Првобитно објављено 21. 5. 2026. на сајту Вечити шах и блогу Шах-мат листе.
Пише: Слободан Бојковић
Осврт на чланак „Онлајн мечеви и вежба брзине“
Повод за овај текст је разговор Марјана Ковачевића, прослављеног проблемисте, дугогодишњег уредника шаховске рубрике у дневном листу „Политика“ и председника ВФЦЦ (Светске федерације за шаховску композицију и решавање проблема) са велемајсторима-тренерима Драганом Шолаком и Александром Ковачевићем.
Ретроспектива
За оне који ме не знају (с обзиром да сам био и остао шаховски аматер), сведок сам збивања у шаху још од давне 1962. године, када сам био омладински првак Србије и Југославије и учесник 18-ог Сениорског шампионата Југославије. До 1965. године био сам и члан репрезентације Југославије у омладинској конкуренцији. Самоук, против школованих совјетских омладинаца имам позитиван скор (8 поена из 15 партија, односно 8,5/16), и то је највише одиграних партија неког омладинца уопште из 11 сусрета репрезентација у саставу: 6 сениора, две жене и два омладинца. Од познатијих професионалаца од мене је старији велемајстор Душан Рајковић рођен 1942. и млађи, свима добро познати велемајстор Љубомир Љубојевић, рођен 1950. године.
Опасности шаховског изгарања
Познато је да сваки врхунски спорт носи и своје негативне последице, па се то односи и на шах. Психички је веома напорно и тешко да се из масе талентованих играча, чак уколико имате подршку, а још теже ако је немате, пробијете у врх. За многе шахисте цена је губитак здравља: телесног, али много чешће и менталног. Пођимо од промене крвног притиска и пулса услед стреса за време партије и после ње, несанице после губитка важних партија, превеликог притиска, када вам од једне партије зависи „бити или не бити“, односно даљи ток каријере, од губитка (добитка) рејтинга што додатно оптерећује играче, борбе за егзистенцију ако сте професионалац и… Ради илустрације опасности, почећу са анализом животног доба неких шахиста које сам ближе упознао за време игре за репрезентацију Југославије шездесетих година, да бих наставио са познатим шахистима 19. и 20. века.
Од омладинаца из репрезентације Совјетског Савеза 1963-65 године издвојио бих талентованог Алвиса Витолинша који је по стилу игре поређен са Таљем. Само 50 година живота (кончина 1997. самоубиством са наводно, шаховском фигуром ловца у руци).
Левон Григоријан умире са 28 година (несрећни сплет околности или самоубиство, 1975). Његов брат близанац Карен Григоријан са 42 године (крајем 1989), такође живот окончава самоубиством. Виталиј Цешковски са 67 година умире 2011. услед срчаних проблема током турнира.
Дуговечнији је био вишеструки првак Украјине Генадиј Кузмин са 74 године (умро је 2020), док је Владимир Тукмаков (1946 -) још жив, вероватно и зато што је раније напустио активан турнирски шах. Исто се односи и на остале чланове омладинске репрезентације: Александра Захарова, Владимира Воротникова и Андреја Лукина.
Од сениора, Леонид Штајн умире 1973. са 38 година, док је Лав Полугајевски живео дуже; умро је 1995. у 61. години живота.
Од наших омладинаца из репрезентације Иван Немет је умро 2007. са 64 године од срчаних проблема, играјући шах до краја живота.
Генијални Албин Планинц (1944-2008) такође је живео 64. године. Услед раних траума, тешког живота без подршке, и стресног, ризичног стила игре, релативно рано ментално страда и каријеру завршава крајем 1983. Последње године живота проводи под надзором лекара.
Бојан Курајица, јуниорски првак света 1965. и у 79. години живота је турнирски активан захваљујући свом отвореном карактеру, и за шаховском таблом истанчаном осећају за објективност.
