Шта је смисао живота?

СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА

Данас, на дан Педесетнице, Српска Православна Црква слави празник најављеног Силаска Светог Духа на апостоле. „А Утешитељ, Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох.“ (Јован 14, 26). Такође, о Светом Духу говори Спаситељ раније, опомињући апостоле (али и све нас), да се сваки грех може опростити, али не и хула на Светог Духа. (Матеј 12, 31)  Па позабавимо се, са малим уводом, том темом.

Шта је смисао живота?

Готово сваки човек, у различитом животном добу, поставља себи ово питање. За мене, јер свако одговара прво за себе, смисао живота се састоји у спречавању сила инерције и зла да од боголиких бића постанемо робови, т.ј. органски аутомати. Тежња да се сачува личност; да се не дозволи стихијама овога света да нас потапају у мору свакодневних искушења, као што таласи бацају и потапају орахову љуску. Тежити, чувати и сачувати осећајну и чисту душу. Чинити  добро. Бити у хармонији са Природом. Волети људе и живот, али пре свега, од Бога даровану слободу…  А све набројано је могуће само под условом да верујемо у Бога који је пут, истина и живот; правда, љубав и милост.

Према изнетом, пут спасења постоји; победа над смрћу је могућа; вечан живот није фикција! О томе нас учи Црква, те да са вером у Бога набројано постаје реалност. И сам Господ нас у Јеванђељима позива, али и опомиње, као у причи о Свадби царевог сина, (Матеј 22, 2-14). Зато треба да прихватимо позив и обучемо понуђено свадбено рухо веру у Бога и Христа – послатог, оваплоћеног, Божјег Сина! И захваљујући Божјој милости никада није касно, чак ни пред смртни час, а што сазнајемо из приче о покајаном разбојнику на крсту (Лука 23, 39-43). А о том преумљењу се говори и стално подсећа и непосредно пре причешћивања.

Човек као икона Божја?

Много је расправа било на тему да ли је човек дихотонмо или трихотомно биће. Наиме, ако је икона (или слика Божја) онда има само тело и душу. Међутим, заговорници дихотомије заборављају да је Бог људима даровао и „зрно – клицу духа“ која треба да донесе плодове зрна горушичиног – царство Божије: „Оно је као зрно горушичино, које узевши човјек баци у врт свој, и узрасте и поста дрво велико, и птице небеске уселише се у гране његове.“ (Лука 13,19) Исто то, али на други начин, Исус Христос нам говори у причи о талантима (Матеј 25, 14-30). Свако од нас добија бар један талант – везу са Светим Духом. И уколико га, као лењи, себични и зли слуга из јеванђелске приче, закопамо, не негујемо и умножавамо, осудили смо себе на смрт уместо да будемо вечни у заједници са Богом.

Због свега реченог, сви греси се праштају, али хула на живот, хула на Светог Духа, не. Јер, уместо да стално чистимо срце, примамо дарове и постајемо бољи и темељнији, блиставији храм Светог Духа, добровољно, или лењошћу, постајемо робови Сатане. Зато нас апостол Павле у посланици 1. Коринћанима (6, 19) опомиње: „Или не знате да су тјелеса ваша црква Светога Духа који живи у вама, којега имате од Бога, и нијесте своји?“

Да без Светога Духа нема царства Божјег у нама, и да нам се затварају врата царства Небеског, говори нам и прича о десет девојака (Матеј 25, 1-13). Јер без уља жижак у светиљци не може да гори. Исто тако, без дарова Светога Духа осуђени смо на таму, а предвиђени смо за светлост, како нас стиховима песме „Све је Твоје Боже“, подучава владика Николај Велимировић:

СВЕ ЈЕ ТВОЈЕ БОЖЕ

Твоје је Небо и Земља Твоја,
Сунце и Месец, звезде без броја,
Твари што стоје, плове и лете,
Анђели свети и душе свете.

Створења сва су Твоја својина,
Небо и Земља –  Божја градина,
И ми смо Твоји – кандила мала,
Рука нас Твоја, Боже саздала.

Рука нас Твоја, Боже саздала.
Огња Твог искра је у нас пала,
У нас је пала и засијала,
Зажегла наша кандила мала.

О Творче Вечни, дух нам рашири,
Духом га Твојим Светим распири,
Кад си нам Отац, и кад смо Твоји,
Имена Твога да смо достојни.

Смртни греси

Чињеница је да је за спасење нужно избегавање и нечињење смртних грехова, по Светим Оцима Цркве, њих седам. Ако је за обичне смртнике највећи грех гордост, за духовни раст и духовне вође, испразност говора – празнословље је погубније јер замагљује истину. То је истовремено и хула на Светог Духа, Духа истине. Зато је празнословље за клерике највећи смртни грех. Јер уколико архијереји и свештеници празнослове правдајући примену преузетих погубних новотарија од западних „сестринских“ цркава, и говоре да не постоје суштинске разлике у исповедању вере, народ се одваја од вере или се таквих намесника клони и због њих дели, што смањује снагу и важну мисију Цркве.

Духовно загађивање народа, потпомогнуто нечињењем у преломним тренуцума (или чак и погрешним чињењем) једног дела архијереја и свештенства, води у неизбежну пропаст. Последице су губитак образа, а са њиме и губитак чистог срца, а са њиме и губитак најсветијег дела који поседујемо – губитак душе.

Због свега реченог, терет који архијереји треба да носе је огроман, а самим тим и свеопшти грех који због њиховог понашања и погрешних одлука настаје, већи је и тежи. За неке су греси пред Богом неопростиви, јер се тичу живота Цркве, очувања Православља, српског Рода и народа…

Аутор: Слободан Бојковић