Објављено на блогу Огледала духа и на порталу Борба за истину, 20. 8. 2024.
Ажурирано на блогу Огледала духа 9. 10. 2024.
Православни и православно-србски осврт на стихове из Јеванђеља по Матеју (5, 43-48)
Ово је наставак анализе стихова (Матеј, 5, 38-42) из Беседе на Гори Господа Исуса Христа, описаних у текстовима Ко тебе каменом, ти њега хлебом 1 и 2. https://borbazaistinu.rs/ko-tebe-kamenom-ti-njega-hlebom/ и https://borbazaistinu.rs/ko-tebe-kamenom-ti-njega-hlebom-2/
Православно тумачење Светих Отаца Цркве
Свети Ава Јустин Поповић у књизи Тумачење Еванђеља по Матеју, у опису стихова (5, 43-48) са насловом Љубите непријатеље своје, пише:
Бог који је ради нас људи постао човек – Богочовек, и тиме Бога и све Божије учинио нашим, свенашим, благовести у своме Еванђељу: „Чули сте да је казано: љуби ближњега свога, и мрзи непријатеља свог“ (стих 43). – Прва половина ове благовести, ове заповести, налази се у светог пророка Мојсија (3 Мојс. 19, 18). Код Јевреја реч „ближњи“ означавала је само сународника: Јеврејину је ближњи само Јеврејин; остали људи су њему даљни; границе љубави завршавале су се границом народности; искључивост народносне љубави ишла је дотле да је све нејевреје сматрала за непријатеље.
Друге половине ове заповести: „мрзи непријатеља свога“ – нема у богоданом старозаветном Закону; њу су створили такозвани творци Закона. Но „Једини Човекољубац“ – Господ наш свемилостиви потире заповести самозваних законодаваца, проширује појам ближњега на све људе, и даје богочовечанску заповест о љубави, благовестећи: „А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас вређају и гоне“ (ст.44). – Радећи тако, и живећи тако, ви постајете новозаветни људи, христолики људи, јер је богочовечанска љубав – суштина и ознака новозаветног човека (ср. Јн. 13, 34-35; 14, 24). Нови Завет је нов – том богочовечанском љубављу према непријатељима. „Бог је љубав“ (1. Јн. 4, 16). И зато што је љубав, Бог је постао човек, да нас људе спасе греха, смрти и ђавола, и начини нас „боговима по благодати“ помоћу светих богочовечанских тајни и светих богочовечанских врлина. Као што је љубав начинила Бога човеком, тако она и човека чини Богом. И како не би непријатеља начинила пријатељем!
Љубити непријатеље своје, света је дужност сваког Христовог следбеника. Ко те љубави нема, није Христов, јер Христос је тиме Христос, тиме Спаситељ, што љуби непријатеље своје. Да, непријатеље своје. А људи, сви су људи гресима својим непријатељи Богу, јер је грех – непријатељство Богу (Рм. 8, 7). […]
Ко Христа Господа има у души својој, он благосиља оне који га куну, и тако испуњава богочовечанску заповест Спаситељеву: „Благосиљајте оне који вас куну“ (ст.44). Ко човекољубивог Господа има у срцу свом и драговољно даје себе за оруђе Господу, радосно чини добро онима који га мрзе, и лако испуњава светлу и спасоносну заповест Његову: „добро чинити онима који нас мрзе“ (ст. 44). Све што христољубиви човек чини, чини Господом Христом и у Господу Христу: и нема добра које он не би могао учинити, али не собом већ Христом. У самој ствари, Господ Христос је неуморни слуга нас људи. Он врло служи свакоме човеку: очишћава га од греха, просветљује му ум и срце и душу, освећује, охристовљује, обогочовечује, освеврлињује, служи му на свима путевима свих спасоносних подвига, и тако уводи у своје блажено вечно царство.
