Преузето са портала Борба за истину, на којем је објављено 1. септембра 2025.
Аристотел у свом делу „Никомахова етика“ придаје пријатељству изузетан значај, сматрајући га једним од услова за срећан и испуњен живот. Човек је, по његовом учењу, по природи друштвено биће, па су му блискост и заједништво са другима неопходни за остварење сопствене природе.
Међутим, нису све врсте пријатељства једнаке, већ се разликују по томе шта је сврха пријатељства и на чему је оно засновано. Аристотел разликује три основна типа пријатељства: из користи, из задовољства и савршено пријатељство – пријатељство врлине. Прва два су честа и пролазна, док је треће најдрагоценије.
- Пријатељство из користи
Ово пријатељство настаје онда када људи имају међусобну корист – било материјалну или неку другу личну добит. Оно је пролазно и траје само док траје корист, тако да се оно може схватити као лажно пријатељство.
„Они који се воле због користи не воле један другога због онога што јесу, него зато што од тога добијају неко добро; а када нека корист престане, престаје и њихово пријатељство.“
Такво пријатељство је често код људи који сарађују у послу, политици или било којој размени где је интерес примарни мотив. Када корист престане, такво пријатељство престаје.
- Пријатељство из задовољства
Друга врста пријатељства заснива се на уживању у друштву другога, у његовој лепоти, шарму, духовитости, смислу за хумор…. Људи се друже јер им је пријатно и забавно заједно, али такво пријатељство траје само док траје задовољство. Ово је најчешће пријатељство младих људи, јер млади људи чешће теже уживању и забави, а мање дубљем повезивању и односу, врлини и општем добру . Ова врста пријатељства може се схватити као непотпуно или незрело пријатељство. У великом броју случајева, ова пријатељства нестају због мењања склоности, другачијих развојних путева и животних околности.
„Они који се воле због задовољства чине то због онога што им је пријатно, нпр. због духовитости или лепоте; а када им то више не причињава радост, они престају да се воле.”
- Савршено пријатељство
Најузвишенија врста пријатељства јесте она која се темељи на врлини. Пријатељи воле један другога због онога што јесу, због доброг карактера, а не због пролазне користи или задовољства. Ово је пријатељство које захтева време, међусобно поверење и стабилност карактера. Најтеже је достићи га и ретко је, јер је засновано на међусобном поверењу, поштовању, искрености и доброти.
„За савршено пријатељство морате некога темељно упознати“, каже Аристотел, „и постати близак са њим, што је веома тешко.”
„Најбољи пријатељи су они који свом пријатељу желе највеће добро због њега самог (из наклоности према самој особи, без обзира на спољна разматрања). Њихово пријатељство траје све док су добри, а за врлину се зна да је трајна и постојана. Осим тога, у таквом пријатељству обоје су добри и сами по себи и према пријатељу, а људи који су заиста добри – добри су и апсолутно (то јест, сами по себи) и релативно (то јест, према другом); обоје су међусобно корисни и пријатни (јер су добри људи уопште пријатни једно другом). Наиме, сваком човеку се допадају они поступци који се поклапају са његовом природом или су јој слични, а поступци добрих људи су једнаки или слични једни другима.”
Извор: Разбистравање