Претходно објављено на порталу Вечити шах, 13. 1. 2023; такође и на блогу Шах-мат листа.
Сећа се: Слободан Бојковић
СЕЋАЊА уз приче о једној варијанти Каро-Кана
четврти део
Учешће на турнирима у Новом Саду и у екипи НШК-а
У Новом Саду живим безмало пола века, и за то време сам, као хоби, шах играо кад год су ми то дозвољавале пословне и породичне обавезе.
Као што сам раније рекао, троструки сам првак Новог Сада: 1974, 1991. и 1996. године. На првенству НШК-а далеке 1978. делим II-IV место (трећи), са ИМ Антоном Дежеом и Љубомиром Јовићем иза Душана Марјана. На Меморијалу Жарка Огњановића, 68. првенству града, делим IV-VI место са Буљовчићем и Јефтићем (пети сам), иза победника Томе Ракића, Синише Дражића и Горана Косановића који деле I-III место. Тај турнир је окупио најбоље играче, јаче од оног 1991. на коме сам сам победио. Учествовало је пет ИМ, 11 ФМ, два национална мајстора и 17 мајсторских кандидата, од којих су деветорица убрзо освојила најмање титулу ФМ мајстора, а Миша Пап и титулу велемајстора. (Победнику, 63-годишњем Томи Ракићу, одлазак у пензију омогућио је да већ на првом турниру подсети на свој раскошан, због обавеза на послу често неисказани, таленат и у много чему подучи своје много млађе шаховске колеге.) Године 2007. делим III-IV место са вршњаком Иваном Ујхазијем иза доста млађих победника, Дејана Лескура и Младена Дворнића.
У свом 10-годишњем игрању за НШК, због обавеза на послу, учествовао сам само на шест лига: пет пута на Првој савезној лиги (1975, 1976, 1979, 1980. и 1984), и 1983. у Другој лиги. Осим тога и два пута на финалу Купа Југославије 1979. и 1980. На тим такмичењима одиграо сам 50 партија и освојио 25½ поена. У Доњем Милановцу 1979. правим на 6. табли 5 из 7, а у Аранђеловцу 1983. – Друга лига, на петој табли 6 поена из 8 партија. У Пули 1984. је мој опроштај са екипом НШК-а. Петар Поповић као велемајстор прави одличан резултат од 6,5 поена из 9 партија. Антон Деже је са 4,5 из 9 на 50%, и Мирољуб Лазић омладинац са 5 из 9 изнад 50%. Међутим, без искуства, Пера се не сналази у преузетој улози капитена, и без колективног духа сви подбацујемо. Глатко испадамо, и НШК се поново враћа у Другу савезну лигу.
На Октобарским турнирима у Новом Саду учествујем 1975, 1979, 1983. и 1986. године са релативним (променљивим) успехом, када побеђујем од познатијих шахиста Антони Мајлса, Душана Рајковића, Милана Вукића, Георги Трингова и Ивана Соколова – будућег велемајстора. На турниру 1975. са 16 учесника, заузимам 10 место. На турниру 1979. са 14 учесника делим 12. и 13. место са ИМ Иваном Буљовчићем, а 1983. исто са 14 учесника, делим 7. и 8. место са ВМ Георги Тринговом. На турниру 1986. са 12 учесника, делим 10. и 11. место са ВМ Стефаном Ђурићем.
Поново на шампионату Југославије
На првенству у Бјеловару 1979 – које је било полуотворени турнир – трећи пут учествујем на шампионатима Југославије, и између 42 учесника, међу којима су били многи моји стари знанци, заузимам 25. место (нисам се обрукао). Са тог турнира је и ова фотографија са брадом. Наиме, да бих изгледао озбиљније и ауторитативније на послу (види прву слику из 1976. године), маскирао сам се пуштајући браду. Због догађаја у Ирану, шахисти су ме прозвали Хомеини. Како је и представник Македоније, сада покојни Душан Давчевски, такође имао густу браду, када се десило да међусобно играмо у осмом колу предложено је, ради увесељавања шахиста, да поражени обрије браду. У француској одбрани, водећи беле фигуре, после велике борбе, поразио сам Давчевског…
Подсећање на шаховске активности током живота
У својој шаховској каријери био сам стандардни члан ШК „Железничар“ из Ниша у периоду од 1960. до 1974, те Новосадског шаховског клуба од 1975. до 1984. године. У Квалитетној лиги Војводине 1996. наступам за „Елан“ из Србобрана, а за Лехел Банат-семе из Мужље 1997. и 1998. у Војвођанској лиги. У неколико сезона играо сам и за „Југовић“ из Каћа.
На Радничким олимпијадама учествујем тек при крају радног века. На екипној Радничкој олимпијади Србије 2003. у Горњем Милановцу екипа „Нафтагаса“ осваја бронзану медаљу, а на 27. Појединачном радничком првенству Југославије у Аранђеловцу освајам сребрну медаљу. Такође, на појединачној 33. Олимпијади Србије и Црне Горе 2005. у Врњачкој Бањи освајам сребрну медаљу. А у осмој деценији, на Седмом купу Светозара Глигорића јуна 2021. са екипом „Србобрана“ из Србобрана освајам бронзану медаљу. Доказ колико је некадашни Куп маршала Тита из велике Југославије, преименован у Куп Свтозара Глигорића у Србији, у међувремену девалвирао!
