Приредио: Слободан Бојковић
Текст који следи је преузет из „Сећања бр. 1“.
Већ у новембру 1962. на сениорском шампионату Југославије, еуфорични сјај одушевљења после првих успеха на омладинским првенствима, на тренутке је нарушавао глас упозорења и отрежњења. Глас реалности да живим у шаховској провинцији, и да и поред приказаног талента нећу имати подршку за рад на шаху из ШС Србије и Југославије. Наиме, шахисти су властима били потребни ради пропаганде, јер се убрзано ширио и Покрет несврстаних, али иза бљештавих кулиса углавном су били препуштени сами себи. Осим малобројних привилегованих, са сталним запослењем уз омогућавање одсуства ради играња шаха, остали шахисти су због привржености древној игри подносили велике жртве, а за узврат нису имали чак ни здравствену заштиту. А подршка за напредовање, и у шаху, као и у многим сферама живота, имала је и другу страну медаље: своју моралну цену…
Празне приче о бризи за таленте
Што се мене тиче, све дотадашње успехе сам углавном остварио самостално, самоук. Једино ми је у развоју помагао – у анализи, провери позиција и надметању – пет година старији, од нишке средине неприхваћен, талентовани бунтовни омладинац, Драгутин Шаховић, будући први велемајстор пореклом из Ниша. У новонасталим околностима, после великих – за мене вртоглавих – успеха у 1962. години, у мојим младалачким очекивањима надао сам се да ће се нешто променити, да ће ми се помоћи у припремама за Омладинско првенство света које је требало да се одржи августа 1963. у Лењинграду. Питам се, да ли ми је помоћ ускраћена због обелодањених догађаја у слављеничкој Новогодишњој ноћи 1963. године у Будимпешти, после наше победе у двокружном мечу на 10 табли против омладинске репрезентације Мађарске? И да ли сам једини на њих указао? Јер догађаји су одмах заташкани, вођа пута – Жарко Поповић – шаховски прегалац из Новог Сада био је приморан да ћути, а подршка за припреме и развој ми је стигла само у виду претплате на „Шахматни билетин“.
А ево шта је тадашњи и вишегодишњи селектор омладинаца, ИМ Никола Караклајић, капитен репрезентације у Будимпешти, у Југословенском шаховском гласнику 1/1963, после победе у мечу, написао о мени: „За кога (Бојковића – С.Б.) смо желели да постигне сјајан резултат већ и због тога што ће бити наш представник на Омладинском првенству света. Мећутим, играо је несигурно, па је изгубио партију коју је могао добити у неколико потеза. Зато остаје наш задатак да Бојковићу пружимо могућност да се што боље припреми, укључујући ту и евентуалну промену репертоара отварања, а свакако темељније познавање завршница.“
Нажалост, упркос слаткоречивих обећања великог зналца завршница, нису ми позајмљене култне Фајнове завршнице, а нисам имао чак ни један час консултација о репертоару отварања, мада је одређено да са мном у Лењинград на Светско првенство путује познати теоретичар, мајстор Соколов. Такође ни речи о попуњавању „рупа“ у стратегији, као и у третирању средишњица и завршница?!
Једине припреме за Омладинско првенство света су ми биле оне заједничке наше репрезентације у Велењу за меч Југославија – СССР јуна у Ријеци, и плаћен боравак на Студентској олимпијади у Будви. А то је био више одмор, јер партије Студетске олимпијаде нису могле да се уживо прате.
А што се турнирских партија тиче, учествовао сам на првенству Ниша фебруара месеца на коме сам одиграп 11 партија. Затим сам играо у предтакмичењу на Купу маршала Тита (били смо победници у ужој Србији), после чега сам одиграо још пет партија у финалној групи на Бледу. И затим пет партија против совјетских омладинаца у Ријеци.
Да ли и због мојих неочекиваних, шокантних, победа у прва два кола против совјетских омладинаца Алвиса Витолинша и Александра Захарова у мечу СССР – Југославија у Ријеци јуна 1963, поврх два пораза познатог велемајстора Лајоша Портиша против румунског омладинца Флорина Георгијуа у двокружном мечу Мађарска – Румунија, тек Руси су неочекивано отказали организацију Омладинског првенства света. (Увидели су, ваљда, да њихови омладинци немају шансе за победу на Првенству?)