Ко је помоћу светих тајни и светих врлина учинио Господа Христа душом своје душе, срцем свога срца, умом свога ума, савешћу своје савести, вољом своје воље, он се с љубављу моли за оне који га вређају и гоне (ст. 44). Молитва је свепобедно оружје хришћанско, којим се прави хришћанин бори и побеђује своје видљиве и невидљиве непријатеље и гониоце који ратују против њега. Као што се восак топи на домаку огња, тако од христољубиве и чежњиве молитве беже и разгоне се све непријатељске силе спасења нашег. Свестрано је посведочена еванђелска истина: хришћанин је непобедиви победник, ако се моли за своје увредиоце и гониоце: њега нико победити не може, јер је достигао врхунац врлина. Само се богочовечанска љубав моли за своје непријатеље и гониоце, при чему се човек евхаристијски благодатно и крвно сједињује са свесавршеним Господом Христом. Ко такву љубав има – има све врлине, јер је љубав „свеза савршенства“ (Кол. 3, 14): везује све што је савршено у свима Божјим световима. Кроз своје спасоносне благовести и заповести Господ нас води од почетних ка вишим врлинама, и завршава највишом: молитвеном љубављу богочовечанском. Свети Златоуст благовести: Све своје заповести Спаситељ украшава прекрасним венцем, говорећи: молите се Богу за оне који вас гоне (ст 44); и на тај начин узводи ученике своје на највиши врх философије, на највиши врх богочовечанске мудрости и светости. Као што је: трпећи ударце већи подвиг него бити кротак, дати кошуљу и хаљину – дело далеко важније него бити милостив; подносити увреде – већа врлина него бити праведан; бити бијен и не противити се приморавању ићи – више него бити миротворац; у време гоњења благосиљати гонитеље – далеко важније него бити гоњен. Ето како нас Господ, мало по мало, узводи на само небо. (Беседа 18, 6)
У наставку послушајмо речи и других Светих учитеља Цркве при тумачењу Христових речи о љубави према непријатељима.
У свима богочовечанским врлинама треба се угледати на самог Господа Христа Бога, а преко њега и на Бога Оца. Ради чега? Спас казује: „Да будете синови Оца свога који је на небесима, јер Он заповеда своме сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неправеднима“ (стих 45). – Кроз разне богочовечанске врлине Господ Христос води људску душу ка њеном вечном циљу и смислу: боголикости и богосличности. Свака од тих врлина сачињава подвиг, а све заједно сачињавају богочовечански циклус подвига: једна се извија из друге; једна изазива другу. Сиромаштво духом, смиреност, изазива плач над собом; плач над собом изазива кротост; кротост изазива глад и жеђ за правдом; глад и жеђ за правдом изазива милостивост; милостивост изазива чистоту срца; чистота срца – мир и миротворство; миротворство – радо подношење гоњења правде ради; радосно подношење гоњења правде ради изазива благу негневљивост; блага негневљивост – бестрашће; бестрашће – потпуну преданост Богу; преданост Богу – непротивљење злу злом: непротивљење злу злом изазива љубав према непријатељима. Љубав према непријатељима је завршна врлина, круна свих врлина. Она чини човека сином Божјим, као што је Јединородног Сина Божјег учинила Сином Човечијим. (Св Максим Исповедник, „Главе о љубави“) […]
Богочовечанска љубав према непријатељима чини хришћанина хришћанином, уподобљава га Богу, одликује га од људи нехришћана, јер свеистинита уста Истине изрекла су ову богочовечанску истину: „Ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли то и цариници?“ (стих 46). […] „Ако Бога називате само својој браћи, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци?“ (стих 47). […] Живот хришћанина је живи ланац богочовечанских подвига који душу његову све више и више охристоличују, обоголичују. Циљ хришћанина је не да постане савршен као анђели и арханђели, или као херувими и серафими, већ несравњено већи, несравњено виши. Циљ је његов: „постати савршен као што је савршен Отац наш небески“ (стих 48). По благовести и заповести свемоћног и свечовекољубивог Господа и Бога Исуса Христа „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (стих 48). (По Блаженом Теофилакту: „Савршенство је љубити све“)
Православно-србско тумачење стихова упућених Јеврејима
Углавном буквално тумачећи наведене стихове Јеванђеља по Матеју (5, 39-44) из Беседе на Гори, и сводећи их на универзалну, али делом и утопијску вредносну раван, Свети Оци пренебрегавају околности и историјске чињенице у којима су стихови изговорени. Такође, губе из вида чињеницу да су поруке биле упућене само Јеврејима! Па и сам Господ Исус Христос, на молбу Хананејке да јој исцели кћер коју мучи ђаво, то потврђује речима: – Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. (Матеј, 15, 24) Вратимо се зато у прошлост, у време када су настајала дешавања из Јеванђеља.
