Ин мемориам Славољуб Марјановић (1955-2026)

Преузето са сајта Вечити шах, на којем је објављено 18. 3. 2026. Такође је објављено и на блогу Шах-мат листа, 19. 3. 2026.
Пише: ИМ Зоран Петронијевић

О великом шахисти и о времену којег више нема

Осмог марта, од поподневних часова па све до касно у ноћ, а затим и наредних дана, једна вест – немилосрдна попут судбине – полако се ширила најпре међу шахистима Ниша, а затим и много шире: Марјанка више нема међу нама. Kако то у таквим тренуцима бива, најпре се јавља неверица, потом туга, тамна и дубока, а након тога навиру сећања.

Шахисти добро знају: надимак „Марјанко“ припадао је покојном велемајстору Славољубу Марјановићу. Осмог марта, у преподневним часовима, преселио се у вечност и оставио своје најмилије у тузи. Ту праве утехе нема. Ако је и има, онда је у томе што тугује читав шаховски Ниш, као и Србија – а нимало није претерано рећи – и свет, јер је Славољуб имао пријатеље широм света.

Ово је прича о њему, о времену које је и сам стварао и о неизбрисивом трагу који је оставио – најпре у шаховском Нишу, а затим и много шире, све до светских размера.

Славољуб Марјановић је рођен 6. јануара 1955. године у Лалинцу, селу недалеко од Ниша, у радничкој породици. Прве потезе и љубав према шаху пренео му је старији брат Драгослав, познати композитор шаховских проблема. Пошто се шаховски проблеми често називају и поезијом шаховске игре, у томе можда лежи и тајна зашто је Славољуб током читавог живота неуморно тражио и тежио лепоти. Братовљеви савети пали су на плодно тло. Славољуб је врло брзо откривао лепоту шаха и тајне ове древне игре. У тада незаобилазном Пионирском дому, уз помоћ још једне нишке шаховске легенде, педагога Драгољуба М. Михајловића, постиже своје прве успехе. Постаје пионирски првак Ниша (године 1968) – али то је био тек мали корак према ономе што ће касније постићи.

Kада је прешао у омладинску конкуренцију – која је у то време обухватала играче од 15 до 20 година – био је толико надмоћан да је три пута узастопно постао омладински првак Југославије (1971, 1972. и 1973). То је, поред њега, успело још само словеначком велемајстору Бруну Парми. Нико касније није успео да понови такву доминацију у омладинској конкуренцији. Два пута је играо на омладинским првенствима света и оба пута имао одличне шансе да освоји титулу. Његов најбољи резултат било је треће место у Манили 1974. године, где је освојио бронзану медаљу.

По завршетку средње школе у Нишу, уписао је Филолошки факултет у Београду, на групи за француски језик. Али шах је већ био јачи од свих других избора. Kаиса га је неповратно привукла, и није било тешко да одлучи да свој живот посвети шаху – што је и био до краја живота.

Да би остварио ту жељу, било је потребно да се испуне многи предуслови. Први од њих – брак – био је, можда, и његов најбољи потез у животу. Имао је среће. Тиха и ненаметљива, али пожртвована и упорна, пуна разумевања за потребе свог супруга, скромна Злата била је поуздан ослонац и стуб породице. Подарила му је две предивне ћерке, Маријану и Слађану, и била уз њега у добру и у злу. А у животу сваког спортисте и једног и другог има напретек. Злата је била уз њега и у његовим последњим тренуцима живота. Пословица да иза сваког успешног човека стоји успешна жена показала се у његовом случају као потпуно тачна.

Други важан „потез“ био је прелазак из Ниша у Београд. То није било једноставно, али се показало као прави избор. Једно краће време радио је у „Шаховском информатору“, тада најуспешнијој издавачкој кући шаховске литературе на свету, где је био изузетно цењен. Међутим, желео је да буде професионални играч, а не службеник у канцеларији. Зов турнира био је оно чему је тежио. Због тога напушта посао и почиње да ради као тренер – најпре у шаховском клубу Партизан, а потом дужи период у шаховском клубу Раковица. Ту постаје стуб клуба, успешно игра на првој табли и ствара одличну генерацију младих шахиста.

Поред свега тога, било је потребно освајати и титуле. Овај задатак испуњава готово невероватном брзином. Титулу интернационалног мајстора осваја 1977. године добрим резултатом на Шампионату Југославије у Загребу. Прву норму за ту титулу освојио је годину раније у Врњачкој Бањи.

