Преузето са портала Борба за истину, где је објављено 5. 2. 2020.
Колико само ви знате људи који ће на ово први устати и рећи кроз смех „какав си ти лудак“, „колико си застранио“, „амебе па Срби“ итд. Није ништа ту спорно уколико би постојало неког аргументованог деманта, али с обзиром да се ради о веома опипљивом периоду за који материјални докази и не играју толику улогу, на крају се сваки завршни аргумент на примарне увреде сведе на „је л си ишао ти у школу?“, долазимо до још једног сасвим легитимног питања: „А шта ако нас ни они у школама нису учили баш тако како јесте ?“ Како да знамо да нас не лажу и за то и на основу чега да им верујемо на њихово „тако је сигурно било“? Једино чему можемо да верујемо то је оно што нам је остало из тог периода, а то је једино језик. А језик нам каже..
—————————————–
МЕДИЦИНА (medicinae, medicine, medizin, médecine)
Од толико рачвања и гранања појма медицина кроз стари, средњи век и до у наше доба, само српски језик показује оно прво, односно гранање у најранијем језичком нивоу. Ево и како. Једино је наш језик сачувао директну непрекинуту везу са појмом мед, у смислу унутрашње – средишње, чија је конзервирана „звучна слика“ остала до данас у смислу мед (пчелињи). Зашто баш мед? Прво, и сада и некада, пчелињи рој гради своје саће у неком шупљем заштићеном простору, који је унутра, који је омеђен, отуда произилази и међа, место које дели неке две зоне, а сада углавном подразумева линију раздвајања два земљишна поседа.
Као древан језик, српски је сачувао израз мед у смислу пчелињи мед, док се код Хелена и Латина изгубио још у њиховој неписменој фази када је замењен речју с основом мел из простог разлога што им је та адоптирана реч била нејасна и самим тим спремна за мењање, па је код њих изгубила везу с иницијалним сазвучјем мед, прешавши у мел. Ово завршно „л“ је лако објаснити јер долази од осећаја лизања и слаткости, пријатности приликом додира врха језика и непца. Да ништа није случајно, сведочи сијасет изведеница y латинском и грчком од српске основе – мед: код Хелена су рецимо два врло упечатљива примера медеа (МНАЕА) – мушки полни орган (који је y средишњем пределу људског тела) и можда још бољи пример медомај (MHAOMAI) – сновати, јер снови долазе из унутрашњости док је човек „омајан“ (привремено одсутан)!
Код Латина налазимо прави рудник доказа како медицина долази од нашег меда, (видело се) Римљани за пчелињи мед говораху мел, мелис а за лек медела (MEDELA), jep су лекови углавном и били до меда. Латински медикамен (MEDICAMEN) мелем потврђује све ово, а значи још и белило, јер кристалисани мед постаје светлији, а на врху посуде у којој се чува ствара се слој потпуно белог испливалог млеча (као млеко) који је, будући да се ради о протеину, лакши од самог меда. Онај који је поседовао лекове од меда и давао их пацијентима био је медикус (MEDICVS) лекар тј. медар. Лекари су прозвани тако по ономе што су највише користили у својим терапијама.
Кључни доказ да баш наш мед представља извор свих тих појмова је „латинско“ медула (MEDVLLA) што значи: мозак, срж, срце, душу. Мозак је у глави, срж је срж, а срце је среДце јер је у средини груди што је срчика у средини трске и душа обитава у „средини“ тела. Наш израз мед (пчелињи) обукватао је сва његова агрегатна стања, зато стари српски језик чува израз – улије (мед), а за пчеларе каже улијари, у његовој течној летњој фази. Прастарост меда потврђује и медвед, животиња која зна, види мед.
Извор : Фејсгруп страница Принцип
Слика пчела на саћу преузета са https://zanimljivostidana.com/