Бруно Парма, јуниорски првак света 1961, ментално рано истрошен, свој последњи турнир игра 1985. године. Доживљава дубоку старост од 84 године (смрт 2026), али је у 21. веку живео повучено и изоловано, одавно потпуно ван шаховских збивања.
Нешто старији Драгољуб Минић (1937-2005), познат и због две победе против, за наше шахисте, страшног Виктора (Корчноја), такође турнирску каријеру завршава рано (1986. године).
Истине ради, после наведених година краја каријера Парме и Минића, било је и неких симболичних покушаја повратка у турнирску арену.
Поменућу и пример у великој Југославији најпознатијег слепог шахисте, Драгољуба Баретића Баје (1937-2018), шестоструког првака у конкуренцији слепих и слабовидих. За репрезентацију је играо од 1961 – 1980. године и освојио пет олимпијских медаља – три златне и две сребрне. На светском првенству у Брижу 1978. освојио је бронзану медаљу. Током каријере одиграо је 15 партија са познатим ”окатим” велемасторима (како је Баја звао видеће шахисте), и освојио осам поена. Играо је допадљив, комбинаторни шах демонстрирајући победу духа над материјом. Међутим, после можданог удара у раним педесетим, неизбежног пратиоца шахиста уз срчани удар, његову игру су пратили груби превиди.
Постоје даљи примери наших међународних мајстора и велемајстора који су такође прерано физички и психички страдали, чак и умирали играјући шах, али то треба да приреди неко други, млађи.
Историјски примери – краћи живот због оптерећења игре?
Ако се погледа историја шаха, може се уочити да су многи врхунски шахисти имали здравствено оптерећене каријере. Разлози су различити: интензитет такмичења, стил живота, услови тог времена, медицина без антибиотика и слаба превенција хроничних болести.
Од познатих шахиста 19. века, Адолф Андерсен умире са 60 година од срчаног удара (1818-1879). Пол Морфи са 47 година (1837-1884); наводи се мождани удар, а као могући узрок, велики психички проблеми пре тога. Јоханес Цукертот са 45 година (1842-1888); последице можданог удара и слабости срца. Михаил Чигорин са 58 година (1850-1908); компликације дијабетеса и срчаних проблема. Следе: Хари Нелсон Пилсбери са 33 године (1872-1906): сифилис и последичне неуролошке компликације; патио је и од озбиљних психичких проблема. Арон Нимцович са 48 (1886-1935); туберкулоза и плућне компликације. Рихард Рети са 40 година (1889-1929) умире од шарлаха.
У наведеним примерима, у епохи високог здравственог ризика, може се рећи да је стрес код неких био индиректан разлог развоја и/или погоршања болести, а у случају психичких поремећаја могуће и директан узрок. Раној смрти неких шахиста индиректно је доприносила и додатна напетост приликом игре на слепо на више табли, а ради побољшања нестабилне, често незавидне материјалне ситуације.
Да има изузетака, доказ је симултанка Мигела (Мојше Мендел) Најдорфа на 45 табли 1943. у Аргентини, играна са надом да ће се то за време рата прочути и да ће тако сазнати вести о супрузи и ћерци које су остале у окупираној Пољској. Подсећам и да је Најдорф (1910-1997) и у дубокој старости играо турнирски шах.
Приказ настављам навођењем животног века светских првака и два шаховска великана:
Вилхем Штајниц, први светски првак од 1886-1894, живео је 64 године, а 1900. умире од можданог удара.
Емануел Ласкер је најдуже светски првак – 27 година, од 1894-1921. По професији је био доктор математике (и филозофије ?). Да ли је примена психологије у шаху, али и животу, допринела дужем животном веку од 72 године (1868-1941)?
Мексички генијалац Карлос Торе (1904-1978) сензационално побеђује на турниру у Москви 1925. године тада већ бившег светског првака Емануела Ласкера. Међутим, већ следеће, 1926. године Торе услед менталног слома завршава метеорску каријеру. Напушта професионални шах, жени се, опоравља и доживљује релативно дубоку старост од 73 године.
