Достојно јест

       Усамљени инок у ноћи у храму,
       Молитвом усрдном гони душе таму.
       У том дође монах ничим необичан,
       Стаде и он пјети к’о пјенију вичан.

       Тада први инок поче „Честњејшују“,
       Мајку Божју славећ, Мајку Славњејшују.
       Чудни гост му рече о том славопоју:
       Код нас мало друкче ову песму поју.

       Ми не почињемо као што ти поче,
       Него са „Достојно“ – преподобни оче.
       И он целу песму „Достојно“ изусти,
       Инок се стараше, да реч не упусти.

       О, мој врли брате, сада лакше дишем
       Од те твоје песме, дај да је запишем.
       Но оловке немам, немам ни хартије,
       Храм (је) место молитве, а не писаније.

       Тада гост поноћни Храм осени Крстом,
       И писати поче по камену прстом.
       По камену писа к’о по воску меку,
       Зачуди се инок овоме човеку.

       „Ко си?“ – пита инок необичног госта:
       „Име ми је Гаврил – то нек ти је доста.“
       У томе га неста; инок са ужасом,
       Архангела позна под монашком расом.

       То што он написа нико не избриса,
       Напуни се црква Небеског мириса.

* Владика Николај Велимировић, „Охридски пролог“.