Објављено и на порталу Борба за истину, 5. јула 2025.
Пише: Слободан Бојковић
За здрав живот без болести (односно без компликација код болести), битан је комплексни имунoлошки систем. С обзиром да се физиолошки процесу у телу одвијају у динамичкој интеракцији са нервним и ендокриним системом, можемо говорити о НеуроЕндокриноИмунологији.
Међутим, пошто људи, за разлику од биљака и животиња, имају и свест о себи, ћелије, органи и тело изложени су и психосоматским процесима и утицајима, пa je битна и психологија. Како реагујемо на физичке и психичке осете, каква су нам осећања, колика и каква нам је воља и емпатија према људима и околини? Како реагујемо у појединим ситуацијама, условним или вољним рефлексима; да ли претежно разумом? Како ублажавамо и/или избегавамо погубно дејство дуготрајног физичког, физиолошког и психичког стреса коме смо често, силом прилика, изложени?
* * *
За огански живот уопште, на нивоу физиологије тела неопходни су ваздух, вода и храна, а заштита од патогена одвија се дуж целог пута уласка ваздуха у плућа, односно воде и хране кроз гастроинтестинални тракт: уста, једњак, желудац, танко и дебело црево. При томе рзликујемо два важна система која међусобно сарађују и спајају се: кардиоваскуларни (крвни) и лимфни систем.
У крвном систему, зависно од телесне масе, циркулише 5 – 6 литара крви која се састоји од плазме (54 – 60 % укупне запремине крви); плазма садржи 90 – 92 % воде, а остатак чине протеини. електролити, хормони, гасови (кисеоник, азотмоноксид, угљен-диоксид) и отпадне материје. После издвајања крвне плазме, у остатку од 40 – 46 % под називом хематокрит уочавају се следеће крвне ћелије: еритроцити – задужени за снабдевање ћелија организма кисеоником заступљени са око 95% хематокрита; тромбоцити (крвне плочице) – за заустављање крварења приликом повреда чине око 4,8% хематокрита; леукоцити – штите организам од патогена и има их мање од 0,2 % од укупног броја ћелија крви.
У лимфном систему, паралелном крвотоку, циркулише лимфа, бистра бледожута течност која се састоји од око 96 % воде, док остатак чине протеини, масти, лимфоцити, електролити, отпадне материје настале приликом метаболизма ћелија, токсини и отпадне материје настале приликом борбе леукоцита са бактеријама, вирусима и паразитима. Лимфа настаје када међустанична течност (интерстицијална течност) уђе у лимфне судове (сличнe крвним) кроз које циркулише условљена гравитацијом, а подржавана системом зализака (природних вентила), дисањем дијафрагмом (трбухом) и кретањем мишића.
Лимфни систем је кључни део имунолошког система у одбрани организма од инфекција. Има и главну улогу у одржавању равнотеже телесних течности; вишак телесне течности из ткива који се налази у интерстицијалном простору прелази у лимфни систем и после филтрације у лимфним чворовима и секундарним лимфним органима (крајницима, аденоидима и слезини) враћа се у венски крвоток близу срца (у вену субклавију). Откриће из 2018. године сугерише да је лимфни систем практично део сложеног (осамдесетог) интерстицијалног органа у коме се налази око 20% укупне телесне течности у организму (више него крв и лимфа заједно).
До открића се говорило о интерстицијуму у грудној (плеуралној) и стомачној (абдоменалној) шупљини, а испада да се интерстицијум простире по читавом телу – одмах испод коже, као и око дигестивног тракта, плућа, крвних судова и мишића. Интерстицијум чини мрежу канала којима се интерстицијална течност шаље у лимфни систем, па је, с обзиром на распрострањеност, ова структурна „преткомора“ већа од самог лимфног система. Зато је даље проучавање битно у разумевању механизма деловања у преносу течности, имуној одбрани и можда ширењу тумора.
