Пише: Слободан Бојковић
Већина информација у овом тексту је прикупљена из дневне штампе.
Напомена: Текст је објављен 23. октобра, а ја сам се кроз три дана, 26. октобра 1991, из Цивилне заштите у „Нафтагас“-у обрео у касарни у Сремској Митровици. Са 46 година, као најстарији у трупи, задужен сам да будем официр за морално-политичко васпитање у десеткованој јединици за противавионска дејства коју су пилоти ЈНА бомбардовали недозвољеним касетним бомбама. А то се десило упркос томе што су пилоти јавили команди да се највероватније ради о нашим војницима у Моровићким шумама (пуна три дана на том положају), а по поновљеном наређењу команде РВ и ПВО у Земуну?! И тако истраумирану децу на одслужењу војног рока, без шлемова, са придодатим неприпремљеним резервним кадром задуженим са конзервираним, замашћеним пушкама, без испаљеног пробног метка, Команда гарнизона је хтела да пошаље на положај на брду Церић код Вуковара!
Навикли на беспоговорност, млади активни поручници се нису снашли; хтели су да изврше наређење, али сам се успротивио и завршио код безбедњака. После укључења и других разумних официра, исхитрена одлука је повучена. Обављено је пробно гађање са пет метака маневарске муниције, а пошто није било резервних шлемова, моја противавионска јединица са чешким Прагама наоружаним топовима од 20 мм за противавионска дејства, уместо на Церић код Вуковара, послата је у позадину – Старе Јанковце.
О томе можда некада у “Причама из живота”…