Аутор рада: Слободан Бојковић
Рад је представљен и објављен у Зборнику радова Првог конгреса геофизичара Југославије, Београд, децембар 1998.
Напомена: Тема са оваквим насловом прихваћена је за ЈУНГ 1997. (Симпозијум Југословенске асоцијације за нафту и гас за 1997. годину.) Међутим, написани рад је од стране Н.Н. рецензента из „Нафта-гас“-а одбијен. После тога, мало кориговани рад је 9. септембра 1997. предат заменику генералног директора „НИС-Нафтагас“, директору „Истраживања и технологије“, руководиоцу „Сектора технологије“ и Централној документацији за нафтно поље „Турија-север“, а што је описано у чланку „Борба за мултидисциплинарни приступ у радовима“. Као што је тамо описано, марта месеца 1998. рад је излаган на трибини ДИТ-а („Друштва инжињера и техничара „Нафтагаса“.)
А затим, мало другачија и шира верзија рада објављена је у престижном стручном годишњаку „Геолошки анали Балканског полуострва“ за 1998. годину, док је краћа верзија, управо овај рад, објављена у Зборнику радова Првог конгреса геофизичара Југославије, одржаног децембра 1998. Тада је, на Конгресу, рад представљен широј стручној јавности.
Објављивањем поменутих радова завршена је моја стручна борба за истину. У тагу „Борба за истину“ описао сам да сам за нафтно поље „Турија – север“ и емоционално везан због свега индиректно доживљеног. Такође, ова борба ми је донекле била и дужност због подсећања на трагично преминулог пријатеља, врсног стручњака, а од свих заборављеног геофизичара, Ђорђа Димића. Он је први на сеизмичким секцијама открио аномалије у атару Турије и лоцирао прве истражне бушотине. Откриће је представио и ауторизовао радом „Detection of enviroments of hidrocarbon acumulation in south Bačka.“ – Academic conferences „Geodynamic evolution of Pannonian bazin“, 339 -354, Beograd, 1991.
Али пошто је био само стручњак, клонио се политике и кафанског дружења. Осим тога, није откриће приписао и непосредном руководиоцу и осталим колегама.
Последице таквог става су се се испољиле у виду запостављања; није успео у „Нафтагасу“, а ни ван фирме, да запосли супругу, дипломираног филолога за енглески и немачки језик. Практично непризнат, у по њега тешкој егзистенцијалној ситуацији неподржан, са супругом и двоје мале деце напушта Нови Сад; јануара 1994. одлази у Канаду, и у њеном беспућу, у условима страшне зиме, у саобраћајној несрећи убрзо гине.
(Ово је још један давни пример „бриге“ друштва за своје стрчњаке, независне, истинољубиве, принципијелне, неуцењиве непартијце. А колико тек таквих примера последњих година има!)