Јевреји су током векова били поробљени, и у време мисије Исуса Христа били су под влашћу римских колонизатора. Да би сачували јединство и веру чврсто се држе изоловано и не мешају се са околним народима који су за њих, у негованој искључивости, углавном непријатељи. Ближњи је за Јеврејина само Јеврејин. Тумачи и контролори Закона (књижевници и фарисеји), да би задржали народ у покорности, оптеретили су људе многим ограничењима и казнама (за непоштовање суботе, на пример, а што је у екстремним случајевима тумачења, подразумевало забрану свих активности).
По списима Старог завета, Јевреји очекују Месију који ће их спасити и омогућити да од угњетених људи постану цењени владари на Земљи; јер, они су изабрани народ Божји. И у таквим околностима појављује се Исус Христос за којим иду ученици и народ жељан Божје речи. У страху од побуне шаљу се уходе од стране Римљана, а још више од фарисеја за које Исус Назарећанин није Месија. А пошто их оправдано критикује, желе да га елиминишу, дискредитују и предају Римљанима.
Зато Исус у Беседи на Гори после основних блаженстава – девет новозаветних врлина, наглашава: – Не мислите да сам дошао да покварим Закон или Пророке; нисам дошао да покварим, него да испуним. (Матеј, 5, 17)
Пошто су Јевреји међу собом почели увелико да се међусобно отуђују, гложе и мрзе, Исус им подучавајући поручује: – Чули сте како је казано старима: не убиј, а ко убије биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за шта, бити крив суду; а ако ли ко каже брату своме „Рака!“ биће крив суду; а ко каже „Будало!“ биће крив паклу огњеном. (Матеј, 5, 21-22)
Тежећи помирењу и братољубљу мећу Јеврејима Исус у Беседи на Гори говори: – А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: „Стани да ти извадим трун из ока твога“; а ето брвно у оку твоме? Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога. (Матеј, 7, 3-5)
Затим Исус наглашава да је дар братољубља важнији и од поклоњења и приношења жртвених дарова Богу: – Зато, дакле, ако принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш (опоменеш) да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар твој пред жртвеником, и иди се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. (Матеј, 5, 23-24)
Падом морала људи су почели и да се суде, лажно сведоче и на суду лажно куну. Томе су допринела и учења књижевника и фарисеја да Јевреји нејевреје могу некажњено да варају, и такве (не)моралне норме су им се вратиле као бумеранг. Зато мало касније у Беседи на Гори Исус говори о проблему лажног сведочења: – Још сте чули како је казано старима: не куни се криво, и испуни што си се Господу заклео. А ја вам кажем: Не куните се никако: ни небом, јер је престо Божји; ни земљом, јер је подножје ногама његовим; ни Јерусалимом, јер је град великога Цара. (Матеј, 5, 33-35)
Јевреји околне нeзнабожачке народе (нејевреје) презиру и у жаргону их називају псима. Да би га разумели, Исус Христос слушаоцима на Гори тим речником поручује да примењују и чувају међу собом то што су чули, јер је само њима намењено: – Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас. (Матеј, 7, 6) Већ је речено да су пси припадници паганских народа који верују у разне „богове“, али не верују у Јахвеа, а свиње су нечисти људи.
