Преузето са портала Борба за истину, на којем је објављено 10. јула 2026.
ПОВОДОМ 250 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ
Сви главни „родоначелници“ независне Америке су били отпадници од хришћанства – нису вјеровали ни у Свету Тројицу, ни у то да је Христос Богочовјек: сматрали су га тек великим учитељем морала (честитости). Себе су отворено називали деистима, унитаријанцима или аријанцима…
Томас Џеферсон, главни творац „Објаве независности“ и трећи предсједник САД, саставио је своје јеванђеље („Живот и цјеломудрије Исуса из Назарета“, 1820), избацивши из стварних јеванђеља све што се тиче Христове божанствености и његових чуда – оставио је само поуке о друштвеним односима. Ово његово „јеванђеље“ су давали новим члановима америчког конгреса све до 60-их година 20. вијека. Био је убијеђен да ће убрзо, још у његовом нараштају, сви Американци одбацити вјеру у Тројичног Бога и Христово божанство. Хришћанство је сматрао измишљотином свештенства које помоћу њега зарађује, док је нпр. књигу Откривења држао за „бунцања лудака“.
Томас Пејн, поред Џеферсона и Френклина, главни мислилац међу оснивачима САД и најутицајнији усмјеравалац јавног мњења, у својој књизи „Доба разума“ (1794) жестоко је напао и исмијао сва главна хришћанска вјеровања, а оповргавао и сваку могућу религију.
Џон Адамс, други предсједник САД, у личној преписци и разговорима је често бјеснио против хришћанства, уважавајући га једино у области руковођења међуљудских односа. 1797. је дао сенату приједлог „Триполијског договора“ са либијским муслиманским пиратима, који је био једногласно прихваћен, а у којем је тврдио: „Влада Сједињених Америчких Држава није ни у којем смислу утемељена на хришћанској религији.“
Бенџамин Френклин, један од највећих научника, велики мајстор пенсилванијске масонске ложе, сматрао је Христово морално и вјерско учење најбољим, али ипак исквареним, није вјеровао да је он Бог, али је код себе и својих другова деиста уочио да живот без религије доводи до урушавања честитости, па је стога подржавао (и новчано) све протестантске струје у САД и Британији. Мало прије своје смрти је у писму предсједнику Јејла Езри Стајлсу изнио лично „вјерују“, у којем тврди да је служење Богу – служење људима, а у погледу Христа каже: „Попут већине одступника [dissenters – одметника од Англиканске цркве] имам одређене недоумице у вези његове божанствености; мада је то питање о којем се не изјашњавам догматски, никада га не проучивши, и за које сматрам да је беспотребно да се њиме бавим сада када ускоро очекујем прилику да сазнам истину уз много мање муке.“
Џорџ Вашингтон, први предсједник САД, је попут Френклина достигао највећи степен масонског посвећења и био такође вођа своје ложе. Камен-темељац Капитола (зграде конгреса одн. законодавне скупштине) положио је користећи масонске обредне алатке и носећи масонску кецељу. Мада је редовно посјећивао англиканске (одн. епископалне) недјељне службе, увијек би их напуштао кад је почињало причешће. Иако је често спомињао Бога, ниједном није споменуо Господа Исуса Христа, већ је користио уобичајене франмасонске називе: Промисао/Провиђење, Свемогуће Биће, Врхoвни Судија, Велики Градитељ (Архитекта) Васионе. Додуше, иако очигледно није био традиционални хришћански вјерник, није никада одбацивао или осуђивао главна хришћанска вјеровања, а прекинуо је дружење са Пејном након изласка његовог „Доба разума“.
Међутим, без обзира на сва трубљења о томе како су „сви људи створени равноправни“ и о људским правима „дарованим од Творца“, двије трећине америчких „отаца-оснивача“ су били робовласници. Вашингтон и Џеферсон су посједовали више стотина робова. Потоњи их је имао преко 600!, а са ропкињом, непризнатом ћерком свога таста, добио је шесторо дјеце, коју је мајци обећао да ће ослободити кад постану пунољетни. Истине ради, треба рећи да су се Пејн, Адамс и Френклин противили робовласништву, те да је потоњи био и веома дјелотворан аболициониста (борац за укидање ропства).
9 од 56 потписника Објаве независности били су слободни зидари, као и 13 од 39 твораца америчког устава. Колико су САД биле успјешан масонски оглед и образац свједочи чињеница да данас има свега 6 земаља које нису демократије (Ватикан и 5 исламских краљевина, углавном на Арапском полуострву), а двије трећине свих држава има у називу сувишно-апсурдну одредницу „република“, док се болесна жеља да се све означава републиком огледа и у имену земаља који са тим појмом друштвеног уређења немају ни најмање везе (нпр. Конго, а од потпуних комунистичких диктатура ту је још увијек Сјеверна Кореја). Прије 250 година пак није било ни једне једине републике ни демократије!
Аутор: Ален Новалија
Извор: Православна породица