Сећања 6

Претходно објављено на порталу Вечити шах, 18. 1. 2023; такође и на блогу Шах-мат листа.
Сећа се: Слободан Бојковић

СЕЋАЊА уз приче о једној варијанти Каро-Кана

шести део

П(л)андемија Ковида-19

При крају овог дугог шаховског времеплова, у жељи да споменем све главне учеснике дружења и догађаја, схватио сам да је списак оних који више нису са нама много, много, већи и дужи. Зато их не помињем појединачно, мада их се у неким приликама сетим. А тада желим да верујем, и надам се, да ипак сви почивају у миру.

Наиме, многе драге особе је за ове три године однела корона, или директне и индиректне последице ње, уз нусефекте вакцинације недовољно испитаним вакцинама. У сврху „заштите здравља“ агресивно je пропагирана, не само физичка, већ првенствено социјална дистанца; и свакодневно су приказивани графикони о броју умрлих код нас и у свету. Засипани смо сликама са преминулим наслаганим људима у црним пластичним кесама; из болница су испоручивани умрли у завареним лименим сандуцима… Одсечени од света у инфективним клиникама и ковид болницама, у немогућности да чују макар глас својих најдражих, драге особе су нас напуштале у стравичним психичким, а и физичким, мукама. Истовремено, родбини, унучићима, пријатељима, утискиван је жиг кривице, жежећи пламен савести, да су, можда нехотице, а поготово да су свесно (ако се нису вакцинисали) одговорни за смрт ближих или даљих драгих особа…

Незаражени и заражени ковид вирусом били су слуђени; застрашени виђеним и/или доживљеним, сами су стварали нове и нове тамнице. Супруг моје два месеца од мене млађе „тетке“ (мој деда је био најстарији, а њен отац најмлађи син прадеде), на лековима за срце, суочен са одласком драгих особа пре, а поготово за време короне, у жељи да сачува супругу и себе од пошасти, практично се потпуно изоловао. И није једини за које знам. Драги школски друг из младости – основне школе, из Београда где одавно живи, још није отишао у Ниш да се види са рођеном сестром, а није желео да се сретне, после више година, ни са мном у Београду. Оправдање?! – „Нисте се вакцинисали!“ Колегиница са факултета није се више од две године виђала са рођеном браћом и сестрама, мада сви живе у Београду. Паметан, виђени професор универзитета који је целог живота савесно радио свој посао и сагласно томе, верујући да и сви лекари савесно раде, поверовао је и извештајима и речима такозване „струке“. И многи паметни старији људи поступали су исто, а колики ли је број оних, у потпуности навиклих да буду вођени и послушни… Јер ова п(л)андемија, креирана ко зна где пре више година, а најављивана у Давосу, са сталним новим осмишљавањима и другим „иновацијама“ и смерницама упућиваним са годишњих самита, истовремено је и највећи психолошки тест и експеримент на глобалном нивоу. И тек када те медијима „зачаране“ и циљане особе, после прележане короне схвате да још живе, да нису умрли (по многима од њих, захваљујући вакцинацији), почињу да се мало отварају.

Борба за истину

Током 2020. године написао сам 10 чланака о Ковиду-19, од којих је први објављен 15. маја на порталу „Сведок“ познатог новинара, и мог пријатеља још из младости, Владана Динића, такође пореклом из Ниша. А следећих девет чланака, уз његово ангажовање, прихваћено је и објављено на порталу „Глас јавности“. Тада сам први писао, још октобра 2020. о таласу насиља и самоубистава који ће нас запљуснути. Тај чланак је, са накнадно додатим „болдираним“ међунасловима – ради прегледности, а због актуелности, поново објављен у „Гласу јавности“ фебруара месеца 2021.

Објављена су на другим порталима, те 2021. године, још два чланка о новом коронарном вирусу, као и о предусловима за јачање личног имунитета, па још два марта и априла 2022. године.