* * *
За целовити имунски одговор неопходна је координација урођених имунских ћелија, као и сарадња свих подтипова Т и Б лимфоцита у оквиру адаптивног имунитета. Т лимфоцити су углавном задужени за ћелијски имунитет, а Б првенствено за превентивни – екстраћелијски имунитет који спречава обољевања, односно, када до тога дође, помаже организму да се што пре одбрани и доведе у првобитно, по могућству здраво и/или, у датим околностима најоптималније стање. Зато препознавања антигена патогених творевина и међусобна координација свих подтипова Т и Б лимфоцита адаптивног имунитета (која се примарно дешава у секундарним лимфним органима), имају пресудну улогу.
Наиме, када се препознавање антигена патогених творевина и потпуна координација малих, наивних Т и Б лимфоцита, из више разлога не догоди у крајницима, БАЛТ-у – бронхијалном лимфоидном ткиву, у илеуму танког црева – такозваним „Пејеревим (Pеyer’s) плочама“, у лимфним чворовима стомака, ни у слепом цреву (код многих људи је рутински, често непотребно извађено приликом хирушких интервенција у стомаку, чиме је потенцијално ослабљен имунитет), ни у слезини (где се пречишћава крв), настају компликације због ослабљеног адаптивног имуног одговора, са претераним, некоординисаним хаотичним реакцијама после бујања и других патогена на, и у, ћелијама организма.
Улога леукоцита у имунитету
Бела крвна лоза (леукоцити) је веома важна у имунолошкој одбрани организма. Састоји се од неутрофила, еозонофила, базофила, моноцита (који се сазревањем трансформишу у макрофаге-хватаче патогена), лимфоцита и дендритских ћелија (које још боље хватају и презентују патогене). Из мијелоидне полипотентне матичне ћелије развијају се три гране: гранулоцитна која обухвата развој неутрофила, базофила и еозинофила, моноцитна играна моноцитоидних дендритских ћелија. Из лимфоцитне полипотентне матичне ћелије развијају се три (односно четири гране): Б лимфоцити, Т лимфоцити и НК (Натурал Килер) ћелије убице, као и грана плазмоидних дендритских ћелија (према Хариссон 21. едицији из 2022. године).
У односу на претходне едиције новост је да је код хематопоезе додата независна грана плазмоцитоидних дендритских ћелија, а у међувремену је откривен и део улоге молекула РНК на мембранама ћелија организма, а то је довођење неутрофила на место упале! Истраживачи изјављују да ове екстраћелијске РНК имају и друге улоге о којима се за сада мало зна. Тако се стално потврђује стара изрека да се са новим сазнањима шири и круг незнања.
https://nauka.telegraf.rs/medicina/3826392-sta-molekuli-rnk-traze-izvan-celije
Као што је већ речено, Т и Б лимфоцити учествују у комплетној одбрани организма од разних патогена у ћелијском и екстраћелијском имунитету и могу се сматрати за командни кадар адаптивног имуног система. Специјализовани су за препознавање специфичних антигена, усмеравање имунских реакција и формитрање имунолошких меморија, чиме координирају одбрамбене активности осталих леукоцита.
Ћелијски имунитет
На ћелијском нивоу за имунски одговор одговорне су бројне ћелије урођеног и адаптивног система. Поред фагоцита урођеног имунитета, као што су неутрофили и моноцити (који сазревањем прелазе у макрофаге), у првом имунском одговору учествују и НК ћелије убице које, иако припадају лимфоцитима, делују независно и спонтано као део урођене имунолошке одбране.
Код адаптивног ћелијског имуног система разликујемо цитотоксичне ЦД8+ Т лимфоците којисеактивирају директно од стране антиген презентујућих ћелија. Међутим, за снажан, дуготрајан и функционалан одговор, потребна им је додатна активација и помоћ од ЦД4+ помоћних Тх ћелија и регулишућих Трег ћелија.