За потврду приложеног, ево и наставка дијалога поменуте Хананејке на почетку православно-србске анализе; Хананејке која вапије за оздрављењем кћери запоседнуте демонима, и Господа Исуса Христа: А она приступивши поклони му се говорећи: – Господе, помози ми! А он одговарајући рече: – Није добро узети хлеб од деце и бацити псима. А она рече: – Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. Тада одговори Исус и рече јој: – О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа. (Матеј, 15, 25-28)
Из свега наведеног, очигледно је да су Исусове речи већим делом биле упућене само Јеврејима и тако их, и само тако, у складу са почетним цитатом: – Ја сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљева. (Матеј, 15, 24) треба издвојено тумачити. Тек на крају мисије, после распећа и васкрсења, Исус упућује апостоле да Његове благовести проповедају и преносе свим народима света, свакоме створењу. (Марко, 16, 15)
Ако се вратимо у даљу прошлост, у време Аврама, сетићемо се и приче о Лоту и уништењу Содома, града грехова содомије и педерастије. Да су после спасења из Содома, из новог греха, инцеста Лота са кћерима, настали и нови народи (Моавци и Амонци). Да противприродна блуд опасно опседа људе и у време мисије Исуса Христа. Да ближи и даљи инцест влада и међу Јеврејима због изолованости и немешања са другим народима. Да се повећава број дегенерисаних потомака. Да се Јевреји оглушују о Декалог – 10 Божјих заповести, и поред упозорења да Јахве походи грехе предака до четвртог колена. Да …
Да су Јевреји, као и остали народи, пуни грехова, и да своје грехе прикривају, потискују и не желе да виде. А када их у огледалу савести препознају, потиснуте нагоне искаљују и празне на сународницима, често мање грешним од њих самих. Зато Исус, у већини случајева недужне људе, жртве насиља, одвраћа од освете говорећи: А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други. (Матеј, 5, 39) У текстовима Ко тебе каменом, ти њега хлебом 1 и 2. https://borbazaistinu.rs/ko-tebe-kamenom-ti-njega-hlebom/ и https://borbazaistinu.rs/ko-tebe-kamenom-ti-njega-hlebom-2/ дато је тумачање Светих Отаца Цркве и православно-србско тумачење стихова по Матеју (5, 39-42). И у овом тексту наглашавам да се стихови односе на Јевреје и њихово понашање преме сународницима, али и према Римљанима као колонизаторима, и да је буквално тумачење и генерализовање погрешно!
Наиме, у тумачењу наведених стихова Свети Оци упућују на несупростављање злу и на начин који се у неким моментима граничи са покорношћу злу под плаштом љубави према непријатељима. А човек треба да се бори против зла у оба света: материјалном и духовном. И уколико се ради о издаји од стране световних и верских вођа, треба им се успротивити. Светао пример је непоколебљив став и борба монаха манастира Есфигмен на Светој Гори, који не признају власт Васељенског Патријарха Вартоломеја због издаје православних принципа и унијаћења са Ватиканом. https://borbazaistinu.rs/pobeda-pravoslavlja-i-manastira-esfigmen/ Али да није у одбрану монаха устао и грчки народ, монаси би брутално, полицијском силом, били избачени из вишевековног манастира.
Што се Срба, бранитеља Православља и Светосавља тиче, није наша борба само са духовима поднебесја, већ и са људима таме на земљи. Ако је потребно, по моме уверењу, треба се и физички супроставити злу ради заштите нејаких и одбране од Бога дароване слободе, права на живот и вере у Бога. Чињеница је да Сатанисти одавно планирано спроводе своје поробљавајуће Агенде. И зато, од нашег поимања стварности и борбе против уочених опасности, зависи будућност садашњих и будућих покољења.
Народна мудрост упозорава да се треба супростављати злу док још расте, док се није чврсто укоренило. А када зло обузме душе десетина хиљада и затим милиона људи, касно је; настаје хаос и крвопролиће. Јер људи супротстављени Богу, предани злу, помрачене свести, постају нељуди, и могу да буду гори од најкрволочнијих звери. А сатанисти преко гласноговорника одавно не крију намере. Клауса Шваба и Била Гејтса „брине“ опстанак планете са великим бројем људи (златна милијарда је максимум), па говоре о Великом ресету, зеленој Агенди, хуманим вакцинама и повезивању људи и машина. А Јувал Ноа Харари о беспомоћности људи који не могу да прате вештачку интелигенцију и биоинжењеринг, и њиховој бескорисности. https://borbazaistinu.rs/juval-noa-harari-ogromna-vecina-stanovnistva-nam-prosto-nije-potrebna/
Питам се да ли је све то припрема за прихватање Агенде да „вишак“ људи треба „хумано“ побити?
