. Пошто порези и трошкови живота расту, још више људи одлучује да оде.
Ако хоћете да видите како изгледа демографска темпирана бомба, не морате гледати дистопијске филмове – погледајте пирамиду становништва у Србији. Број становника у Србији 1990. године износио је око седам и по милиона. Средином 2020-их спао је на око шест милиона и шестсто хиљада. Према кретањима и прогнозама Завода за статистику број становника до 2052. године спашће на пет милиона и двјеста хиљада, што значи да се пројектује губитак око милион и четиристо хиљада људи, односно скоро петине укупног становништва, у свега неколико деценија. А поред смањења броја становника, ту је старење становништва – просјечна доб у Србији данас је преко 45 година, што је чини једним од најстаријих и најбрже старећих друштава на планети. Стопа рађања је отприлике 1,5-1,6 дјетета по жени, знатно испод стопе од 2,1 потребне за одржавање стабилности броја становника. Све то ствара апсолутни математички кошмар за пензиони систем, ПИО.
Државни пензиони системи функционишу као законски пренос с нараштаја на нараштај. У здравој, растућој привреди, у начелу су потребна три или четири активна радника за исплату пензије једном пензионеру. У Србији се то опасно приближава омјеру један према један – један запослени се зноји у фабрици или у ИТ канцеларији да би обезбиједио пензију једном пензионеру. То је дугорочно математички неодрживо без великих позајмица. Власт у Србији отуд се налази у немогућој, трагичној клопци – да економија не би потонула ослања се на милијарде евра које дијаспора шаље кући. Али сам чин одласка у дијаспору значи да никаква будућа економија нема темеља на који би надограђивала. Таква економија буквално једе своју супстанцу само да би преживјела зиму. Политичари се могу хвалити историјски ниским степеном незапослености, али математички је лако смањити стопу незапослености кад се незапослена омладина укрцава на авионе за Франкфурт, на летове у једном смијеру.
Ту долазимо до кључног питања: ако се домаћа производна база ослања на субвенције, ИТ сектор је изолован мјехур, а највећи дио становништва на пријем новца преко Вестерн униона ради преживљавања, ко онда гради толике зграде и инфраструктуру по Београду? Ко плаћа толике аутопутеве, брзе пруге, и пројекат Експо 2027. у износу од више милијарди долара?
Да бисмо дошли до одговора, окренимо се на Исток – Нови пут свиле, тј. погледајмо како је Србија својевољно постала главна европска лабораторија за кинеску дипломатију дужничког ропства.