И други великан, Акиба Рубинштајн (1880-1961), са 80 година доживео је биолошку старост. Међутим, знаци психичке исцрпљености, анксиозности и смањене концентрације јављају се већ са 42. године.
Хозе Раул Капабланка је светски првак 1921-1927; са 53 године 1942. умире у Њујорку од последица можданог удара услед високог притиска.
Александар Аљехин, светски првак 1927-1935. и 1937-1946. умро је 1946. са 54 године од слабости срца (начет од алкохола и никотина).
др Макс Еве, светски првак 1935-1937, математичар по професији, живео је 80 година (1901-1981).
Михаил Ботвиник (1911-1995) живео је 83 године. Ботвиник је био инжењер по професији, и по смрти Аљехина следећи је, у више наврата, носилац титуле (1948-1957, 1958-1960 и 1961-1963). Питам се, да ли је захваљујући за њега изгласаном правилу да у случају нерешеног меча првак задржава титулу, на трону остао дуже?
Василиј Смислов, светски првак 1957-1958, доживљава дубоку старост од 89 година (1921-2010). Томе је допринело музичко образовање и емоционално пражњење певањем пре и после партија, јер је са баршунастим баритоном био оперски и концертни певач, а свирао је и клавир. Сходно томе, хармонија музике красила је његову игру. И после напуштања турнирске арене активан је практично до смрти, компонујући шаховске студије.
Михаил Таљ, светски првак 1960-1961,умире са 55 година (1936-1992). Последњих 25 година провео је са озбиљним обољењем бубрега уз нарушено кардиоваскуларно стање, искомпликовано неуредним животом.
Тигран Петросјан, светски првак 1963-1969, умире са 55 година (1929-1984) од рака желуца. (Питам се да ли су индиректни узрочници и несварени психички проблеми и стрес?)
Борис Спаски (1937-2025), са 88 година живота био је један од дуговечнијих шахиста; првак света (1969-1972). Шармантан, био је миљеник жена, па није имао неких већих проблема са стресом узрокованим шаховском игром.
Роберт Боби Фишер, светски првак 1972-1975умире у 64. години живота (1943-2008). Активан шах је напустио доста раније, и постоје контаверзе о његовом психичком стању.
Булет на минут (и краће) у савременом тренингу
И коначно, после овог дужег времеплова о судбинама шаховских великана, да пређем и на главни повод. Наиме, у Шаховској рубрици „Политике“, у чланку „Онлајн мечеви и вежба брзине“ од 4. маја, цитирана је изјава познатог тренера-велемајстора Драгана Шолака.
– Закаснио сам са бржим развојем када сам стигао до рејтинга од 2.640 поена. Недостајало ми је и мало брзине у игри. Испоставља се да је битна ствар да можеш да изведеш огромну количину калкулација за врло кратко време. Када имаш 6-7 година на томе може да се ради, касније је тешко. Мени су говорили „немој да играш на пет минута”, а ја данас охрабрујем ђаке да играју и на минут. Током 4-5 сати игре мораш да изведеш буквално милионе калкулација. Ако не можеш, или ћеш доћи у цајтнот или превидети.
Гледам данас неки Констатин Корњенко игра на 15 секунди, неће ни на 30. Није он ни тако млад, 2009. годиште. У априлу 2024. имао је рејтинг 1.960. Од тада је одиграо свега 14 турнира и сада има 2.400. Не верујем да ради са неким, али бори се са играчима од 2.500-600. Види све у секунди, логика је потпуно другачија, али та брзина је очито допринела.
Нажалост, због ауторитета саговорника, аутор чланка Марјан Ковачевић је олако прешао преко ове изјаве, и у даљем тексту ћу се осврнути и на другу страну „медаље“. Наиме, сматрам да се ради о изузецима који се односе на тренинге професионалаца, и који не смеју да постану правило у шаховском образовању деце.