Међутим, с обзиром на сталне промене услова околине и појаве нових и/или мутираних патогена, поред већ специјализованих помоћних ЦД4+ Тх ћелија чије се сазревање одвија у примармом лимфном органу – тимусу, постоји и важна подврста „наивних“ помоћних ЦД4+ Тх незрелих ћелија чија се спрецијализација и диференцијација одвија у герминалним центрима секундарних лимфних органа после интеракције са Б лимфоцитима. И даља стална интеракција и координација Т и Б лимфоцита неопходна је не само за стимулацију и пролиферацију ЦД8+ цитотоксичних Т лимфоцита, већ и за стварање сфикасног и прилагођеног имуног одговора на ћелијском и хуморалном нивоу. (Пролиферација Т ћелија у великој мери зависи и од витамина Д₃ за чије активирање је организму потребна сунчева светлост.)
* * *
После изласка из коштане сржи, основно сазревање Т лимфоцита,задужених за исправно обнављање ћелија, као и њихову одбрану од патогена, врши се у тимусу, чија активност почиње да се смањује после пубертета.
Искуства са ХИВ позитивним, отписаним пацијентима, показала су да тимус може да се природним путем стимулише и регенерише, али за то је, пре свега, потребно покајање, промена начина живота, и развијање и одржавање љубави у срцу. (Напретком медицине активирање и регенерација тимуса – и не само њега, постиже се и применом скупих лекова, као и применом метода које газе традиционалне моралне норме.)
Екстраћелијски – хуморални имунитет
У хуморалном – екстраћелијском имунитету против патогена и њихових токсина, водећу улогу имају мали Б лимфоцити уз координацију са малим Т лимфоцитима и дендритским ћелијама: мијелоидног – моноцитног, као и лимфоидног – плазмоцитоидног типа). Како пише у већини књига, Б лимфоцити сазревају у коштаној сржи, али то је делимично тачно. Тамо се стварају и сазревају специјализовани Б2 лимфоцити (од првих истраживача уочени и названи Б лимфоцитима) за дуготрајни,највишетоком детињства, стечени (адаптивни) имунитет.
У коштаној сржи се стварају, али не сазревају у њој,важни наивни Б лимфоцити који треба да се „обуче“ за препознавање нових, непознатих или мутираних патогена. Након што напусте коштану срж, циркулишу кроз крв и лимфу, и при сусрету са антигенима патогена, после активације од стране помоћних ЦД4+ Тх ћелија, прелазе у герминалне центре секундарних лимфних органа (крајници, лимфни чворови, Пејерове плоче, слезина), где сазревају и специјализују се. Тај процес међусобне активације, сталне интеракције и координације омогућава стварање ефикасне и прилагођене имуне одбране на више нивоа.
Осим Б2 лифоцита из адаптивног имунитета разликујемо и Б1 лимфоците из урођеног имунитета. Пошто на себи имају Т рецепторе делују независно (није им потребна активација ЦД4+ Т лимфоцитима) и луче широк спектар ИгМ антитела која штите од бактеријских токсина, мањих инфекција, умирућих ћелија и неких аутоантигена. Највише се налазе у плеуралној и абдоминалној шупљини где се ћелије клоналном експанзијом (с обзиром да су у повољним условима за развој) доживотно саме размножавају.
Постоје и Б ћелије маргиналне зоне слезине које детектују патогене у крви и брзо покрећу имуни одговор са високим нивоима ИгМ антитела. Активирају се и без помоћи Тх ћелија, а неки лимфоцити могу створити и меморијске ћелије.
Сусрети са патогенима и важност крајника
Први сусрет са патогенима настаје у носу путем ваздуха, односно у устима путем ваздуха, воде и хране (једном речју у ждрелу). При томе наивни Б и Т лимфоцити у процесу „учења“ сазревају (специјализују се, диференцирају и умножавају) у најближим лимфним ткивима – прво у крајницима (месту сусрета ћелијског и хуморалног имунитета).
Крајници (тонзиле) имају кључну улогу у развоју адаптивног имунитета код деце. Производе специфична антитела и помажу стварање дуготрајних имунолошких меморија и за одрасло животно доба. Због њиховог значаја родитељи треба да пазе децу да не добијају учестале гнојне стрептококне ангине, јер се у том случају, по схватању већине садашњих лекара, нажалост, олако предлаже њихово вађење.
