Претходно објављено на сајту Народног музеја у Нишу 29. јануара 2022. на дан рођења Бранка Миљковића.
Приредио: Слободан Бојковић
Пре 88 година, 29. јануара 1934. године рођен је у Нишу песник Бранко Миљковић. Предодређен да буде песник, као метеор је заблистао на небу у помрчини комунистичке владавине. А када се дрзнуо да преко језика доказује да велики вођа Јосип Броз Тито није Хрват, напрасно је извршио „самоубиство“ у Загребу (званична верзија смрти у ноћи 12. фебруара 1961. године).
Непосредно по смрти, студент Ананије Аца Стојковић му посвећује песму у апокрифу, коју после више година проналази 2018., и пошто сам рођени Нишлија, даје ми је за спомен собу Бранка Миљковића. Песму прерађујем, и та је песма као ретроспектива дата на крају. У средини је песма песника Милана Ненадића (1947- 2021), испевана у Сарајеву фебруара 1971.
Б Р А Н К У М И Љ К О В И Ћ У
Балада Твоја чудно описује место.
Разумем, дошао си до краја.
Адресу на коју ћемо слати необјављене песме шаљеш,
Ништа не препушташ случају;
Ко од нас и куда иде, и даље Ти је важно.
Улицу праву на јави, знао си само Ти;
Ми смо је тражили у сну, а сан је обмана.
Истину треба волети, говорио си,
Љубави губитак,чак и живота, цена јој може бити.
Колико звезда треба поставити на небо
Око да види у помрчини ноћи?
Врлина прегршт дарован Ти је рођењем,
И постао си још несрећнији.
Ћуд моћника си свесно исмејао;
У овом друштву то се и животом плаћа.
* * *
Не палите свеће безбожници,
Могли бисте запалити венце.
На путу коме нема краја, чудно ли се мре.
Ананије Стојковић, 1940 -, Београд, фебруара 1961.
За десетогодишњицу Бранкове смрти, 1971. године, тада већ познати млади песник Милан Ненадић, упечатљивим стиховима је подсетио на његову трагичну смрт. (Да би 50 година касније, марта 2021. и он, заједно са супругом, трагично изгубио живот у Новом Саду.)
МИЉКОВИЋ
Кад чујем Миљковић тад у мене, прво,
С недоличне земље тупо гледа дрво,
И то није дрво стасало за двери
Него нешто гране, око које звери
Воде своје коло у сулудом правцу,
Са циљем да прави не буде на прамцу;
Колико је пута вриснуо, у таму,
Да припада светлу, видовданском храму,
Колико сневао да ће глава бодро,
Звездана да расте у небесо модро
И да ће, природно, где космичка зима
Избрише разлике у елементима,
Наћи своје место сунца ил пулсара
Са топлином ритма кућнога дамара;
Али оно дрво, танко као сламка,
Потврда о нама ко о ловцу замка,
Има част да виси врх сањарске главе
Као доказ наше крволочне јаве,
Има коб да, пусто, свијено у струку,
Подржи песника, бар за прву руку;
Ако је на оном ко на овом свету,
Онда Бранко виси о истом дрвету.
Милан Ненадић (1947- 2021), Сарајево, фебруара 1971.
Коришћењем појединих стихова песме Ананија Аце Стојковића из 1961,
као ретроспектива, настала је 2018. нова моја верзија песме посвећене
Бранку Миљковићу.
Б Р А Н К У М И Љ К О В И Ћ У
Балада¹ Твоја чудно описује место,
Раз-умом си био са Персефоном често;
Адресе за неиспевано си слао,
Непосредан, Ти си срцем знао
Ко сабласној смрти очи је гледао.
Улице за другу јаву нашао си Ти,
Ми смо их у сну тражили;
Истину треба волети!, говорио си,
Љубав и идеале смо изгубили…
Колико звезда треба ставити на небо
Око да види у помрчини ноћи?
Врлина прегршт с пркосом
И несрећа ће неумољиво доћи;
Ћуд „браће“ и моћника си исмејао,
Улудо си прескупо платио.
* * *
– Пепео не хули.
У туђем смо срцу своје срце чули.
Исто је певати и умирати. -²
* * *
На путу бескраја, чудно ли се мре !?
Не палите свеће безбожници,
Могли бисте запалити венце…
¹ Бранко Миљковић: Балада – Охридским трубадурима
² Балада – Охридским трубадурима
Слободан Бојковић (1945 – ), Ниш, августа 2018.
Ананије Стојковић (1940 – 2022), Београд, фебруара 1961.
Приредио: Слободан Бојковић