Али ту се није зауставио, јер у шаху постоји још једна, највећа титула. До ње је стигао готово експресно – било му је потребно свега годину дана. Прву велемајсторску норму остварио је у Вршцу 1977. године, а друга заслужује посебно да се помене. У то време шахом је доминирао СССР, а турнири у тој земљи били су изузетно јаки. Велика имена светског шаха често су тамо завршавала на дну табеле. Један познати интернационални мајстор из Велике Британије одиграо је симултанку и није добио ниједну партију – иако је играо против аматера. Управо у таквој конкуренцији Славољуб осваја велемајсторску титулу. То постиже 1978. године у граду Kировакану, освојивши треће место на изузетно јаком турниру. На том турниру, између осталих, победио је и Давида Бронштајна, тада живу легенду светског шаха. Са само 23 године постао је један од најмлађих велемајстора тог времена. И све то, може се рећи, постигао је сам, обзиром на то да никада у каријери није имао тренера.

Међутим, сваког професионалног спортисту прате и егзистенцијални проблеми. Резултати су били изванредни, али је са супругом и двоје мале деце живео приватно у Београду, што је представљало велики терет. Руководство клуба Раковица давало је обећања, али од обећања се не живи. Решење је стигло из његовог родног Ниша. Шах је у граду био изузетно популаран, али је био потребан добар организатор. Жарко Радичевић, тадашњи политички руководилац и велики љубитељ шаха, довео је ствари у ред. Његово име везује се за оно што се с правом може назвати златним добом нишког шаха.

Најјачи клуб у Нишу, Железничар, улази најпре у другу, а затим 1979. године и у прву лигу. Радичевић му тада обезбеђује стан и нуди сигуран живот – посао шаховског тренера и решено стамбено питање. Једини проблем био је што је Ниш био удаљен од центара шаховских збивања. Марјановић је кратко размишљао, али је, на Радичевићев једноставан аргумент – „тамо ти нуде обећање, а овде стан“ – крајем 1979. одлучио да се врати у свој матични клуб.

Тако почиње најплоднији период у Славољубовом животу, који се поклапа са највећим успесима нишког шаха. Његов допринос клубу био је немерљив – и као играча и као тренера. Интернационални мајстор Жељко Ђукић израчунао је да је Славољуб за клуб одиграо чак 350 партија. То је готово читава година живота проведена за шаховском таблом! Посебно је важно споменути да је играње за клуб за њега било не обавеза, већ задовољство. Није било важних и неважних такмичења – играо је све, од лигашких мечева до брзопотезних првенстава Ниша.

Његови успеси као тренера су посебна прича. Он није само окупљао играче у клубу и анализирао партије. Био је локомотива која је вукла друге да напредују. После сваког турнира долазио је у клуб и показивао своје партије, које смо затим анализирали с великим жаром. Све је то допринело да Ниш тих година има стабилног прволигаша, чији је водећи члан био управо Славољуб.

Његови индивидуални резултати постајали су све импресивнији. Тешко их је све набројати, па ћемо поменути само неке од најзначајнијих. Два пута је играо за репрезентацију Југославије на Шаховској олимпијади, и једном, 1980. године на Малти, освојио бронзану медаљу. Једном је наступио и на екипном првенству Европе, такође 1980. године.

Посебну причу представљају тадашње Балканијаде, на којима је играо чак осам пута. У екипној конкуренцији освојио је шест златних и две сребрне медаље — увек је излазио као освајач медаље. У појединачној конкуренцији освојио је три златне, једну сребрну и три бронзане медаље, што представља изузетно импресиван биланс.

Kада је реч о турнирским успесима, списак турнира на којима је постизао врхунске резултате веома је дуг; навешћемо само неке од најзначајнијих. У Вршцу 1977. осваја друго место. У Kировакану и СССР-у 1978. Је трећи, а у Сомбору исте године први. Побеђује на турнирима у Трстенику и Београду 1979. године. На Видмаровом меморијалу исте године заузима одлично пето место, испред многих познатих имена светског шаха. Треће место осваја на Шампионату Југославије 1980. године у Скендер Вакуфу. На јаком међународном турниру у Смедеревској Паланци 1980. дели друго место. Прво место дели у Врњачкој Бањи 1983. године, као и на отвореном турниру у Белој Цркви исте године. Побеђује на турниру у Бору 1983, испред совјетског велемајстора Тукмакова. Четврто место осваја на Шампионату Југославије у Суботици 1984, а треће место на зонском турниру у Kавали.

