Преузето са портала Србин Инфо, на којем је објављено 15. 2. 2026.
Аутор: Драгомир Анђелковић
На основу низа разоткривених америчких дипломатских депеша посвећених Србији, већ дуже од једне деценије знамо (иако велики део грађана то мало мало па заборави) за постојање лукавог евроатлантског „Плана К1″. Он је осмишљен „далеке“ 2006. да би његова реализација отпочела 2007, упоредо са настојањем Вашингтона и Брисела да те године приволе Србију да прихвати један други пројекат назван „Ишингеров план“, како би била легализована њихова мафијашка отмица Косова и Метохије.
Други поменути план је подразумевао да Београд отворено и брзо уради оно што је Вучић касније обавио покварено и постепено, иза леђа већинске Србије. Ради се о моделу фактичког признања Косова и о стварању механизма међусобног функционисања крње Србије и лажне албанско-косовске државе – по моделу Источне и Западне Немачке током 70-их и 80-их година прошлог века – као независних држава које се де јуре не признају, али се понашају као да то није случај, већ су обе пуноправни елементи глобалног мозаика.
Влада Војислава Коштунице – упркос ЕУ-НАТО петоколонашком понашању дела оних који су је чинили (из редова тадашње Демократске странке која је мајка већине прозападних партија данас те многих Вучићевих кадрова жуте провенијенције, и лихварског Г-17 плус који је угашен али у пракси реинкарниран унутар СНС-а) – то је одлучно одбила. Зато је и срушена (али то је друга и прилично дуга прича). Но, пре него што се то десило, док је постојала нада НАТО окупатора Косова да ће под притиском уплашене јавности првак тадашње српске владе са својим ДСС-ом поклекнути, започет је процес који је претходно осмишљен споменутим „Планом К1″, а онда је систематски гуран још неколико наредних година и пошто је ДС са некритички „проевропском“ екипом преузео државно кормило.
Да се укратко подсетио о чему се радило: циљ је био да се уз ангажовање мање-више релевантних јавних личности спремних да се продају – од политике и невладиног сектора, преко новинарства и културе до спорта и забаве – Срби убеде да је као у њиховом интересу да се реше Косова и Метохије. Акценат није био на већ доказано непродуктивним наклапањима тзв. другосрбијанских екстремиста, да смо ми „криви“ пред Богом и људима (од Сребреничког измишљеног „геноцида“ до „масовних покоља“ Албанаца), те због својих „злодела“ морално-политички заслужујемо да изгубимо Косово. Напротив! Скоро да се „родољубиво“ а перверзно заговарало жртвовање око 15 посто територије Србије као нешто „добро“ за нас.
Део ангажованих пропагандиста је не само „неутрално“ разматрао косовску корист и штету за остатак Србије, већ и „патриотски“ осуђивао НАТО силе и албанске сепаратисте због онога што су урадили, да би на крају ипак „објективно“ закључио: „ствари не можемо да променимо без обзира што нам се не допадају, али можемо да будемо прагматични и гледамо будућност, што значи да је време да се ратосиљамо косовског баласта који нас озбиљно оптерећује; то боли али што се мора то се мора“.
Упоредо су сви ти глумци у хорор серији „К1″, верглали о рајским лепотама ЕУ и благостању које напаћене Србе и Српкиње тамо чека, само ако буду паметни и ослободе се од косовско-метохијских „букагија“, које спутавају брзи ход наше нације ка „бољем сутра“ које ће нам даровати „добри“ ЕУ чаробњаци. Укратко, изопачено је дефинисан „проблем“ а то је наводно „ирационална“ везаност Срба за Косово које нам „само наноси штету“; затим је нуђено је решење: аминовање његове ампутације!
Било па се препричава. Пар део онога чиме смо се бавили. Данас ЕУ и Вашингтон немају ни воље, ни вишка пара, да се на тај начин баве Косовом и Метохијом. Од 2007. до пре пар година било је још неколико пропагандних трзаја који су представљали варијације старог а злог „Плана К1″, али на то је стављена тачка. Данас нико озбиљно споља не осмишљава, нити финансира, пропагандну делатност те врсте.
Ипак, они који се у нашој јавности (позерски) понашају као ЕУ фанатици и НАТО лобисти, периодично и те како бомбардују публику изанђалим фразама са краја прве деценије овог века, које су осмишљене у контексту фамозног „Плана К1″. Ових дана смо имали прилике да слушамо самоуверења наклапања те врсте једног од њих.
„Косово и Метохија је нога која је нама одсечена“, како је почео своје косовско-метохијске политичко-медицинске манипулације. Да би онда додао и то да та нога није адекватно лечена од краја 80-их година, па је 99. дошло до гангрене, „и дошли смо у ситуацију да нам је ампутирана“.