Напомињем да одстрањивање крајника треба да буде последњи корак, када су безуспешно употребљени сви начини лечења уз јачање имунитета. Наиме, уклањањем крајника, штетне бактерије, гљивице, паразити и вируси неће бити препознати на првој линији одбране, и неопажено ће са ваздухом одлазити у плућа, односно са храном у желудац.
Можда за неког звучи преоштро, али за мене је злочин према деци и будућности (нације у одумирању), да је распадом Југославије, најделотворнији лек против стрептокока, екстенцилин (који је депо – пеницилин Г са постепеним ослобађањем) из комерцијалних разлога од тада укинут са листе регистрованих лекова. И не само то, јер се, сагласно томе, педијатријска контрола антистрептолизинског титра – АСТО, ретко врши. Наиме, према препорукама СЗО референтне вредности антитела на токсични стрептолизин О су са 166 јединица/мл које важе за бебе до једне године повећане за такозвана нормална стања: 200 – 300 за децу од једне до 5 година што и може да се прихвати, односно на 400 – 500 за узраст од 6 – 12 година, да би за већи узраст деце биле мање од 200 ИЈ/мл, колико важи и за одрасле особе.
Према од Светске здравствене организације (СЗО) усвојеном гледишту,могућа колонизација стрептокока на слузокожи грла и носа и у крајницима сматра се нормалном појавом, а не извором заразе за другу децу. А чињеница је да је то дете асимптоматски клицоноша!
(Слична ситуација клицоноштва дешава се и после вакцинација када особе са јачим имунитетом као клицоноше заражавају особе са слабијим имунитетом, како вакцинисане, тако и невакцинисане. Али о томе се мало говори, односно наглашава се да је потребна масовна вакцинација да би сви са имунолошком заштитом прошли без већих компликација.)
Колонизација бактерија се по протоколу(?) не подразумева ни као потенцијална опасност за само то дете при новим инфекцијама и паду имунитета. А ево и примера таквог става, где педијатар, асистент на факултету, обавештава забринуте родитеље да после прележаног шарлаха не треба радити АСТО на стрептококе ни после неколико месеци; ни евентуално брис грла; а комплетну крвну слику – ККС и реактивни протеин – ЦРП, ради једноставне и јевтине провере општег здравственог стања, у 21. веку уопште не помиње?!
https://www.mojpedijatar.co.rs/vase-pitanje/2017-10-19-165429-povisen-asto
Дакле, пошто су повишене вредности АСТО код деце од стране СЗО, Министарстава здравља држава (и Србије), и лекарске струке, проглашене за нормалне (као и константно веће вредности лимфоцита у односу на неутрофиле за узраст до пет година), после учесталих инфекција стрептококама и пада имунитета, пре пубертета, изнуђено се ваде крајници у носу и грлу, важни за имунитет. И особа током живота постаје кандидат за учестале главобоље уз синузите, односно, бронхитисе и вирусне упале плућа. А код неке имуно-компромитоване деце настају теже последице у виду реуматске грознице, реуматоидног артитиса, можда и неког облика нефритиса, и развоја аутоимуних поремећаја уз нове хроничне болести. И ето армије будућих доживотних потрошача фармацеутских производа, и сигурних пацијената лекара. А оним заговорницима од СЗО предложеног и у својим земљама прогураног и усвојеног приступа здравственој проблематици, који су ближе „ватри“, следе и награде фармацеутских компанија; макар у виду студијских путовања и/или учешћа на конгресима…
* * *
Удахнути ваздух са бактеријама и вирусима кроз душник одлази у бронхије у којима БАЛТ – бронхијално лимфоидно ткиво представља следеће место сусрета и сазревања (специјализације и дифенцијације) наивних Т и Б лимфоцита. Уколико је функција тимуса смањена, смањена је и њихова интеракција. Препознавање антигена, активација наивних Б лифоцита, лучење антитела, сазревање и прелазак у ефикасне плазма ћелије биће успорени. Могућа последица је спуштање инфекције из бронхија, и упала и опструкција једног, а код тежих облика, оба плућна крила.