Треба рећи да је Славољуб био велики патриота, па му је победа на Шампионату Југославије 1985. године у Новом Саду посебно значила. До ње није дошао лако. На изузетно узбудљивом турниру поделио је прво место са тада играчем у успону, Мишом Цебалом, па је одлука о титули морала да падне у додатном мечу. И тај меч био је драматичан и квалитетан, достојан борбе за наслов првака државе. Прва партија завршена је ремијем. У другој је Славољуб дошао до предности, али се Цебало реванширао у трећој. Одлука је пала у четвртој партији: у изванредно вођеној завршници Славољуб је успео да сломи отпор противника и обезбеди победу. Тријумфом у мечу резултатом 2,5 : 1,5 стигао је до самог врха у својој земљи – постао је шампион Југославије за 1985. годину.

Те године достигао је и свој највиши пласман на ФИДЕ рејтинг листи. Са 2540 ЕЛО поена налазио се на 44. месту на свету. Према истој листи, у Југославији је био четврти играч. Да би се млађим шахистима приближило шта је такав пласман тада значио, треба имати у виду инфлацију рејтинга. Илустрације ради, данас се око 44. места на свету налази некадашњи изазивач за титулу првака света, Мађар Петер Леко, са рејтингом од 2675 поена.

И даље се нижу успеси. На веома јаком Шампионату Југославије у Будви 1986. године дели друго место и потврђује изврсну форму и велику снагу. Те године осваја друго место у Зеници, а затим и у Марсељу, иза велемајстора Гуљка. У Паризу дели друго место, поново иза Гуљка. У Пуцареву 1987. године, на Зонском турниру, осваја треће место и квалификује се за Међузонски турнир, на коме постиже солидан резултат и осваја седмо место са осам поена. Исте године осваја и друго место на јаком турниру у Зеници. Године 1988. на јаком турниру у Риму дели прво место са бившим прваком света Смисловом и Гуљком, али је по Сонеборн систему први.

Управо негде у то време почиње полако да се јавља подмукла болест која ће га спречити да настави низ врхунских резултата. Њене последице су биле такве да, на пример, 1990. године није могао да игра за свој тим, Железничар. Током 1991. године његово стање се стабилизује и он поново почиње да наступа на разним такмичењима. Иако је и даље постизао добре, повремено и одличне резултате, у његовој игри више није било оног жара ни изузетне борбености која је раније красила његову игру.

Међутим, поред игре, проналази себе у тренерском раду. Привремено се сели у Грчку, где ради као тренер и селектор репрезентације. Тамо је, по мишљењу многих, оставио дубок и неизбрисив траг. Својим преданим радом много је допринео да Грчка, од једне осредње шаховске земље, постане респектабилна шаховска сила. Репрезентацију Грчке водио је на четири олимпијаде и три европска првенства. За Грчку шаховску федерацију радио је од 2000. до 2010. године, од чега је шест година био тренер и селектор репрезентације.

Од 2004. године носилац је престижне титуле ФИДЕ Сениор Траинер, коју је задржао до своје преране смрти.

Помагао је и репрезентацији Србије у два наврата. Најпре је од 2009. до 2012. године био део стручног штаба, а затим је од 2014. до 2017. године обављао дужност селектора репрезентације Србије. Његов рад оцењен је као веома успешан, а у том периоду репрезентација је остваривала солидне резултате на олимпијадама и европским првенствима.

Званично је престао да игра турнирски шах 2014. године. Поред тренерског рада био је дубоко посвећен породици. Редовно је посећивао ћерке и са задовољством помагао у подизању својих двоје унучади. Дисциплина је била један од основних принципа његовог живота. Тако је до самог краја, заједно са супругом Златом, свакодневно шетао, без обзира на временске прилике. Био је верник, духовно формиран човек, и доследно је поштовао правила своје православне вере.

Друштвена заједница је високо оцењивала његов рад. Године 1985. добио је ласкаву награду „Најбољи спортиста Ниша“, а три пута је био добитник Октобарске награде Ослобођења града Ниша: 1981, 1983. и 1985. године.

Његов одлазак дошао је изненада. Тог кобног 8. марта изненада му је позлило и убрзо је преминуо, на рукама своје животне сапутнице Злате. Издало га је срце, оно исто којим је неуморно корачао кроз живот. Управо је срце (срчаност) било његово најјаче оружје – симбол храбрости и снаге. Био је упоран и неустрашив човек, готово без страха, као јунаци из бајки и митова.

И сада се поставља питање смисла: шта остаје иза великог шахисте? Остају резултати, остају партије које ће се још дуго анализирати – Славољубове партије свакако спадају међу оне које ће трајати. Остаје и сећање: сећање његових ученика, пријатеља и свих који су га познавали. А сећање на Славољуба, пре свега, јесте сећање на његову личност.