Играње шаха на минут било је актуелно и пре 60 и више година, чак и од стране врхунских играча. И светски првак Михаил Таљ је био актер таквог начина игре дајући противницима фору (1 : 5 минута). Играло се и на контру и реконтру, али је чињеница да је то био један вид менталног пражњења, као и хазардерсва и коцке преко шаховске игре, а никако концепт тренинга!
Утицај блица и булета на децу и одрасле
С обзиром да постоје многи амбициозни родитељи и тренери, да се доста мале деце активно укључује у, од стране тренера, препоручена шаховска збивања, и да је, по мени, учествовање на државним, европским и светским блиц такмичењима за малу децу несврсисходно, дужан сам да дам и свој коментар.
У дужем уводу сам истакао колико професионално играње шаха може директно или индиректно да буде стресно и по здравље штетно. А играње шаха на минут или краће, ради повећања брзине у игри и наводног извођења огромне количине калкулација(?) за кратко време, поготово код деце од 6-7 година, као и доста старије, је још опасније по физичко и ментално здравље.
(Несвестан тога, велемајстор Драган Шолак говори: „Испоставља се да је битна ствар да можеш да изведеш огромну количину калкулација за врло кратко време. Када имаш 6 -7 година на томе може да се ради, касније је тешко.“)
А искуства и из других области говоре да може неприметно и лако да се створи адреналинска зависност и нова напетост, која се затим у шаху потискује све дужим практиковањем булета, играњем видео „игрица“ или коришћењем других дигиталних платформи, и ето зачараног круга.
Свесна контрола се смањује, а его расте с обзиром да се одмах добија повратна информација у виду разних видова награде: резултата, поена, рејтинга, лајкова. Подмукло, све делује као дрога, али пошто је зависност маскирана посвећеношћу игри по препорукама тренера, опасност је теже препознатљива од стране родитеља, и стога већа.
Истичем и остале медицинске разлоге с обзиром да је у константним стресним ситуацијама биполарни поремећај са сменама депресије, безвољности, еуфорије и анксиозности, један од могућих пратилаца одраслих, а учесталији и израженији код деце.
Осим тога, у неком периоду већих психичких напора и турбуленција, могући пратилац професионалних шахиста је сујеверје, али и предвиђање, чињење ритуалних радњи и поступака, али и параноја, као и малодушност уз губитак смисла живота. А онда се, у склопу неповољних околности у тренуцима растројства а усамљености, без емоционалне подршке, а под дејством алкохола и психоактивних супстанци, у тежим случајевима дешавају и самоубиства.
Скорији трагични догађаји
Од новијих трагичних примера наводим да је познати естонски шахиста Лембит Олл, 1996. године 42. на рејтинг листи, извршио самоубиство 1999. у 33. години живота. А већ са 20 година првак Молдавије, велемајстор Дмитри Светушкин, убио се 2020. у 41. години.
Подсећам и на недавну трагедију 19. октобра 2025. познатог америчког велемајстора руског порекла, Данијела Народицког. Неважно је да ли је смрт у тридесетој години живота настала услед предозирања психоактивним супстанцама, или је у питања самоубиство? Он је данима пре тога, растројен, усамљен, и због несанице напет, често усред ноћи звао пријатеље да играју онлајн партије. И да је на његово неконтролисано понашање упозоравао и Владимир Крамник, што му је од других шахиста замерено?!
Ради избегавања могућих сличних сценарија у будућности и код нас, подсећам амбициозне тренере и родитеље да је Данијел био најбољи кадет на Свету за узраст до 12 година. И да не треба журити, снижавати старосне границе и истицати рекорде ради рекорда: ко је, када и у колико година постигао одређене резултате! Све је то велики терет за нејаке дечје душе, са могућим будућим негативним последицама по здравље.
ФМ Слободан Бојковић