Приредио: Слободан Бојковић
Лењинград, 10 – 17. 7. 1964.
Осми меч репрезентација Југославије и СССР-а на 10 табли, одржан је у Лењинграду за време такозваних Белих ноћи (када ноћ траје само пар сати); можда је и то један од разлога високог пораза. Шахисти Совјетског савеза су остварили очекивану, али убедљиву победу од 38,5 : 21,5 поена. Сениори су подбацили и изгубили са 25 :11 поена. Жене су такође високо поражене са 7,5 : 4,5 поена. Једино су омладинци, захваљујући храброј игри и победама Бојковића, остварили нерешен резултат 3 :3.
А ево и дела из „Сећања бр. 2“ аутора Слободана Бојковића. „У Лењинграду сам, после Виктора Корчноја, Леонида Штајна, Јурија Авербаха, Евгени Васјукова, Алексеја Суетина, Ноне Гаприндашвили и других чланова репрезентације који су били у Ријеци 1963, упознао предусретљивог Лењинграђанина Бориса Спаског – будућег првака света 1969, затим Ефима Гелера, Лава Полугајевског, Марка Тајманова, остале чланове совјетске екипе, али и друге шахисте, међу којима бих, због похвалних речи о мом таленту и срчаности, издвојио Александра Кобленца – тренера Михаила Таља. Мада у екипу позван као резерва, уврштен сам у основни састав захваљујући бројним победама у брзопотезним партијама против селектора репрезентације, међународног мајстора и кардиолога, др Срећка Недељковића.”
Турнир комплетно обрађен од стране Владице Андрејића може се видети на: http://www.perpetualcheck.com/show/show.php?lan=cp&data=Z1964003
Совјетски савез
Југославија
Ево и партија Бојковића са меча у Лењинграду 1964. (кликните на поља са линковима за приказ партија):
| 10.07.1964 | Бојковић, Слободан | 1:0 | Воротников, Владислав | B17 |
| 11.07.1964 | Кузмин, Генадиј | ½:½ | Бојковић, Слободан | D50 |
| 13.07.1964 | Бојковић, Слободан | ½:½ | Кузмин, Генадиј | B83 |
| 14.07.1964 | Бојковић, Слободан | 1:0 | Григорјан, Левон | B32 |
| 16.07.1964 | Кузмин, Генадиј | ½:½ | Бојковић, Слободан | D44 |
Завршна позиција из партије са Воротниковим:
Бели на потезу игра 29. g4 са матном претњом (у цајтноту црног пропушта да одигра проблемски потез 29. Дг5! са неодбрањивим матом) 29. … b5 30. c:b5 a:b5 31. T:h6+ 1-0
Цела партија се може видети кликом на линк В17 у горњој табели, а са коментаром у Сећањима 7.
“Против совјетских омладинаца одиграо сам пет партија и освојио 3,5 поена, док су Курајица и Антунац освојили 2,5 поена из седам партија. Тако је остварен нерешен исход мини меча омладинаца, а ја сам, као најбољи омладинац, добио стаклену вазу са посветом. Успеху су предходиле победе против Владислава Воротњикова и Левона* Асхотович Григоријана, уз три ремија из изгледнијих позиција са Генадијем Кузмином, будућим троструким прваком Украјине (а на првенствима СССР-а другим 1973, иза Бориса Спаског, и трећим 1972, иза Михаила Таља и Владимира Тукмакова). *Левон и Карен Григоријан су били браћа близанци. У мојим партијама на шаховским базама чесгејмз, 365чес и осталим, наводи се Карен, а у књизи „Друзја и соперники“ из 1967. године, Левон као мој противник у Лењинграду 1964. и Врњачкој Бањи 1965. године. Биће да је овај други податак тачан.”
Ево и одломка из текста “Одлазак витеза шаховске игре”. “Као прави грађанин Петровграда (Лењинграда), Спаски је био гостољубиви домаћин. Управо се вратио са Међузонског турнира у Амстердаму, где је делио прво место са Смисловом, Ларсеном и Таљем. Приступачан и дружељубив, понудио се да нам дочара шаховску атмосферу града. Указану прилику сам искористио, па ме је једног слободног дана у мечу, својим москвичем провозао и одвезао на једно од многих острва на којима лежи Лењинград, где смо учествовали на брзопотезном турниру са више мајстора. У току вожње, кроз разговор, пожалио сам му се да смо смештени у хотелу преко пута прометног и бучног „Московског вогзала“, да је већи број соба окренут према станици, да су беле ноћи, што нам ремети сан. Да нам домаћини још нису дали ни једну од предвиђених 18 рубаља (бар за превоз), да је влажан ваздух и да сам убрзо по доласку осетио гребање грла, те да вођа пута није у нашој амбасади у Москви добио новац, не бих могао да купим пастиле у апотеци. […]
Уследио је и завршетак меча и заједнички ручак. Следиле су, уз наздрављивања, бар за мене, дуге слављеничке тираде представника организационог одбора Комунистичкој партији СССР-а и њиховим вођама. У краткој паузи између једне од њих, згодној 32-годишњој Милунки Лазаревић театрално прилази шармантни 16 година старији Александар Кобленц, тренер Михаила Таља, савија се уз наклон, десним коленом практично додирује под, узима за руке, љуби их, и као изговор за флертовање, говори отприлике ово: „Милуночка, дајте нам јуношу Боиковича. Он будет хорошим шахматистом…“
Тираде бирократа се настављају, припремљено јело се хлади, и када смо помислили да је крај, за реч се, у име шахиста репрезентативаца, јавља и Марк Тајманов. До тада сам га ценио јер сам због његовог третирања Паулсенове варијанте у сицилијанској одбрани, исту уврстио у свој репертоар отварања. Али Боже, зашто му је потребно да са толико полтронских речи доказује своју правоверност, да се понижава?
После досадног излагања Марка Тајманова, на моје изненађење, као освежење, дашак ветра уз жубор воде у атмосфери загрејаној и због деловања алкохола, деловало је обраћање Бориса Васиљевича Спаског. Одушевио ме је јер је изнео и другачије, скоро супротно гледиште, са чињеницама и погледом са наше – моје – стране. Био је то неочекивани шок за све присутне!
(С обзиром на негативна искуства због очевог истеривања правде, а и доживљена лична искуства, мада раздраган наступом шаховског Пушкина, за тренутак ми је кроз главу пролетела мисао о цени коју ће, за такав истинољубиви став и гест, у ауторитарном режиму морати да плати. Доста касније сам сазнао да је уцена власти реализована већ кроз три месеца…)”
Антунац, Курајица и Бојковић чуче.
Захваљујући успеху у Лењинграду, по други пут (први пут 1962. године) ушао сам у избор за десет најбољих спортиста године у Нишу, и заузео треће место.
