Срби страдају вековима. Пошто смо Божји народ и православци, треба нас сломити. И да ли после свега преживљеног у два Светска рата, и на крају 20. века, од стране циилизоване Европе и Америке, треба говорити, а стално се говори, и све време понављају Председник и позиција, а и опозиција, да Европски пут и улазак у Европску унију (која је на издисају, С.Б.), немају алтернативу? И све то, по коју цену? По потпуни нестанак Срба, материјални и духовни!
Зато, подсетимо се стихова српског песника, родољуба и сликара Ђуре Јакшића које је спевао пре 157 година , јануара 1867.
ЈЕВРОПИ
Теби да певам – теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв –
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.
И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
„Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!
Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод,
Пресуди, силна да л’ живет може,
У таквом игу* несрећни род?…
Изгинућемо!“
„Па изгините!“
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно –
Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо – али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил’ гроб!“
*иг је архаични израз за јарам.
После свега реченог, како даље? Излаз је у нама самима, у суочавању са истином, у покајању, у слози, вери у Божју правду, у Божју помоћ у борби за најсветији Божји дар – слободу, јер Срби су Божја деца, синови Неба; и тога треба да буду свесни. Зомбирани народе, пробуди се!
С. Б.