Преузето са портала Борба за истину, на којем је објављено 27. 9. 2025.
УН о сурогатном мајчинству: експлоатација и злостављање
Уједињене нације су објавиле извештај о сурогатном мајчинству. УН тешко да се могу назвати бастионом побожности (благо речено). Тим пре је значајно и занимљивије то што извештај баца изразито негативно светло на овај феномен — и то из чисто секуларне перспективе.
Аутор извештаја наводи да „сурогатство расте глобално, са значајним и растућим уделом аранжмана о сурогатству који имају прекограничну димензију: будући родитељи, често из богатијих земаља, ангажују сурогат мајке у јурисдикцијама где је та пракса легална… очекује се да ће тржиште сурогатства достићи 99,75 милијарди долара до 2033. године“. Штавише, „сурогат мајке често добијају само мали део укупне надокнаде, док највећи део исплата иде посредницима. Доступни подаци указују на то да сурогат мајке добијају само 10-27,5 процената укупне надокнаде“.
Он истиче да „када се оне [сурогат мајке] дефинишу као ‘ пружаоци услуга ‘, а не као мајке, то ствара утисак да се кршење њиховог достојанства и добробити може оправдати постојањем неке врсте уговора. Широм света, већина сурогат мајки потиче из породица са ниским приходима и има нижи друштвени статус од родитеља који траже дете… Деца рођена путем сурогат мајчинства… одмах се одвајају од жене која их је носила након рођења и предају родитељима [клијентима] – процес који може имати значајне емоционалне и развојне импликације. Особе са оштећеном сигурном везаношћу имају повећан ризик од развоја проблема менталног здравља. У неким случајевима, пренос детета је такође одложен или компликован због недостатка правне јасноће у вези са признавањем родитељских права, држављанства или статуса, остављајући дете у несигурној ситуацији.“
У извештају се такође наводи да су сурогат мајке често жртве психолошког и физичког злостављања:
„Профитно вођена природа услуга сурогатства повећава ризик од трговине људима у свим фазама процеса, укључујући трговину људима у друге земље у сврху присилног репродуктивног рада. У Грузији је, на пример, најмање 100 жена наводно држано у заробљеништву и приморано да донирају своје јајне ћелије након вештачког изазивања овулације.“
Деца рођена на овај начин такође могу бити у опасности:
„За разлику од усвајања, где се провера будућих родитеља препознаје као једна од најважнијих мера заштите детета, врло мало, ако уопште и има, провера се спроводи код родитеља који траже сурогат мајчинство. Уместо тога, примарни захтев за будуће родитеље је финансијска могућност плаћања значајне накнаде за поступак сурогат мајчинства. Ово ствара посебне ризике за децу рођену на овај начин, укључујући ризик од сексуалне експлоатације девојчица, јер постоје извештаји о деци коју наручују сексуални преступници.“
Извештај садржи многе референце на студије о овом питању, а његов закључак је сасвим јасан:
„Пракса сурогатног мајчинства карактерише се експлоатацијом и насиљем над женама и децом, укључујући девојчице. Она одржава патријархалне норме, комерцијализујући и објективизујући женска тела и подвргавајући сурогат мајке и децу озбиљним кршењима људских права.“
Црква као бранилац човечности и здравог разума
Став Цркве, која се од самог почетка противила сурогатном мајчинству, изазвао је протесте по принципу „одаљите руке од наших репродуктивних права“. Богати и познати људи који су желели да користе сурогат мајке били су искрено изненађени и огорчени када су сазнали да Црква то забрањује њиховој деци. „У чему је проблем? Сами то плаћамо.“
Заиста, у савременој свести је чврсто укорењено да је једино зло насиље, а насиље је само директна присила под претњом физичког насиља. У нашој земљи ово можда датира још из 1990-их, када се на рушевинама идеологије која је проглашавала опште добро за највиши циљ, појавила друга – она која је проглашавала „све је дозвољено што није забрањено“ – где је свако слободан да следи своје жеље, све док тиме директно и очигледно не крши закон. А тврдити да су неке ствари неморалне, без обзира на то да ли их закон дозвољава, једноставно је „причање у име сиромашних“. Као што је песник написао: „Купићу све – рече злато“.
Изгледа да нема директног насиља у сурогатном мајчинству – жена, изузев кривичних поступака, узима новац и потписује папире којима се слаже да да дете које носи другим људима. То је потпуно добровољна трансакција у најбољим либертаријанским традицијама – размена услуга за новац. А ко сте ви да се мешате у добровољне споразуме између других одраслих или да осуђујете њихово понашање?
Слични аргументи су изнети у корист других феномена – проституције, „промене пола“, еутаназије, легализације дроге и слично. Људи „сами то желе“, па ко сте ви да им говорите шта да раде? Диктати Цркве су пребачени у мрачни век! Живимо у секуларном друштву!