Нема шта ту много да се прича, како сматра, за то смо сами криви, и то није крај нашег „лудила“. „Ми ту рану од ампутације и даље мажемо кремом, и даље нећемо да пијемо антибиотике, и даље нећемо да идемо код лекара који се зове Европска унија, који има да нам понуди и новац, и рехабилитацију, и све што треба. Ми то нећемо. Ми хоћемо и даље да идемо код врачева и магова, код неких сумњивих типова …“
О небулозама од којих је саткан овај кратак извод из дужег лупетања, нема смисла шире се бавити. Довољно је констатовати да само неко ко ништа не зна о нашој прошлости може и да лаже тако тупаво, да пренебрегне корене косовског проблема много старије од, рецимо, 1989. Само да поменем масовно насељавање исламизираних Албанаца на српске земље од почетка 18. века; систематско отоманско протеривање Срба после наших ослободилачких ратова 1876-1878. са Косова и Метохије (чије источне и северне области су постале пограничне са Краљевином Србијом), где смо и тада још били већинско становништво; вишедеценијску титоистичку државно-партијску албанизацију наше јужне покрајине. Као шлаг на тој огавној торти је и навођење ЕУ као „доктора“ а заправо је та унија, у својству цивилног крила НАТО блока који је на нас извршио агресију 1999, џелат!
Но, идемо даље. Вратимо се сржи приче. Док је трајала реализација „Плана К1″, слично цитираном говорили су они његови актери који су имали задатак да буду најагресивнији и најиритантнији. Други, бројнији, договорено су наступали мекше. Најлакше се жртва обрађује уз игру „доброг и злог“, или у конкретном случају, „мање и више“ опаког полицајца. Иако старог плана више нема, све то је остало исто, али је уграђено у нову шему.
Иза ње, односно иза рециклираних антисрпских прича у српским медијима, углавном стоји онај ко уређује све режимске пропаганде платформе и уз то шаље своје диверзанте прикривене понеким кавзи-опозиционим ставом, у средства масовног информисања која нису његова (што не значи да не наседају на његове игре и тако неретко обаве по који задатак у његовом интересу).
Ствар је банално проста. Комбинација којом се бавимо произлази из тога што је Александар Вучић починио косовску велеиздају (како би платио рекет НАТО надзорницима упућеним у Оскарове нарко дилове), и то не колоквијално речено у склопу наших политичких надигравања, већ са становништа Устава Републике Србије и обавеза које он налаже председнику и другим државним функционерима у вези са одбраном, генерално, територијалног интегритета државе, а поготово њене јужне покрајине коју је НАТО окупирао 1999. године па од тада вишефазно на њеној територији гради другу албанску „државу“.
Ако је већ издајник – а јесте – а упиње се и даље да се пред политички неуким и медијски залуђеним делом грађанства представи као патриота, те ради тога, док заправо уништава све српско на Косову, урла да је оно срце Србије, Аца анти-Србин мора да спонзорише отворене антисрпске медијске перформансе. Шта му више одговара него да они који причају све што Курти може да пожели, то и раде широм српског медијског простора, а да се онда Вучић са својим партијским јуришницима и таман колико и они лажно-патриотским аналитичарима, томе „национално посвећено“ супротставља.
Некада је, да приведем ову причу крају, у игри био вашингтонско-бриселски „План К1″, а дана се ради само о Вучићевом сценарију одржавања сопственог фејк патриотског имиџа на тлу које је већ навелико заливено отровима његове велеиздаје. Никакви евроатлантски пропагандисти, хрватски експоненти или плаћеници албанских сепаратиста, данас не нервирају српске напаћене душе антисрпским косовским причама које су много мање софистициране него што су биле оне иза којих је стварно стајао Западе, већ то раде прикривени агенти Вучићевог утицаја (а обично се упоредо појављују и у његовим, и у неким опозиционим па и регионалним медијима).
Задатак им је да дегутантно иритирају већину грађана ове земље да би СНС носиоци бакље велеиздаје (изведене а не тек реторичке) могли да наставе да се копрцају на врху пирамиде српске власти. И то је то. Много лажи и преваре ради још мало, за картел естаблишмент, берићетне власти (можда и слободе). А ви добро упамтите ко нам казује крваве бајке о прихватању „ампутације“ Косова и пожељном „добронамерном“ ЕУ „лечењу“ ране, јер ту се ради о комбиновању велеиздајничког наратива и медијског служења СНС картелу ради наставка његове девастације Србије. Да се не заборави када дође време за свођење рачуна!
Извор: magazin tabloid
Ознаке: Александар Вучић, глобалисти, Драгомир Анђелковић, план К1, Србија