Сусрети у дигестивном тракту
Вода и храна кроз једњак одлазе у желудац у коме организам лучи више врста хлороводоничне киселине. Нажалост, употребом штетне кока-коле и осталих нездравих енергетских пића (поготово у добу адолесценције), са стресним ситуацијама и лучењима адреналина и кортизола, као и са истовременом већом употребом масне и слатке хране, природно лучење се смањује. Такође, старењем организма и применом многих лекова слабија је ефикасност природних ХЦЛ киселина, па је и штетан утицај преживелих бактерија, вируса, гљивица и паразита који из желуца одлазе у црева већи. (Да ли случајно (?), тек у Америци је и бели лук – природни антибиотик и антиоксиданс, још 80-тих година заражен паразитима!)
После желуца, следећа линија одбране су Пејерове плоче које детектују антигене бактерија, вируса, паразита и токсина присутних у цревима. Смештене у слузокожи црева садрже М ћелије на површини за хватање антигена, а иза њих су Б лимфоцити за производњу антитела, Т лимфоцити за регулацију имуног одговора, дендритске ћелије за АПЦ презентацију и макрофаге за фагоцитозу. Активиране Б ћелије луче првенствено ИгА имуноглобулине за одбрану слузокоже црева, али информацију прослеђују ради одбране и осталих слузокожа у телу, учећи га да препозна и запамти антигене патогена.
Важну улогу у одбрани има и слепо црево које се налази на споју танког и дебелог црева и његов мали,танки наставак – апендикс. Апендикс помаже у препознавању и реаговању на стране антигене, слично као Пејерове плоче у танком цреву. Резервоар је корисних бактерија и служи као подршка развоју имуног система. Може да загноји и пукне, па се превентивно хируршки уклања. Одстрањивањем апендикса (што је донедавно била уобичајена пракса при отварању стомака) слаби се локални цревни имунитет.
Уколико се наруши описана важна линија одбране у Пејеровим плочама и апендиксу слепог црева, патогени организми онеспособљавају наша црева, изазивајући упале слузокоже, крварења, пропусна црева, прираслице, лења црева и опстипације. И резултат је слабија производња одговарајућих ензима и витамина у завршном делу танког црева, уз слабије препознавање патогена од стране наивних Б и Т лимфоцита и недовољну и неодговарајућу производњу потребних антитела. А поремећана је и цревна биота са корисним бактеријама што има за последицу колонизацију патогена у дебелом цреву.
Повећана телесна маса људи и штетне наслаге на слузокожи црева смањују апсорпцију хранљивих материја и успоравају благовремено препознавање и борбу са патогенима и њиховим токсинима, од уласка хране кроз уста до изласка отпада кроз чмар (пут гастроинтестиналног тракта). Последице су у последње време, поред канцера плућа, масовна обољевања од канцера дебелог црева – колона.
Имуни одговор организма
Као што је све време потенцирано, за правилан и сврсисходан имунитет потребан је близак контакт наивних Т и Б лимфоцита, поготово у герминалним центрима лимфних чворова и слезине, као и њихова даља стална координација и комуникација. Без тога Т лимфоцити, стражари и чувари нашег тела, с обзиром да су први на удару луче цитокине, а Б1 лимфоцити из урођеног имунитета ИгМ антитела. А уколико инфекција узме маха, долази до још већег лучења цитотоксичних цитокина и претеране, а неодговарајуће реакције, са уништавањем не само заражених, већ и сопствених здравих ћелија.