Подсетимо се коначно и уводних речи Аве Јустина Поповића при анализи стиха 43.
- „Код Јевреја реч „ближњи“ означавала је само сународника: Јеврејину је ближњи само Јеврејин; остали људи су њему даљни; границе љубави завршавале су се границом народности; искључивост народносне љубави ишла је дотле да је све нејевреје сматрала за непријатеље.“
Јевреји тог доба су изоловани, не само принудно, већ због својих Закона и добровољно. Живе са осећањима надмоћи због вере у једног, њиховог Бога – Јахвеа, презира према умно слабијим и зависти према материјално богатијим; а присутна је и по душу погубна мржња према нејеврејима, и још више према Римљанима као колонизаторима. Са таквим емоцијама склони су импулсивном, нестрпљивом реаговању, што је, примењено на власт, опасно. Зато им Исус Христос, после уводних стихова (Матеј, 5, 38-42) говори: – Чули сте да је казано: Љуби ближњега свога, и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне. (Матеј, 5, 43-44)
Стих „Љубите непријатеље своје“ је вишезначан. У првом случају односи се на понашање према тлачитељима, било да су то Римљани или ближњи – браћа Јевреји. Наглашава се да на зло не треба да се реагује злом. Да нападнути треба да се наоружа стрпљењем, јер је нестрпљивост дело духова поднебесја; да неповољну ситуацију по себе прихвати и покуша да је, у датим околностима, разреши на најбољи могући начин… У сваком случају, да га не нагриза црв мржње и освете док трпи неправду, већ треба да се телесно и духовно припрема да би био спреман да препозна и искористи повољну ситуацију за ослобођење од јарма тлачитеља; преобраћујући га у пријатеља чинећи му добро, или борбом и на физичком плану. Говорећи: – Љубите непријатеље своје Исус смањује и подозривост Римљана у односу на своју мисију међу Јеврејима.
* Нажалост, Свети оци дају универзално (често већим делом утопијско) тумачење стиха „љубите непријатеље своје“, а на основу буквалног тумачења претходних Исусових речи „ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други“. А људи из србског народа који поштују традицију, знају да је чист образ симбол за част, за достојанство, поштење, за постојање човека као личности, и да је важно да се образ чува, јер се тиме чува и душа. И када вас неко, физички или речима, удари по десном образу, треба да просудите каква му је била намера. Наиме, он не мора буквално физички да вас удари, али вас његов поступак тера на реакцију, односно акцију. Ако је пријатељ, можда жели да вам укаже на нешто важно што може да заболи; ако је непријатељ (прави или умишљени), свесно или несвесно вас повређује и позива на сукоб: речима и физички. Како реаговати? Свакако не треба непромишљено, импулсивно падати у ватру. Ватра се не гаси ватром, већ хладном водом и хладном главом.
Зато нас, народна, српска мудрост из пословица и изрека учи да треба да узвратимо благо, по могућству лепим речима. Да на бачени камен и сукоб одговоримо хлебом, меким хлебом живота; хлебом насушним из молитве Господње, а што је и Божја реч, Божји логос и смисао. И да ради спасења, нас самих, али и противника и непријатеља, неке увреде и озледе треба да истрпимо и опростимо. (Текст из чланка Ко тебе каменом, ти њега хлебом.)
И у следећем случају стих не треба буквално тумачити. Под непријатељима се подразумевају околни народи са којима се Јевреји сусрећу и живе, и који су им „непријатељи“ јер су од малена учени од стране фарисеја да тако мисле и да се понашају. Зато Исус касније говори о милостивом Самарјанину (Лука, 10, 30-37) који је помогао опљачканом, на смрт пребијеном Јеврејину, а нису му спасили живот ни свештеник, ни левит који су Јевреји; који служе Јахвеу, а срца су им отврдла. На крају приче Исус наводи учитеља Закона да схвати ко је, у овом случају, настрадалом човеку ближњи? Јевреји као „браћа“, или странац Самарјанин, набеђени непријатељ? Дакле, поента је у томе да се разбијају и отклањају предрасуде, и смањује изолованост Јевреја; да почну да се отварају према другим народима. Да у њима не виде умишљене непријатеље, већ људе као што су и они сами, са добрим али и лошим особинама. И то је, у оно време, била главна порука стиха: – Љубите непријатеље своје.
