Приредио: Слободан Бојковић
Борба за изношење тачних података о производњи нафте и гаса у Србији
Када сам се, по објављивању у „Дневнику“ излагања премијера Зеленовића на ванредном заседању Народне Скупштине, обраћао колегама, а и понеком одговорнијем члану СПС-а, говорено ми је да нетачна информација није потекла из „Нафтагаса“. Нормално да толика глупост није могла да изађе из „Нафтагаса“, али сам сматрао да ипак треба да се реагује због могућих политичких манипулација. Поготово што су у међувремену остала гласила у Србији која су у првом извештавању избегла замку и говорила само о неком повећању, објавила тачне податке о годишњој производњи нафте и гаса. Зато 12. августа подносим допис „Дневнику“ да бих га убрзо мало кориговао.
Наиме, у суседној Хрватској, у којој су још од пролећа наступиле ратне чарке са људским жртвама, у пропагандне сврхе лансирана је лаж како су србочетници окупирали највећа нафтна поља у Славонији, Беничанце (изнад Осијека) и Ђелетовце!
Подсећам да је годишња производња у Источној Славонији 1990. била око милион и двеста хиљада тона нафте; благо повећање у односу на приложене податке с краја 1984. На Беничанцима се бележио пад, а на Ђелетовцима пораст производње.
Упркос пропагандних дезинформација у Хрватској (али и у Војводини), информације о тачној производњи нафте у Србији у „Дневнику“ нема, а мој чланак предат редакцији под насловом “Шта нас чека?” редакција објављује тек 27. августа, под насловом “Шта је тачно?”!
Треба рећи да је 26. августа премијер Зеленовић посетио „Нафтагас“, о чему је 27. августа објављен текст под насловом „Корак до нафтне корпорације“.
Такође, тек тада, са информацијом о посети премијера Зеленовића „Нафтагасу“, у неизвесној и напетој будућности пред распад Југославије, помиње се изградња нафтовода Бар – Панчево. А одавно се знало да је изградња нафтовода кроз Хрватску била превара хрватског, и небрига српског руководства, што је напокон и обзнањено у тексту у листу “Нафташ” од 20. септембра 1991.