Благовремено препознавање и преклапање антиген-специфичних информација између наивних Б и Тх лимфоцита представља кључни корак у покретању адаптивног имуног одговора. Наивне Б ћелије препознају слободне антигене помоћу специфичних Б-ћелијских рецептора (БЦР); након везивања антиген се уноси у ћелију која га обрађује и представља у виду пептидних фрагмената у комплексу са МХЦ II молекулима на својој површини. Помоћне ЦД4+ Тh ћелије, чији рецептори препознају исти антиген у комплексу са МХЦ II молекулом на антиген-презентујућим ћелијама (најчешће дендритским), ступају у контакт са Б ћелијом и пружају јој неопходне ко-стимулаторне сигнале. Према реченом, тек када оба типа лимфоцита препознају истоветан антиген и остваре међусобну интеракцију, долази до њихове пуне активације, затим пролиферације и диференцијације.
Активирани Б лимфоцити, под утицајем помоћних Тх ћелија и цитокина, диференцирају се у плазмоците који иницијално секретују имуноглобулин М (IgM), а касније, кроз процес класне прерасподеле почињу да производе и друге класе имуноглобулина у зависности од природе патогена и места инфекције. Преживеле, од ЦД4 помоћних Т лимфоцита изабране зреле плазма ћелије са највећим афинитетима тада убрзано луче најоптималније имуноглобулине – антитела за двоструко, од Т и Б лимфоцита препознате антигене патогена; ИгГ за борбу против бактерија и вируса, ИгА за одбрану слузокоже дисајних путева и дигестивног тракта и ИгЕ против паразита и алергена. Ово омогућава прецизнији, ефикаснији и функционално прилагођен имунски одговор.
Истовремено са активацијом наивних Б лимфоцита, наивни ЦД4+ Т лимфоцити пролазе процес специјализације и диференцијације у различите подтипове помоћних Т ћелија (Тх1, Тх2, Тх17, Трег). Ове диференциране Тх ћелије не само што подстичу пролиферацију и активацију ЦД8+ цитотоксичних Т лимфоцита, већ и учествују у бројним другим имунолошким интеракцијама, чиме омогућавају ефикасан одговор на нове и/или мутиране патогене на ћелијском и хуморалном нивоу.
Међусобном координацијом сигналних молекула, пре свега цитокина из групе интерлеукина, које луче специјализоване регулаторне Трег и Брег ћелије, регулишу се трајање производње антитела против препознатих патогених антигена, као и бројност и дуготрајност меморијских Т и Б ћелија. Истраживања усмерена на потпуније разумевање ових механизама су у току и представљају важан правац у савременој имунологији.
Дуготрајна употреба лекова и имунитет
Важно је нагласити да у организму стално треба да постоји природна фина регулација позитивне и негативне спреге (са сопственим створеним активаторима и инхибиторима које луче разне врсте Т и Б ћелија), и да је и добар лек (који је у многим случајевима отров) добар једино у акутним фазама болести, а касније само у одговарајућој минималној дози, која је индивидуална. Дакле, све прекомерно штети, кочи и онеспособљава правилан имуни одговор. То је нарочито изражено код хроничних болести са сталним коришћењем лекова чија прекомерна доза изазива интолеранцију, спречавајући регенерацију организма и налажење оптималног стања за живот са што мање лекова, а временом можда и без њих!
Код хроничних болесника се јавља проблем у имунитету и због дуготрајног узимања лекова и акумулирања њихових „нечистоћа“ у телу. Наиме сви биолошки молекули осим шећера су лево оријентисани, а код већине јевтиних синтетичких лекова за општу употребу тај однос је 50% леве и 50% десне оријентације у простору, јер се због цене не врши селективна синтеза. Десно оријентисани молекули су неактивни и већином са штетним ефектима.
Аутоимуне болести
Све већа учесталост аутоимуних болести (као што су дијабетес тип 1, Хашимотов тиреоидитис, реуматоидни артритис, системски лупус еритематозус и др.) указује на поремећаје у комуникацији између Б лимфоцита и различитих подтипова Т лимфоцита. Код аутоимуних стања, Т лимфоцити могу погрешно препознати здраве ћелије организма као заражене и нападати их, док истовремено неадекватно реагују на стварне инфициране ћелије. Поред тога, долази до нарушене активације одговарајућих Б лимфоцита, што резултира смањеном производњом специфичних антитела и ослабљеним имунитетом, како на ћелијском, тако и на хуморалном нивоу. На други начин, стручније речено:
- Урођене НК ћелије препознају ћелије са смањеном или измењеном МХЦ I експресијом (што указује на инфекцију или туморску трансформацију), а не на нормалне ћелијске протеине везане за МХЦ I комплекс..