У позним годинама, у тешким тренуцима живота (неизлечива болест супруге, ускоро и смрт), враћам се шаху, својој непролазној љубави из младости. После пет година неиграња шаха, прихватам да играм на петој табли ШК Ниш на Првој лиги Србије септембра 2013. Јер под вођством дугогодишњег, вечног председника клуба, у граду у коме су се, за време 33-годишњег преданог, углавном нецењеног, учитељског педагошког шаховског рада Драгољуба Михајловића са пионирима, изнедриле десетине ФМ и више ИМ (у коме су прва знања о шаху стекли и будући велемајстори – до сада у Нишу непревазиђен Славољуб Марјановић, а и омладински првак света 1993. Игор Миладиновић), дугогодишњи прволигашки клуб, те 2013. године имао је само пет играча за такмичење: по једног ВМ и ИМ, уз три кандидата! Тотални дебакл! Тако сам био сведок суноврата некада славног клуба „Железничар“, преименованог у ШК Ниш 1993. У четворогодишњем периоду од 2013. до 2016. године, из Прве лиге, падом сваке године, некада славни клуб завршио је у Зонској лиги Србије. У те последње две године пада, после више од пола века, у дубокој шаховској старости, 2015. и 2016. године, поново сам играо на првој табли, а губили смо мечеве и зато што клуб практично није имао ни омладинску таблу?!
У Другој лиги Војводине 2017. играм на првој табли за „Будућност“ из Српске Црње, а 2022. на четвртој табли браним боје Крајине из Крајишника. У међувремену, од 2019. до 2021. наступам за „Србобран“ из Србобрана у Бачкој лиги НС.
У Новом Саду од 2014. учествујем на такмичењима геронтолошких клубова. Екипа „Прва војвођанска бригада“ у саставу: ИМ Тома Ракић, ФМ Слободан Бојковић, ФМ Миленко Јовановић, кандидати Славко Ковачевић, Божидар Кљајић, Ананије Стојковић и Марко Ерић (вишегодишњи агилни капитен екипе), вишеструки је победник Геронтолошке лиге Новог Сада. У периоду од 2014 – 2019. уз учешће и мк Душана Младеновића два пута, осваја три златне и две бронзане медаље на републичкој „Лиги трећег доба Србије“. (Нажалост, од основног састава нас је после ове сурове последње три године остало у животу само двојица, 88-годишњи ИМ Тома Ракић и ја.) На „Олимпијадама спорта, здравља и културе“ Покрета трећег доба екипа „Савеза пензионера Војводине“ у саставу Бојковић, мк Михајло Керезовић и мк Душан Младеновић осваја 2018. златну и 2019. сребрну медаљу. А са ИМ Томом Ракићам уместо Младеновића, 2022. поново освајамо златну медаљу. (Олимпијаде покрета трећег доба су одржаване у Врњачкој Бањи, тако да су ме подсећале и на успехе из младости остварене у Бањи.)
По повратку шаху, на отвореном првенству Израела јануара 2014, првом такмичењу у проблемском шаху после равно 52 године, освајам бронзану медаљу у Б средњој групи – до 2000 рејтинг поена. И на појединачним шаховским турнирима остварујем запажене резултате. На Светосавском турниру ШК „Анпасан“, Нови Сад, 2014. сам први, a 2016. други. На I Отвореном међународном првенству Ниша 2015. сам четврти; од Нишлија само иза младог Немање Живковића, будућег ИМ, а испред осталих нишких играча, што ми је после дебакла на Првој лиги Србије 2013, (11 незаслужених пораза из 11 партија), као отписаном шахисти са „Алцхајмером“, а првом мајстору који је титулу стекао живећи у Нишу и првом државном репрезентативцу, пуно значило. У даљем периоду у Нишу побеђујем и на четири или пет рапид турнира „Соко“ у организацији шаховског радника и атлетског маратонца Аце Јована Крстића. На турнирима је, осим награде из фонда за уписнине, следовала и награда у виду очног прегледа уз ваучер у износу од 3000 динара у оптичарској радњи „Соко“ шаховског заљубљеника, мр Горана Здравковића, офталмолога – тифлолога.
Успешно наступам и на Првом аматерском првенству Новог Сада 2019. освојивши прво место. Осим по класичном темпу, наступам на убрзаним (рапид), и ређе, брзопотезним турнирима. Са 77 година најстарији сам активни играч са титулом у Нишу и Новом Саду. (Томе доприноси и то што немам вишу титулу па ме није брига када због грешака неопрезно изгубим партије. А у току каријере било је безброј таквих, глупаво изгубљених партија!) Најстарији сам и активан проблемиста-решавач у Србији.
Шах као лек против депресије
Као што се из реченог да видети, шах ми је помогао у тешким тренуцима живота по смрти супруге. Изгарање за шаховском таблом са наградама и казнама у тренутку вас подсећа на садашњост, тера на присутност у сваком тренутку, и не даје вам могућност да тонете у депресију. Најсвежији пример је успешан повратак на шаховску сцену женског велемајстора Ирине Чолушкине, после смрти вољеног супруга 2021. године. Предајући себе шаху, шах јој је узвратио дружењима са младим шаховским надама Србије и вратио у живот. А поврх тога уследила је и награда, да у 62. години живота, многобројним освојеним титулама придода још једну: титулу првакиње Србије за 2022. годину!