Химна „Онамо, ‘намо“, младог Књаза Николе I Петровића Његоша, настала је уочи Видовдана 1867. године у наступу плодотворног беса, а после жустре жаоке војводе Марка Миљанова на књазов прекор упућен њему и војводама Миљану Вуковом, морачком Шолу, те сердару пиперскоме Јолу, о Турцима у градовима Црне Горе у нахијама у којима столују: „А какав си нам Ти, свијетли српски књаже, кад ти, ено, Турци онамо, у Пећ, онамо, у Ђаковицу, онамо, у Призрен, онамо, у Скопље, онамо, у Прилеп!?“
Књаз Никола се (по предању) повукао, и после извесног времена вратио се са стиховима песме Онамо, ‘намо. Јер права песма настаје само из крваве ране, или осмехнутих усана.
ОНАМО, ‘НАМО
Онамо, ‘намо… за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо, веле,
био је, негда, јуначки збор.
Онамо, ‘намо… да виђу Призрен!
Та то је моје – дома ћу доћ’!
Старина, мила, тамо ме зове,
ту морам, једном, оружан поћ’.
Онамо, ‘намо… са развалина
дворова царских, врагу ћу рећ’:
„С огњишта милог, бјежи ми, куго,
зајам ти морам вратити, већ!“
Онамо, ‘намо… за брда она,
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани, свети;
молитва у њих присваја рај.
Онамо, ‘намо… за брда она,
гдје небо плаво савија свод,
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!
Онамо, ‘намо… за брда она,
погажен коњ’ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ синци!
Светит’ ме, старца, свет вам је дуг!“
Онамо, ‘намо… сабљи, за стара
његова ребра, да тупим рез
по турским ребрим’; да б’једној раји
њом, истом, с руку рас’јецам вез.
Онамо, ‘намо… за брда она,
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо! … Покој добићу души
кад Србин више не буде роб!
Родољубиве песме су деценијама надахњивале српске војнике и народ у борби за даље ослобођење од турског ропства, прво у српско-турском рату 1877-78 године, а затим у Балканским ратовима, и Првом светском рату.
С. Б.