А ако пођемо од гледишта Светог владике Николаја Велимировића да су људи огледала једни другима, долазимо и до следећег универзалног увида у објашњењу Христових заповести „Љубите непријатеље своје“ и да на зло не треба да се реагује злом: – А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други. (Матеј 5, 39)
Свако у другоме лако препознаје и лакше види оно што и сам има, и то, углавном, преувеличава. Зато, видевши само наше (и своје у нама) мане, други (брат, пријатељ или непријатељ) преувеличано указује на њих, удара по њима, удара по нашем егу који је извор многих зала, за разлику од већине пријатеља који нас прихватају такве какви смо. Стога, будимо захвални другоме (непријатељу), и пошто нас је ударио по десном образу, окренимо му други, леви образ. Да тестирамо себе и покажемо другу страну своје личности коју брат (или непријатељ) не уочава или не жели да види: сталоженост, стрпљење и друге добре особине (бар нешто од тога имамо). Да покажемо да не желимо сукоб, али да желимо да утврдимо о чему се ради. Да ли је и колико други са својим виђењима у праву? Да ли, и колико треба да се коригујемо? Јер то је начин да се у ватри искушења прочишћавамо и калимо; да постајемо обострано бољи. Зато, љубимо непријатеље своје.
Пошто је за већину људи гордост највећи смртни грех, наш главни непријатељ је случајно или можда намерно повређени нам его, ма колико се трудили да га обуздамо. Зато не треба одмах, исхитрено сматрати да је различито виђење, супротно гледиште и мишљење о нама, напад на нашу личност, убеђења, стечено знање. Да нас саговорник прави лудим ако нас другачије (погрешно) види, да нас не разуме јер другачије мисли; да жели да нам руши утврђена веровања и убеђења ако тражи објашњење и јаче доказе, јер се не слаже са нама. Покушајмо да смирено остваримо дијалог, или га, зависно од процене ситуације, избегнимо. Јер, ради се о нашем образу… (Текст из чланка Ко тебе каменом, ти њега хлебом.)
А ево и два парадокса:
Да нема зла, људи не би знали да разликују добро од зла, и не би ценили и чинили у правој мери добро.
- Кад цео свет зна добро као добро, то постаје зло. Чуанг Це
Стална срећа без примеса несреће постаје за људе временом погубна. Са свим радостима материјалног живота и видљивог света, срећни људи лако постају слепи за жалост и патње ближњих, а и других људи, уопште. Својом радошћу нехотице их повређују, а сами се мењају, отуђују од правих људских вредности и од Бога, извора живота. Зато, хвала непријатељима, стварним или умишљеним, који нам помажу да гајимо и духовне вредности; да останемо на правом путу, и да се боримо против зла у себи. Сетимо се зато и поуке владике Николаја Велимировића: – Нека ти сви људи, које среташ, буду живе слике онога добра и зла, које је у теби.
Стихом „благосиљајте оне који вас куну“ Исус храбри своје ученике који ће страдати следећи га. Његове поруке су за то доба радикалне и узрокују несхватања и непријатељства са крвно најближима: – Јер сам дошао да раставим човјека од оца његова, и кћер од матере њезине, и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домашњи његови. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. (Матеј, 10, 35-37) Али, ако се удубите, схватате да Исус подучава да, ако сте због Њега напустили родитеље и најближе своје, и они вас проклињу, а родитељска клетва је најпогубнија, благосиљајте их, а небески Отац ће им опростити изговорено и спречити остварење клетве на вама и њима.
Такође, и ако се ради о стварним непријатељима који вам желе зло и уништење, благосиљајте их када вас куну; да би се клетва када додирне небо вратила њима као бумеранг да их освести. Јер, клетва је по небеским законима забрањена, а груба сила разуме само језик силе…
Стих „чините добро онима који вас мрзе“ је посредно или непосредно више пута коментарисан, и указује на један од начина у покушајима да се непријатељ преобрати у пријатеља. При томе и молитва за оне који вас вређају и гоне има удела.