Елем, пошто је крајем новембра одштампана књига – духовна читанка „Све је Твоје, Боже“, чији сам приређивач и аутор, постојао је разлог да поново будем навалентан, досадан и неваспитан, а што ми је приписивано 2020. и 2021. године од стране родбине, пријатеља и познаника. Како се 3. децембра одржавало у Панчеву последње такмичење у решавању шаховских проблема у 2022. години, користим прилику да књигу, осим проблемистима, поделим и родбини у Београду. Предвече звоним на интерфон зграде на Бановом Брду. Да ли због присуства ћерке са којом сам све време одржавао контакт, тек, по јављању, врата ми се овог пута отварају, и после вишегодишње паузе сусрећем се са вољеном, од мене два месеца млађом „тетком“. Заједно смо током лета, на селу, ја код очеве мајке – нане Евгеније и деда Рајка, а она са својим родитељима и сестрама, проводили срећно детињство. Ово је фотографија са првог физичког сусрета после нешто више од протекле три године. Јер паметан телефон не користим, па не учествујем у креирању виртуелне стварности применом нових технологија.

Настанак „Сећања“

Првобитна замисао после Меморијалног турнира „Светозар Глигорић“ јула месеца у Београду, заснивала се на само два дела „Сећања“, с тим што би у другом делу биле дате и комплетне партије са коментаром. Скраћена верзија, под насловом „Двобој генерација“, објављена је августа месеца на шаховској страници листа „Дневник“. А комплетан текст би се објавио у новоформираној рубрици „Из шаховске историје“ на сајту Шаховског савеза Војводине. Због техничких проблема, време је пролазило… И како је ФМ Данко Бокан, генерални секретар ШС Војводине, имао неке здравствене проблеме крајем децембра, а био је и крај године, са обавезама на радном месту, први део је објављен на сајту „Вечити шах“. А пошто сам код Владице Андрејића добио већу слободу, рекавши ми да ће да објави све што будем написао, али нормално, и потписао, од првобитна два дела настало их је шест, па ће се времеплов завршити са седмим делом. Чланке сам писао у ходу, сећајући се и многих непријатних догађаја, и копајући по „архивама“ да бих унео релевантне податке. Како сам истовремено играо и на турниру, то ме је додатно исцрпело. У три партије при крају турнира, уместо да освојим најмање два поена, услед премора, у три потеза које не би одиграо ни почетник у шаху, једну за другом, изгубио сам три партије.

Одговор на примедбе о написаном

На текстове „Сећања“ било је и пар примедби. Основна, да је на шаховском сајту требало само да се држим шаха. Али моја намера је била да кроз своје доживљаје предочим млађима и стање у друштву, да могу да створе слику о једном, њима непознатом времену, које се рефлектује и на садашња дешавања.

Следећа примедба је била да није требало да директно говорим о Николи Караклајићу. Али како су се по доживљеним и по мени познатим информацијама, осим Драгољуба Јаношевића и Милунке Лазаревић, остали шахисти углавном понашали као „француске собарице“, претпоставио сам да је Никола вероватно био и жртва; да је био део државног пројекта, а што сам написао у другом делу „Сећања“. Поготово што су председници спортског, али и шаховског друштва „Партизан“, чији је члан Никола годинама био, били познати генерали. С обзиром да је сада на делу агресивнији државни пројекат, преузет из многих писаних и неписаних обавеза на зацртаном путу у распадајућу Еврпску унију, сматрам да ми је дужност да, пре одласка са овога света, упозорим на растуће опасности. Наиме – „Кад свима буде јасно, по правилу је касно!“

Јер, осим у трећем делу „Сећања“ већ поменутог, законом уведеног ЈОБ-а – Јединственог образовног броја који се додељује деци већ у вртићима и прати их током школовања, али и касније, постоје и други, против човечности усмерени пројекти и будући наметнути закони, а према маја месеца 2021. усвојеном „Закону о родној равноправности“. Сходно томе, октобра 2022. је у Новом Саду (а вероватно и шире, у Београду и Србији) одржан семинар васпитачицама из вртића на коме су едуковане како да се понашају према ЛГТБ популацији у вртићима?! Јер према усвојеном Закону од 2021, и будућим подзаконским актима усаглашеним са Европском унијом, отац и мајка ће постати родитељ 1 и родитељ 2; а уместо два пола – мушког и женског – деца и одрасли морају да до 24. маја 2024. науче и прихвате, уз кажњавање ако се опиру, да постоје и трансродне, као и родно неутралне особе, те да се то на свим нивоима у Србији у свакодневном говору примењује. И да већ у најранијем добу деца имају слободу да бирају шта ће да буду. Да мала деца имају право и да пријаве своје родитеље и отерају их у затвор (што се већ дешава у Канади и појединим државама Америке) ако их родитељи и даље ословљавају са, на рођењу, према полу, датим именима?!

