Ауторски чланак публицисте и радио репортера Мирослава Нешића преузет са сајта ШК „Београд“.
24. 02 2024.
Šahovsko veče posvećeno velemajstoru Dragoljubu Janoševiću
BRANA ZABORAVU
O nepravedno gotovo zaboravljenom šahisti i novinaru govorili: Dušan Rajković, Bojan Vučković, Jovan Todorović, Ivan Marković i kolege novinari iz „Sporta“ i „Večernjih novosti“ Slobodan Simić i Vladan Dinić
Često smo nemarni prema svojoj prošlosti, pa tako nepravedno u zaborav odlaze ljudi i događaji koji zavređuju pažnju za sva vremena. Takva sudbina zadesila je i velemajstora Dragoljuba Janoševića. Vek od njegovog rođenja prošle godine je obeležen samo serijalom partija na stranicama „Politike“. Na nepoštovanje Ganetovih šahovskih dometa, ne samo nama, ukazao je izraelski velemajstor Emil Sutovski, inače izvršni direktor FIDE na svom fejsbuk nalogu 29. novembra 2022.
“Čovek koji je pobedio Mihaila Botvinika, Mihaila Talja, Tigrana Petrosjana, Roberta Fišera, Davida Bronštajna, Benta Larsena, Svetozara Gligorića i druge vodeće igrače svog doba – potpuno je zaboravljen. Danas će neko pobediti Magnusa Karlsena u onlajn rapidu – i postaće zvezda. A ovde, gotovo potpuni zaborav. Ne zato što nema knjige o njemu. Nema novinskog teksta. Čak ni srpska Vikipedija ne poznaje srpskog šahistu Dragoljuba Janoševića, koji je od 50-ih do 70-ih godina mogao da pobedi apsolutno svakoga. Janošević je igrao krajnje nestabilno. Često su ga izneverili živci, i nije postigao velike sportske uspehe. Nije stigao na međuzonski turnir, a čini se da nije postao ni prvak Jugoslavije – bez obzira na sjajne uspehe.
Moramo ga zapamtiti. Dragoljub Janošević (1923-1993)”.
Sve to su bili povodi još jednog druženja u našem klubu. Ređala su se sećanja o Ganetovim šahovskim dometima, prikazivale bravure za tablom, prepričavale anegdote iz šahovskog i novinarskog života…
Dragoljub Gane Janošević je rođen u Beogradu 8. jula 1923. Iako je šah naučio u detinjstvu počeo je da se takmiči neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Bio je amaterski prvak Srbije 1946-te i dve godine kasnije.
Pobeđivao je više puta na polufinalnim turnirima za prvenstvo države, a od 1949-te do 1980-te na šampionatima Jugoslavije igrao je 22 puta. Najuspešniji je bio u Zagrebu 1953. kada je podelio 4-to do 6-to mesto sa Svetozarom Gligorićem i Borislavom Milićem. Pobedio je na više turnira u Italiji, a najupečatljiviji je trijumf u San Benedetu 1955-te: 10½ iz 11 partija. Godinu kasnije u Bognor Ridžisu u Engleskoj delio je 2-8-mo mesto u konkurenciji 42 učeesnika. Velemajstor je od 1965-te, a to je i doba njegovih najvećih uspeha: U Pragu 1966-te bio je drugi ispred osmorice velemajstora. Do početka 70-ih pobedio je na Memorijalu Bore Kostića u Vršcu, kao i na turnirima u Bariju, Gracu, Nišu i Kikindi. Pred Međuzonski turnir u Portorožu 1958. Robert Fišer je odigrao dve trening partije sa Janoševićem, i obe remizirao, a Gane je pobeđivao i svetske prvake.
Svoj šahovski dar Dragoljub Janošević je pokazivao i u igri na slepo. Obično je igro na 12 tabli, a odigrao je nekoliko stotina takvih simultanki.
Veliku šahovsku snagu nije u potpunosti iskoristio i delom što je čitav radni vek proveo kao novinar Sporta. Između ostalog pratio je više Olimpijada i brojne velike turnire i takmičenja.
Dragoljub Janošević je preminuo 20-og maja 1993. u 70-oj godini.
BORIO SE SA FIGURAMA I PEROM
Tek kada je zauvek pokupio figure, nazire se koliko će nedostajati.
Velemajstor Dragoljub Janošević je na stranicama Sporta, ali i po belom svetu, bio najvatreniji borac na našim prostorima da šah dobije pravo građanstva. I ne samo to. Bio je u službi šaha svakog bogovetnog dana: novinar, igrač, učitelj, trener, sekundant. S nemalim uspehom ogledao se i u najtežoj šahovskoj delatnosti. Jednom, vrativši se iz Švajcarske, iscrpljen od izuzetnog napora, ispričao je da je igrao naslepo protiv 50 protivnika. Zanemeo je i čuveni Fleš.