Порука „и молите се за оне који вас вређају и гоне“ је моћна, јер је молитва за непријатеље спасоносна за нападнутог да не подлеже убаченим помислима за осветом, а спасоносна је и за гониоце и тлачитеље уколико, уз Божју помоћ, допре до њихове свести и активира грижу савести. Зато нас и владика Николај Велимировић, поучен Светим Оцима Цркве, учи како да се молимо:
„Не треба пред Богом правдати себе нити оптуживати друге, него се треба молити и за себе и за друге. Таква молитва пријатна је Богу, и такву молитву среће милост Божија. И зато, браћо, нека и ваша молитва не буде тражење од Бога освете над онима који се од вас огреше, него нека буде призивање Бога, као лекара да их излечи од злобе њихове према вама и спаси душе њихове, те да не погину због греха према вама. Чувајте се добро да не будете ви узрок нечијој духовној пропасти.
Молите се! Будите деца светлости! У побожности покажите братољубље. Будите стрпљиви и благодушни“.
Да будете синови Оца свога који је на небесима, јер Он заповеда своме сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неправеднима. Ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли то и цариници? Ако Бога називате само својој браћи, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески. (Матеј 5, 45-48)
* * Народни учитељ Васо Пелагић је са здраворазумског становишта борбе против неправде критиковао Исусове речи наведене код Матеја (5, 39-44) видећи у њима само буквално тумачење: „Препоручује нам спаситељ свијета да се не бранимо од зла, него ако те ко удари по десном образу обрни му и лијеви; ко хоће да ти узме кошуљу, подај му и хаљину, ако те ко потјера један сат иди с њиме и два; љубите и непријатеље и чините добро онима који васмрзе и гоне и тд. – Је ли да је праведна и мудра поука? Еј рајо узбуњена! Куд ће ти душа?! Што ниси слушала преблаго јеванђеље, те си подигла буну против оних што те гоне, принуђивају и твоју зараду односе, отимају. У данашњем друштву ни најглупља деца не би послушала такву поуку. Зар је праведно сносити над собом грабеж и тиранство зарад ћефа појединаца? Заиста, не.“
После свега наведеног препуштам пажљивом читаоцу да и друга постојећа тумачења Светих Отаца о трпљењу, смиреноумљу и љубави пронађе и прочита их. При томе, да има на уму да оно што важи у борби са самим собом за монаха, није све применљиво у осињаку света за световњака…
Приказана анализа је покушај да се укаже на дубину Исусових речи, али и на, по мени, опасности због буквалног тумачења појединих стихова Јеванђеља, чак и од стране Светих Отаца Цркве. Али без обзира на све речено, закључак је следећи:
Када и на зло добротом успевамо да узвраћамо,
Доброту, врлине и љубав, највише увећавамо.
Када пожртвовано дајемо, више примамо,
Вечне дарове задобијамо.
Аутор: Слободан Бојковић
* Зелено означени текст је накнадно додат 9. октобра 2024.
* * Васо Пелагић, народни учитељ, лекар и просветитељ, био је и архимандрит. Суочен са патњом, експлоатацијом и страдањем народа, задојен духом социјалистичке интернационале, одриче се титуле архимандрита и раскида са Црквом. У бунтовној борби против лицемерја једног дела црквених великодостојника и клира, одлази у другу крајност; као богохулник негира постојање Бога. (После свега, упркос многим заслугама за народ, анатемисан је и избачен из Српске православне цркве које се јавно одрекао доста раније.) Тако је, из његове свесне борбе против Бога, али и борбе за ослобођење народа од ропства незнања, утрт пут идејама социјалистичке, а потом комунистичке интернационале. И њиховом злоупотребом настала су нова, у 20. веку, велика страдања народа на Балкану, али првенствено и углавном православних и неправославних Срба…
Из наведених разлога, у чланку објављеном у „Борби за истину“ нема пасуса о Васи Пелагићу, критици Православне цркве, и буквалном тумачењу Христових речи из Јеванђеља. А ево и линка о његовом животу и раду:
https://zapadnisrbi.com/zasluzni-srbi/49-publicisti-zaduzbinari/65-vaso-pelagic