Претходно објављено на порталу Борба за истину, 18. 2. 2026.
Пише: Слободан Бојковић
У вишевековном ропству, упркос великих искушења, српски сељак је све време сањао слободу држећи се вере у Бога и Божју правду. Повезан са Богом и Природом, није волео велике, а ни празне, приче, већ је знао да без труда и рада нема ни плодова земље. Знао је, примењивао и поштовао закон сетве и жетве, не само у пољу, већ и шире, у свом животу. Али ратови су учинили своје; сурова борба за голи опстанак је заплашила многу преживелу нејач. А комунистичка револуција, са злоделима против Срба, на површину је изнела сво зло гомилано временом. Народ је све више грешио одвајајући се од Бога, и стигла га је Божја казна. Негативна селекција је узела маха. На чело државе и институција су дошле и наставиле да долазе лоше „старешине народне“… (Израз преузет из дела владике Николаја Велимировића „Рат и библија“.)
Зараза се ширила даље, па се речено односи и на духовне и црквене старешине. Јер са посрнућем старешина народних и самог народа, и они су грешили и, после претходних светлих примера, сопствено скретање са пута ка Христу и истини, и издају народа, правдали и скривали празнословљем.
Сведоци смо разноразних утицаја великих сила на мале државе, и одавно, на Србе, Православље и Српску православну цркву. Резултат је да су Срби као народ територијално, а дуго и духовно, подељени. Нажалост, и Црква је, као духовна водиља и целина народа и свештенства, подељена. Сликовито речено: систематски је дробљена и удробљена. Са најављеном и покушаном променом Устава СПЦ 2011. и усвојеном 2024. године, декретом владике постају митрополити. Тако сада имамо 28 митрополита и митрополија са правом на самосталност и отцепљење, и од Српске православне цркве ће, надају се, временом остати само пар митрополија на територији Србијице. Остале митрополије СПЦ ће се претопити у постојеће или новостворене Православне цркве држава и државица. А духовни отац свега тога бива награђен од актуалног председника, и добитник је овогодишњег Сретењског ордена првог степена.
Из наведених разлога, ради спречавања потпуног посрнућа и губитка идентитета, а са њиме и губитка државе и народне Српске православне цркве, неопходно је да свако увек полази од себе, како би, упркос бројним искушењима, настајало појединачно, а затим и групно покајање и преумљење. Да наступи прображај што више људи. Јер, Србима је потребно обожење ради спасења.
У ту сврху би делом могла да послужи песма „Молитва за обожење и спасење Срба“, у којој су изнете потребне особине за духовни преображај. Да Црква буде срце нашег духовног бића, које ће са љубављу да куца топло, праведно и јако; а патријарх зденац који нам преноси и даје живу воду православља. Архијереји Око које далеко гледа, злу и Нечастивом, у близину да се не да. Историчари да су тумачи прошлога, да се не би понављале учињене грешке и заблуде у будућности. Законодавци и судије да су од интегритета, и да поштују и спроводе Законе. Да духовне и световне вође храбро износе и говоре истину. Да су духовници Савест народа и главни саветодавци и измиритељи. И још доста тога. Покушајмо зато да бар нешто применимо од постојећих стихова. Да не остану само мртво слово на папиру!
Смирењем се слабост савлађује, сагласјем се спокој саграђује, вером и разумом свесност надграђује; свесно срце слогу сагледава, нема двојбе, јасно му је: Само слога Србина спасава.
Молитва за обожење и спасење Срба
Подајте нам,
Господе и Боже,
Срби да се међу собом сложе;
Да будемо у једноме духу,
Помажите разуму,
Помозите слуху.
Да Божије речи чујемо,
Кад чујемо, да их разумемо,
Да не буде никакве заблуде,
Не деламо као дјеве луде;*
Већ ко мудре,
Да бисмо од реда били,
Делима се поносили,
На боље мењали,
У слози живели,
Бићем Рода деловали,
И овако говорили, осећали
и мислили:
„Ко је срце,
Нек за све куца једнако,
Праведно и топло,
И уз љубав јако.
Ко је зденац,
Кроз кога нам извор лије,
Мудрост Божју у срцима сије,
Нек је увек чист ко кристал,
Жива вода да се пије.
Ко је око, далеко да гледа,
Појачаном молитвом,
Злу и Нечастивом,
У близину да се не да.
Ко је закон, праведан да буде,
Да нам странци више
не могу да суде.
Ко је тумач, све прошло да знаде,
Да злотвори лажући не задају јаде,
Вера, нада, љубав, будућност да граде.
Ко је вођа, право да говори,
Увек храбро истину
да збори.
Ко је савест, мудро нека чини,
Да се савет драгом
вољом прими,
Да се разједињен с Богом уједини,
Завађени, са браћом измири,
Миротворство, да се,
Непрестано шири.
Ко се моли, Богу нек се преда,
Зло да прође, мимоиђе беда,
Да у народу буде
више реда.
Слаб, да се на јачег ослони,
Свака злоба међ’ нама уклони,
Да зависти у људима нема,
Да се свако, за све,
Са молитвом спрема.
Богоугодно да ради,
Без темеља да не гради;
Да помаже сестри, брату своме,
Сложни, да се одупиру Зломе,
Да нас муке не могу да сломе.
Несебично, где треба,
У помоћ да долазимо,
Нејач да штитимо,
Слабе да пазимо.
И да смо искрени;
Да међу нама нема лажи,
Да чисто срце будно стражи,
Душа да се сећа својих сагрешења,
Исповеда их, на боље
да се мења.
Да не грешимо више,
Да би обожених људи,
Са новим виђењима,
И чистим срцем,
Било у народу више,
Што више;
Да се свако име,
У књигу живота,
За вечност упише!
Да задобијене
врлине достојно носимо,
Да их увећавамо, нове примамо,
Светим Духом узрастамо,
Богу узносимо!“
Амин, амин, амин.
*Прича о десет девојака, Јеванђеље по Матеју (25, 1-13)
П. С. Основну верзију песме, посвећену богомољцима, испевала је блаженопочивша припадница Богомољачког покрета Светих Владике Николаја Велимировића и оца Јустина Поповића, сестра Луција (Јулија у Христу) Брковић (1943-2016. године). Сестра Луција је живела у Старом Раковцу и већи део времена боравила је у манастиру Стари Раковац помажући монахињама и молећи се са њима. Одржавала је и молила се и у испосници јеромонаха Исаије Париводског из 18-ог века. (Испосници је издубљена у стени на стази између Старог Раковца и Старих Лединаца.)
Слободан Бојковић је, уз дозволу сестре Луције, песму прерадио, па је тако настала „Молитва за обожење и спасење Срба“. Песма је у коригованим верзијама објављена у књизи „Све је Твоје Боже“, 2018, , а затим у проширеном издању књиге „Све је Твоје Боже“, 2022. године.
Аутор: Слободан Бојковић