- ЦД8+ цитотоксични Т лимфоцити препознају патогене или мутиране пептиде презентоване на МХЦ I комплексу, али за њихову пуно активирање потребна је помоћ ЦД4+ Т лимфоцита који препознају антигене МХЦ II комплекса.
- Сагласно претходно реченом, недостатак активације од стране ЦД4+ Т лимфоцита слаби цитотоксични одговор и доводи до дефицита на ћелијском нивоу.
- Уколико комплекс МХЦ II молекула који презентује пептиде патогена не буде правилно препознат од стране помоћних ЦД4+ Т лимфоцита, долази до поремећаја у имуном одговору, како на хуморалном (екстраћелијском), тако и на ћелијском нивоу. Оваква дисфункција узрокована поремећеним радом Трег и Брег ћелија доводи до активације аутоимуних механизама и оштећења здравих ћелија, што представља основу за развој аутоимуних болести.
Код заражавања вирусом ХИВ-а имунодефицијенција је наступала заражавањем и блокадом ЦД4+ Т лимфоцита и тиме посредно смањењем броја функционалних ЦД8+ цитотоксичних Т лимфоцита одговорних за елиминацију заражених и мутираних ћелија. Такође, смањењем броја и функционалности помоћних ЦД4+ Т лимфоцита драстично се смањује и активација Б лимфоцита и координиран имуни одговор. А слична ситуација се јављала и приликом заражавања са Ковид-19 вирусима, с тим што је вирус додатно био маскиран тромбином, што је случај мимикрије као и код туморских ћелија! (Последица смањеног и неадекватног имуног одговора је и енормно згрушавање крви уз изненадне инфаркте срца и мозга.)
Знајући све наведено, француски научник Лук Монтање, који је осамдесетих година прошлог века први детектовао вирус ХИВ-а и за то добио Нобелову награду, већ на почетку пандемије марта 2020. године изјављивао је да је вирус Ковид-19 вештачка творевина изашла из лабораторије. Затим је у јеку кампање за вакцинацију громогласно јануара 2021.у парламенту Луксембурга упозоравао на дугорочне штетне последице мРНК генетских „вакцина“. Наиме, све три западне вакцине, Фајзер, Модерна и Астра-Зенека, садрже убачену секвенцу насталу коришћењем биоинформатичких технологија, а која се може трансформисати у прион. Ни месец дана после тога, да ли и због тога, у 89. години живота, часни Лук Монтање је напрасно преминуо…
А да је савесни нобеловац био у праву јавно износећи истину и по цену живота, доказ су и скоре студије које потврђују да су мРНК вакцине поред повећаног броја срчаних и можданих инфаркта и пораста малигних болести, код многих људи произвеле неку врсту ВАИДС-а, вакцином изазвана обољења штитне жљезде и посредно велики пад имунитета сличан ХИВ-у.
https://www.raskrinkavanje.me/analiza/aids-izazvan-vakcinom-uopste-ne-postoji/
https://slaynews.com/news/study-2-3-million-mrna-shots-cause-vaccine-induced-aids/
А ево и линка чланка у коме се говори да се шиљкасти протеини унети у организам вакцинацијом, временом умножавају!
https://srbin.info/studija-jejla-otkriva-spajk-protein-ne-nestaje-on-se-vremenom-umnozava/
Слободан Бојковић
П.С. Аутор текста 22 године болује од хроничне лимфоцитне леукемије ХЛЛ, а у следећем чланку је описано и његово скорашње, јануарско искуство. https://borbazaistinu.rs/slobodan-bojkovic-etape-plandemije-kovid-19-savrseni-zlocin/