И тако се испоставља да се чак и потпуно секуларни људи противе сурогатном мајчинству — из сасвим свакодневних, земаљских разлога. Забрањено је у земљама које нису толико религиозне као што су Шведска и Кина. Јер је једноставан здрав разум довољан да се схвати да зло није ограничено само на отворено насиље са ножем на грлу.
Порекло људског достојанства
Споразуми могу бити формално добровољни, али и дубоко неправедни. То је посебно тачно када једна страна злоупотребљава друштвену или економску рањивост, неискуство, незнање или менталну болест друге стране.
Постоји концепт као што је „људско достојанство“ – иако се користи у документу УН, није га увек лако дефинисати. То је посебно тешко у секуларном контексту; инстинктивно, на нивоу природног моралног осећаја, разумемо да се људи не могу третирати као предмети – посебно трудноћа и мајчинство, које се не могу третирати као „услуга“. Постоје неке ствари које не би требало продавати – чак и ако су, из било ког разлога, људи спремни да их продају.
Али секуларним људима је често тешко да одговоре на питање: „Зашто не? Зар човек не припада самом себи? Зар сурогат мајка није слободна да са својим телом ради како јој одговара?“
Аутор извештаја такође крши своје секуларне ставове: док говори о неморалности сурогатства, он истовремено наглашава своју посвећеност „праву на абортус“. Али ако мајка може да убије дете које носи, зашто га не може продати? Ако се прихвати принцип „моје тело, моја ствар“ који је у прилог абортусу, зашто се онда не бави сурогатством?
Много доследније и логичније ћемо деловати ако се окренемо пореклу веровања да особа — било која особа — има достојанство и да неки поступци (чак и ако су формално добровољни) противрече томе. Ово веровање не може бити утемељено у безбожном погледу на свет — или у либералном индивидуализму.
Достојанство је манифестација чињенице да је особа створена по лику Божјем и да је драга и важна свом Творцу . Оно није утемељено у вољи појединца или друштва, већ у вољи Божјој. То значи да се одређене ствари не могу учинити особи – чак и ако се она сама не противи.
Не можете купити проститутку; не можете доживотно осакатити ментално болесну особу која верује да је рођена „у погрешном телу“; и, слично томе, не можете купити услуге „сурогат мајке“.
Многи од нас знају нешто слично из искуства: син (или ћерка) који пролазе кроз тешкоће адолесценције, радећи (својом слободном вољом) опасно глупе ствари. Понекад постоје одрасли који добровољно искоришћавају њихово неискуство и наглост за своје циљеве. Вероватно ћемо такве људе сматрати нитковима и третирати их са негодовањем.
Бог је наш небески Отац. Ако је краљева кћи, живећи у дубоко палом и корумпираном друштву, запала у такво лудило да нуди своје тело за новац, онда је таква употреба неприхватљива, јер би то била тешка увреда за њеног Оца.
Чак и ако особа не види своје достојанство и спремна је да учини нешто што је супротно њеном, морамо препознати то достојанство у њој. Особа је слика Божја, а не ствар, и морамо се према њој опходити са поштовањем. Чак и када он (или, у овом случају, она) не поштује саму себе.
Светост мајчинства
И морамо дубоко поштовати светост мајчинства — чак и када сама мајка то не чини. У Библији , Бог упоређује своју љубав са љубављу мајке: „Може ли жена заборавити своје дојенче, да се не сажали на сина утробе своје? Па ипак, ако заборави, ја те нећу заборавити“ ( Исаија 49:15 ).
Мајчина љубав, несебична, дарежљива и неодољива, увек се доживљава као оличење саме љубави; управо од мајке особа, по доласку на свет, из прве руке учи шта значи бити жељен и вољен. Особа је заувек везана везама љубави и захвалности са женом која ју је родила, и тај однос дефинише цео њен живот.
Мистична и света веза између мајке и детета једна је од најважнијих ствари у животу, један од његових основних стубова. Не само Црква , већ готово свака људска култура поштује мајчинство као велику свету ствар.
Огромна је трагедија остати без мајке. То се може догодити као резултат неке катастрофе или несреће – смртоносне болести, злочина или нечег другог страшног. Сурогатство чини ову несрећу намерном. Мајка узима новац и потписује уговор да ће „заборавити сина своје утробе“ и изгубити свако интересовање за њега.
Али ова несрећа је далеко гора: мајчина смрт од страшне болести оставља детету сазнање: „Имала сам мајку и она ме је волела.“ А ако је дете религиозно, онда са сазнањем: „Она се моли за мене на небу.“ Дете сурогат мајке остаје са сазнањем: „Моја мајка ме је продала и заборавила на мене, а они који ме сада одгајају су ме купили.“
Сурогатство је толико ужасна пракса да је разумеју чак и неверници. Али извештај УН нас још једном подсећа да Црква не покушава да „наметне средњовековну догму модерним људима“. Она брани морални закон и здрав разум.
Извор: Православље живот вечни – https://azbyka.ru/…/surrogatnoe-materinstvo-czerkov…/
Видети и: https://borbazaistinu.rs/kratki-pogled-iz-ostroga-na-aktuelni-sunovrat-civilizacije/