Југославији је већ била поверена организација Студентске олимпијаде јула у Будви, као и Женске олимпијаде септембра у Сплиту, па се прихватила организaције и VII Омладинског првенства света. Тако је учешће накнадно омогућено Бојану Курајици и Војку Мусилу. (Мада је на Омладинском првенству 1962. Мусил био тек пети са 9 поена, иза представника Словеније Жагара са 10 и Планинца са 9,5 поена, изборио се за учешће захваљујући победи на турниру најбољих словеначких омладинаца у Марибору 1963. и успешним партијама на Купу Маршала Тита и Савезној лиги (екипном првенству), одржаном после Купа, такође на Бледу.)
Врњачка Бања, 13. августа – 3. септембра
Међународни мајстор Божидар Ђурашевић, коментатор турнира у Југославенском шаховском гласнику (ЈШГ 10-11/1963), пише:
После несретног пораза у првој партији предтакмичења против Фулера, добио сам следеће три партије, од којих је победа против Адамског најлепша.
(На слици недостаје Пољак Адамски.)
У првој партији финала дириговано играм против Курајице, освајам пешака, али испуштам победу.
Услед заузетости малобројних шахиста (запослених у шаховским савезима Србије и Југославије), организацијом још једног турнира, а можда и због указаних и обелодањених чињеница (догађаја у Новогодишњој ноћи у Будимпешти) и других околности, испало је да ни у својој земљи, на важном такмичењу у Врњачкој Бањи, нисам имао подршку ни секунданта (а камоли тренера). Званично, на папиру, била су за време такмичења у Врњачкој Бањи тројица секунданата: за мене селектор омладинаца Никола Караклајић (уместо мог несуђеног секунданта у Лењинграду, познатог теоретичара, мајстора Владимира Соколова), за Бојана Курајицу Владимир Соколов и за Војка Мусила Божидар Ђурашевић.
Само Курајица је одлазио на припреме код Владимира Соколова који је са њим углавном стално радио (за мене и Мусила Соколов није био задужен, мада су нам репертоари отварања у многим деловима били слични са Курајичиним, и присуство би нам користило!). Мусил је само пар пута био на припремама код Божидара Ђурашевића (разликовали су им се репертоари отварања), а мислим да ни турнирске партије нису анализирали.
Селектор Никола Караклајић је у јутарњим часовима краткотрајно свраћао у наш омладински апартман у хотелу Слобода (у почетку првенства чешће), и тада практично није имао времена да заједнички анализирамо ни одигране партије и кључне позиције, што је и из данашњег угла гледања, за мене, а верујем и читаоце, незамисливо и невероватно. Невероватно је било и да остале делегиране чланове на првенству, Владимира Соколова и Божидара Ђурашевића, није занимало какав ће бити успех југословенских представника!?
А ја, психички и физички начет после нереализоване материјалне предности против Курајице у првом колу финала (надиграо сам га у отварању сицилијанке упркос помоћи теоретичара мајстора Соколова пред партију), и после следећа два ремија (без победе сам, што ми се до тада није дешавало), и без секунданта…
Без помоћи и савета било кога од старијих, затечен понудом ремија од стране фаворита ИМ Флорина Георгијуа и његовог секунданта (иако је Георгиу заостајао пола поена иза првопласираног Михаела Јанате?!) – а уочи за мене кључне партије са њим у четвртом колу, где ми је само победа омогућавала останак у трци за врх – поступам неразумно. Сагласно свом карактеру одбијам понуду, током игре не користим указане шансе, и губим.
Сам, без пријатељског савета од старијих и искуснијих присутних шаховских колега, поражен сам и у последњим партијама првенства (упркос изгледним позицијама у 7. и 8. партији финала против Тан Лиана и Вестеринена, што је резултирало грубом грешком у 23. потезу у последњој партији против Јанате).
Без икакве подршке у критичним тренуцима, исцрпљен стресним ситуацијама, ментално сломљен, турнир сам завршио на десетом, последњем месту у финалној групи.
Међународни мајстор Божидар Ђурашевић, коментатор турнира у Југославенском шаховском гласнику (ЈШГ 10-11/1963), о Курајици пише:
И о мени: „Бојковић је разочарао. После продорне игре у предтакмичењу није се могло помишљати да ће наш претставник заузети последње место. Он је као и Курајица талентован, али тешко подноси поразе и брзо се депримира те после првих неуспеха управо игра са пола снаге. Иначе добар је теоретичар и у неколико партија успешно је одиграо отварања и показао извесне теоријске новости.“ (Поменуте „теоријске новости“ у отварањима резултат су претплате на „Шахматни билетин“, сопствених анализа и храбрости да се упуштам у актуелне варијанте – коментар Бојковића из Сећања бр. 1.)