Све ово је наставак вишевековног ратовања против непокорних Срба, вероватно најексплицитније исказаног 78-дневним бомбардовањем 1999. године, када је много страшних реченица огољено изречено. Ево два, од више примера: „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.“ – Тони Блер, премијер Велике Британије током НАТО агресије на Србију 1999; касније је лично, а и преко своје Агенције, био радо виђен у Србији. И други карактеристичан пример, изјава проф. Ролф Дитер Клугеа, директора славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу универзитета у Тибингену 1997: „Предлажем да се српској деци забрани учење српске националне поезије.“ Сагласно тој Агенди, родољубива поезија је смањивана и укидана на часовима српског језика, а за државу и образовање стратешки важан „Завод за издавање уџбеника“ је продат, уџбеници нам се већим делом пишу и штампају у Хрватској (према директивама из Немачке), са уведеним ревизијама историје, на штету Срба, скоро сваке године. С друге стране, сећам се да је и у комунистичкој, Србима не баш наклоњеној Брозовој Југославији, Његошев „Горски вијенац“ био обавезан део школске лектире. А тамо, поред моралних дилема и космолошких погледа и размишљања пише и следеће:

„Вук на овцу своје право има
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!“

Због свега наведеног, рекао сам шта сам рекао. Јер уместо да се Николин допринос шаху у Србији и Југославији обележи сениорским Меморијалом, што би за мене било прихватљиво, захваљујући поучној књизи за шаховске, поготово дечје, инструкторе „Да те питам“, одржавана су такмичења за све дечје узрасте под називом „Меморијал Николе Караклајића“.

Трећа, мања изречена примедба, односи се на легенду нашег шаха, Светозара Глигорића, јер ова година је посвећена стогодишњици његовог рођења. Иако је рано остао без оба родитеља, недаће су га углавном челичиле, и та особина га је пратила и красила током живота. Био је наш непревазиђени борац за шаховском таблом. Можда је његов највећи успех резултат на Шаховској олимпијади у Минхену 1958. године када је са остварених 9 победа уз 6 ремија, на првој табли испред светских првака Евеа и Ботвиника, освојио златну медаљу. Успешна су била и три наступа на Међузонским турнирима, од којих у Порторожу 1958. у партији против Олафсона пропушта прилику да тријумфује испред будућег светског првака, гусара из Риге, Михаила Таља. И по каснијој изјави Ботвиника, Глигорић је једини играч који га је потпуно стратешки надиграо у некој партији.

Међутим, као што сам већ навео у трећем делу, жао ми је што се, за разлику од Ботвиника, Глигорић није исказао и као шаховски педагог и учитељ. Да помогне Славољубу Марјановићу у развоју (директно и индиректно), и да Љубојевића не доживљава као свог конкурента, већ као драгог наследника. Да му помогне да шах може да игра не само из надахнућа, са великим осцилацијама услед великих психичких траума, поготово после незаслужених пораза. Да може после пораза да се прибере, ремизира партију, и тек после тога настави у своме препознатљивом стилу. Али, када сам учествовао на шампионату 1962. године, најстаријем учеснику, тада 55-годишњем велемајстору Васји Пирцу, у шаховским кулоарима додељена је улога шаховског пензионера. А 1975. на јубиларном шампионату у Новом Саду, Глигорићу је, у 53-ој години предвиђан блистав повратак у светски врх… И као што у животу бива, похвале пријатеља треба више умањивати, а покуде неистомишљеника озбиљно схватити и разматрати…

Ова сећања, као и свака друга, субјективно су обојена. Надам се да нисам пуно омануо… Да нисам отворио Пандорину кутију, и да је ипак боље што сам све ово, у позним годинама, покушавајући да будем објективан, написао.

Наиме, после прослављене старе гарде олимпијаца (Трифуновића, Глигорића, Матановића, Ивкова и осталих…), требало је да прође скоро четврт века да се појави велемајстор Љубомир Љубојевић, који је, као и Глигорић својевремено, имао запажене, задивљујуће светске резултате, али се као метеор, у борби за светску круну, угасио. Љубојевић је, мислим, више пута рекао да неће ништа написати о светским (и нашим?) шахистима са којима се сусретао за шаховском таблом и ван ње, јер би могао да изнесе и неке негативне чињенице и поступке. Међутим, пошто би његове речи могле да буду извучене из контекста и злоупотребљене – као што је у пар наврата већ учињено – поштујмо његово ћутање…

наставиће се

ФМ Слободан Бојковић,
дипл. инж. електронике у пензији