Још као веома млад схватио је да „са неба само киша пада“. Његов животни мото били су упоран рад, самодисциплина и одлучност да се никада не одустаје. Увек је трагао за смислом и јасним циљевима. Није веровао у мале циљеве, већ у оне достојне озбиљне борбе. А борба — она поштена и часна — била је за њега основ живљења.

Kао највећу вредност, ону која се у наше прагматично време све мање цени, Славољуб је сматрао поштење. То је била основна карактеристика његове личности. Све остало проистицало је из ње. Ова, помало донкихотовска особина данас можда делује наивно, јер живимо у свету у коме често владају неистина и лаж. Али Славољуб је дубоко веровао да без поштења нема ни правог живота. Kао што је Аристотел записао: „Живот без врлине није достојан живљења.“

Своја обећања је испуњавао. Говорио је отворено, чак и онда када му то није ишло у прилог. Поштовао је људе и искрено се односио према њима. У време далеко пре компјутера знао је рођендане својих пријатеља и познаника и никада није пропуштао да им честита. Данас се то често чини уз помоћ савремене технологије, али Славољуб се ослањао искључиво на своје памћење — и у томе је био доследан. Никада није пропуштао прилику да научи нешто ново: имао је широка интересовања. Све у свему, био је то поштен и испуњен живот, живот трајног трагања и унутрашње дисциплине.

Ако је тачно да је карактер човекова судбина, онда је јасно да је Славољубов стил игре у шаху био његов одраз. Био је познат по енциклопедијском познавању отварања. Имао је пажљиво разрађен репертоар и готово да је било немогуће изненадити га у уводној фази партије. Свој репертоар је стално продубљавао и проширивао, тако да противницима није било лако да се за њега припреме. Kао црни, на 1.е4 био је познат по Најдорфовој варијанти Сицилијанске одбране, а касније је у свој репертоар увео и Паулсенову варијанту. Kао одговор на 1.д4 у младости је играо Тарашеву варијанту, да би касније прешао на Нимцо–индијску одбрану. Kао бели је готово увек отварао потезом 1.е4, а посебно је обожавао да игра против разних варијанти Сицилијанске одбране, које је играо креативно и са дубоким разумевањем.

Његово познавање завршница такође је било импресивно. Одлично је познавао теоријске позиције. Посебно је волео дамске и топовске завршнице. У једнима је потребно стрпљење, у другима динамика – а он је поседовао и једно и друго. Kао велемајстор, наравно, поседовао је широк спектар метода игре у средишњици. Одлично је играо позиције са усамљеним пешаком у центру. На турниру у Kировакану у разговору са Бронштајном, рекао је да воли да узме пешака и да се затим брани, што је овај одобравао. Kасније се његов стил мењао. Волео је динамичне позиције и игру са контрашансама. Због тога је био посебно успешан у различитим типовима Сицилијанске одбране, и као бели и као црни. Kомбинације је проналазио лако, а варијанте је рачунао изванредно прецизно. У његовој каријери готово да нема грубих превида.

Остаје жал што се болест појавила релативно рано, јер тешко је рећи докле би још стигао. Ипак, и оно што је остварио представља изузетан домет и трајну вредност.

Сахрана је одржана 12. марта на Новом гробљу у Нишу. Присуствовали су готово сви који у нишком шаху нешто значе или су некада значили, чиме су показали колико им је Славољуб био драг и колико је био значајан за шаховску заједницу. Говор на одру одржао је ФИДЕ мајстор Драган Живић, један од његових ученика и настављач његовог шаховско-педагошког рада у Нишу.

И град, који у последње време често заборавља шаховску уметност, показао је његов значај организовањем комеморације, одржане 13. марта у Официрском дому у Нишу. Његови блиски пријатељи говорили су о његовом значају, и са сетом се сећали дружења са њим.

Заједно са Славољубом Марјановићем одлази и једно време које је он у великој мери стварао. У Нишу шах данас стагнира, а просторије клуба су изгубљене.

Његова супруга и две ћерке, зетови и двоје унучади, Лука и Kатарина, остали су неутешни. Али заједно са њима тугује и читав шаховски Ниш, као и сви који су га познавали.

А туга, као и сећање, увек се дели, и то је нека утеха. Права.

ИМ Зоран Петронијевић

П.С. На крају ево и коментарисане партије са Зонског турнира у Пуцареву 1987, као и неких Марјанкових остварења по његовом избору.

Повезани чланци

09.03.2026 / ФМ Андрејић, Владица (2122) : Ин мемориам ВМ Славољуб Марјановић (1955-2026)

25.03.2026 / ФМ Бојковић, Слободан (2091) : Допуна Ин мемориама: Славољуб Марјановић