Преузето са портала Борба за истину, на којем је објављено 14. 10. 2025.
Прошли викенд сам наумила да посјетим гробове сродника и једну немоћну старицу. То су једноставна и Богу угодна дјела, али се слабо покрећемо да их извршавамо. Претежно, сви смо такви, зато што јуримо за пролазношћу, умјесто за вјечношћу.
На гробљу тишина, надгробне плоче, уклесане слике, датуми рођења и смрти, а овоземаљски живот је она мала цртица између бројева.
Осењујем се крсним знаком, прислужујемо свијеће, молимо се и надамо да су њихове душе нашле вјечни покој.
А, они знају и осјећају да смо ту, и не само то, они осјећају сваку молитву било гдје узнесену у име њихово.
Што су учинили за свог живота, учинили су, а ми молитвама, милосрђем у име њихово, помињањима на Светој Литургији можемо много да им помогнемо.
Након гробља, упућујемо се до старице.
Куцам на врата из учтивости. Знам да је непокретна и да не види, али јављам се да зна да неко долази.
Врата дјелују закључано, ипак ћу морати да тражим да нам откључају. Постоји жена која брине о њој сваки дан јер старица живи сама. Да, она живи сама, употпуности зависна али само физички. Остали долазе да је обиђу повремено.
Причекашмо. Знам, тешке је нарави жене која брине о њој. Громови и муње јој сијевају између обрва, али нека јој Господ урачуна што брине о старици.
Рекошмо јој да смо дошли да обиђемо старицу, а она нама одговори да нам не савјетује да то чинимо јер је старица слијепа и непокретна. Док је изговарала те ријечи, срце ми је устрептало, не због описа, него од стрепње да нас неће пустити да је видимо.
Упутих јој благ и молећив поглед. “ Знамо ми да она не види и да је непокретна, дошли смо да је обиђемо. Само нам откључајте. “
Она одговори да није закључано, а онда ја додах, да су сигурно тешка врата за отварање те ми се учинило тако. Упутишмо се старици.
Јаче гурнух врата и отворише се. Прођошмо кроз мали ходник и отворишмо врата собе у којој бејаше старица. Сједила је вјероватно на некој столичици која је била нижа од висине кревета. Тако закључих јер бејаше прекривена. Наслоњена на столчић бакица је упијала звукове из радија који није био ни претихо, ни прегласано појачан.
Јавих се старици и упитах је зна ли ко је дошао да је посјети. Изненађена одговори.
Ко, бона?
Додирнух јој руку. Можда је њено лице било у борама, али ја их нисам видјела. Мене је засјенила радост која је исијавала из ње. Радост, укрепљење, ни једном рјечју или гестикулацијом није показала да јој је тешко, да једино што може је да лежи на том кревету и да склизне на ту столчицу. Одмах започе жив разговор.
Јуче сам вас спомињала, а ви мени данас дођоште. Помислих, Господе милостиви, како ти све савршено уређујеш, а колико сам ја маловјерна.
Старица настави причати о догађајима из прошлости у којима смо ми имали са њом сусрета. У детаље их је препричавала као да су се дешавали пре пар сати, а не пре 30 година. Трезвено и укрепљено. Неки догађаји су били смјешни. Њен смјех је био из срца и звонио је. Соба је одјекивала од радости њене која се изливала и на нас. При растанку додирнух јој опет руку, а она нас испрати речима: „Свима ћу причати да сте долазили ! “
Помени нас у Царству Небеском, бакице.
Навече прегледајући објаве на друштвеној мрежи једна ми је објава привукла пажњу, а носила је назив “ Да бисте видјели Христа …“
Аутор: Бранка Вукосав