Kad je Fišer prvi put dopuotovao u Beograd i u kratkim pantalonama došetao u kabinet direktora Borbe, za tablom ga je čekao već širom sveta poznati Gane.
Ispisavši brda rukopisa tokom novinarske karijere (nije pitao za radno vreme i slobodne dane, pod uslovom da u redakciju dolazi u podne) uvek je bio nezadovoljan prostorom za šahovsku rubriku i tražio jednu, dve strane. Kada se drugima nije radilo, Gane bi sve popunio. I svaka rubrika bila je bombona za čitanje.
Kad je postao velemajstor dugo se žalio što ni uz pomoć čuvenog mađarskog velemajstora Saboa, inače dugogodišnjeg prijatelja, ne uspeva da prikupi dokaze o podzemnoj aktivnosti šahovske mafije. Plaća se dolarima ili poenima: na jednom turniru dobijaš, na drugom podmiruješ račun. Tako su neki hauzmajstori postajali velemajstori. Svetio im se na turnirima na svojevrstan način – duvao im je dim cigareta pravo u lice.
Poneki ga nisu trpeli zbog oštrog pera, ali su ga svi bez razlike poštovali zbog privrženosti šahu i novinarskom poslu. Nije bilo teme o kojoj nije mogao, takoreći u prolazu, da izdiktira ozbiljan komentar. Drugi bi to pisali danima.
Nazivali su ga poslednjim šahovskim boemom, a on je, smeškajući se iza zatamljenih naočara, pitao: Od kada se crnčenje naziva veselim životom!?Na putovanjima u njemu su se sukobljavali velemajstor i novinar, pa je radio oba posla istovremeno, pokušavajući i da telefonski uređuje šahovsku rubriku Sporta.
Na Islandu, kada se stvarala šahovska istorija pozivali su ga u rano jutro na razgovor i Bobi i Borja. Nikad nije odao o čemu su pričali.
Iz stare škole naših šahovskih novinara, stvarane pod rukom čika Ozrena Nedeljkovića, najduže se opirao besmrtnosti. Nije mu bilo stalo…
nekrolog Vladice Nedeljkovića
„Politika“ 24. maj 1993.
– Šteta je što nisu zabeležene sve partije Dragoljuba Janoševića jer je imao mnogo lepih pobeda. Recimo, u duelu sa Mihailom Taljem na turniru u Sarajevu 1966. Janošević je igrao prekrasno, bez i jedne greške. Povlačio je jedinstvene poteze i svi su bili odlični – rekao je velemajstor Dušan Rajković prikazujući tu partiju.
– Janošević je igrao i pisao o šahu u doba kada se on voleo, a danas se od šaha živi – rekao je Ganetov kolega novinar Vladan Dinić. – Neprestano se borio da na stranicama „Sporta“ šah bude što više zastupljen.
– Najpre, mislim da je Šahovski klub Beograd jedinstven po ovakvim druženjima. Možda su akademska, specifična, ali veoma mnogo znače i šahistima i ljubiteljima ove igre. Želim da ih bude još – rekao je velemajstor Bojan Vučković pre nego što je prikazao Janoševićevu pobedu protiv Roberta Fišera u Skoplju 1967.
– Velemajstor Dragoljub Janošević je bio vrlo priseban igrač, sposoban da predvidi i iskontroliše sve pokušaje rivala. Gledajući njegove partije još kao dečak, neodoljivo me podseća na Pola Morfija – kazao je internacionalni majstor Ivan Marković analizirajući Janoševićevu pobedu nad Aleksandrom Matanovićem u Zagrebu 1953. u samo 16 poteza. – Ova partija je još jedna kockica u mozaiku koja nam omogućava da se sa puno poštovanja sećamo šahovskog stvaralaštva Dragoljuba Janoševića.
Ređala su se sećanja na Janoševićev novinarski rad i šahovske domete.
– Nama tada mladim novinarima „Sporta“ Gane je u svakom trenutku bio na usluzi – rekao je Slobodan Simić. – Sve delikatne tekstove, bez obzira o kom je sportu reč – on je redigovao. Često nam je davao savete, naslove našim tekstovima…
Internacionalni majstor Jovan Todorović je prikazao Janoševićevu briljantnu pobedu nad budućim svetskim prvakom Tigranom Petrosjanom u Beogradu 1954.
Ovoj izuzetnoj šahovskoj večeri prisustvovao je i Igor Janošević – Ganetov unuk:
– Hvala vam za ovo veče posvećeno mom dedi. Proveo sam neko vreme uz njega, ali sam bio mali kada je preminuo. Hvala vam i na prilici što sam mogao da ga upoznam i kao šahistu i saznam zanimljivosti iz njegovog života.
