Претходно објављено на порталу Вечити шах, 9. 1. 2023; такође и на блогу Шах-мат листа.
Сећа се: Слободан Бојковић
СЕЋАЊА уз приче о једној варијанти Каро-Кана
трећи део
Судбина људи из провинције
Моја победа против др Петра Трифуновића на Квалитетној лиги Србије 1965. године подсетила је на судбине људи из провинције и немогућност коришћења урођених и ствараних потенцијала. Јер останком у родном граду Нишу, шах сам за време студија електронике могао да играм, углавном, само у екипним мечевима шах клуба „Железничар“ из Ниша. Истине ради, треба похвалити напоре Драгољуба Јаношевића ради мог наставка играња шаха. Почетком децембра 1964. радостан ме обавештава да могу да добијем задовољавајућу војну стипендију и будем у Београду, центру шаховских збивања. (Тих година су председници ШСЈ, али и остали у руководству, били значајне политичке, али и научне личности. Конкретно, проф. др Драгиша Ивановић био је до тада декан Електротехничког факултета, ученик др Павла Савића који је основао Институт Винчу, народни херој, мислим и генерал из рата.) Међутим, поучен очевим искуством и знајући свој карактер који није подносио ћутање, калкулисање и једноумље, нисам желео да се учланим у партију; нисам желео ни да прихватим осмогодишњу (двоструку) обавезу за четворогодишње школовање, јер је Електронска индустрија почела масовно да даје стипендије са једноструком обавезом. А имао сам пред собом и примере великих жртава многих наших даровитих шахиста…
„Освајање“ I категорије и титуле мајсторског кандидата
Пошто нисам учествовао на полуфиналима првенства Србије, а у Нишу нису одржавани турнири са довољним бројем првокатегорника, па ни мајсторски турнири, и с обзиром да је тек титула мајстора била доживотна, „освојио“ сам прву категорију изгубивши титулу мајсторског кандидата, ваљда 1967. године. А титулу кандидата сам поново освојио, заједно са талентованим 15-годишњим Славољубом Марјановићем на Првом мајсторском турниру у Нишу, одржаном 1970. године, на коме је победио Мигуел Кинтерос из Аргентине, испред наших мајстора Енвера Букића, Божидара Ивановића, Дарка Гликсмана и Хрвоја Месинга, те јаких нишких играча, од којих су петорица касније постали бар Фиде мајстори. На другом међународном турниру одржаном 1971. године не учествујем, јер сам био на одслужењу војног рока. Као трећи у класи остајем у Батајници, и као водник стажиста, командир рачунарске кабине, те, турбулентне 1971. године, учествујем на борбеним дежурствима и праћењу летећих објеката руским системима „Двина“ у ракетном дивизиону у Батајници. Када сам касније слушао приче неких млађих шахиста о њиховом служењу војног рока и привилегијама које су имали због шаха, и играња шаха на армијским такмичењима, могао сам само да им завидим.
Борис Спаски и сећање на Лењинград 1964.
Од 18. септембра до 13. октобра 1972. године у Скопљу се одржавала 20. шаховска олимпијада. На Олимијади је члан совјетске екипе био и актуелни првак света, Борис Спаски.
Као што сам поменуо у претходном наставку, описујући меч СССР – Југославија у Лењинграду 1964. године, Спаски је био гостољубив као домаћин. Био је приступачан и дружељубив, па ме је једног слободног дана у мечу, а да бих осетио атмосферу града, својим москвичем провозао и одвезао на једно од многих острва на којима лежи Лењинград, где смо учествовали на брзопотезном турниру са више мајстора. У току вожње, кроз разговор, пожалио сам му се да смо смештени у хотелу преко пута прометног и бучног „Масковског вогзала“, да је већи број соба окренут према станици, да су беле ноћи, што нам ремети сан, да нам домаћини још нису дали ни једну од предвиђених 18 рубаља (бар за превоз), да је влажан ваздух и да сам убрзо по доласку осетио гребање грла, те да вођа пута није у нашој амбасади у Москви добио новац не бих могао да купим пастиле у апотеци. На моје изненађење, на заједничком ручку после завршеног меча, после слављеничких тирада представника организационог одбора Комунистичкој партији СССР-а, и њима у истом тону придруженог Марка Тајманова, устао је Борис Васиљевич Спаски и одушевио ме; изнео је и другачије виђење, са чињеницама и погледом са наше стране. Био је то неочекивани шок за све присутне!
Следеће, 1965. године, Борис Спаски је био члан совјетског тима у узвратном мечу у Врњачкој Бањи, па смо се и ту виђали; чак два пута на базену играли фудбал на мале голиће… У Скопљу, седам година касније, затекао сам га окруженог љубитељима и новинарима, уморног од разговора и сликања. Сачекао сам слободан тренутак и пришао му. Није ме препознао, али је прихватио да се задржи још мало ради фотографисања; нисам желео да га подсећам на прошлост, и тако је настао овај снимак.
Искоришћене шансе и освајање титуле националног мајстора
Новембра 1972, две године од Првог међународног турнира у Нишу, захваљујући одржавању Олимпијаде, указала ми се већа шанса за шаховске успехе и узлете. Наиме, после Олимпијаде у Скопљу искоришћена је прилика, па је у Нишу одржан Трећи међународни турнир са седам учесника са стране, уз седам домаћих играча. И поред изразитог хендикепа (нисам добио одсуство са посла у Електронској индустрији), без већих припрема, као мајсторски кандидат, успео сам да победим олимпијце, државне репрезентативце: Филипина – ИМ Еугениа Тореа – сениорског и омладинског првака Азије, затим Бугарске – мајстора Пејчу Пеева – првака државе 1968. године, и репрезентативца Румуније – ИМ Димитру Гиздавуа. Од наших играча ремизирам са ИМ Енвером Букићем и мајстором (будућим велемајстором) Драгутином Шаховићем, уз победе против талентованих нишких омладинаца: будућег велемајстора и олимпијца Славољуба Марјановића – омладинског првака Југославије те и претходне године, и будућих ИМ: Зорана Илића и, нешто старијег, Жељка Ђукића. На крају турнира делио сам друго до четвртог места са 8,5 поена из 13 партија, пола поена иза победника, велемајстора Драгољуба Јаношевића, који је освојио 9 поена.
Успеси на турниру у Нишу и освојених девет поена из 13 партија против боље рејтингованих играча (уз освојено једанаесто место) на Отвореном првенству Југославије – одржаном фебруара месеца 1973. у Сутомору са 260 учесника, када сам освојио титулу националног мајстора – допринели су да ми се рејтинг повећао на 2450 поена. И то је 1973, а и 1974. и јануара 1975. године, био 18. и 19. рејтинг у великој Југославији.
Долазак у Нови Сад
Пошто супруга (исто инжењер електронике) и ја нисмо били у партији, нисмо имали шансе да добијемо кадровски стан у Нишу, граду у коме је било пуно електроинжењера. У Љубљани смо могли да га добијемо одмах, али супруга је желела да ради на факултету, и одлучили смо се за Нови Сад.
За почетак, септембра 1974, запошљавамо се у електротехничкој школи „Михајло Пупин“. Рад у школи у којој сам био наставник и професор четири стручна предмета са седам програма био је интересантан за мене и ученике. Било им је несхватљиво када су од других професора чули да могу да играм шах на слепо, а визуелно памћење су убрзо осетили на делу. Наиме, устаљена пракса је била да сталним размештањем по клупама успевају да забашуре најмање једног одсутног ученика са часа. Пошто им то код мене није пролазило, схватили су да и за прелазне оцене морају да се потруде и бар основне ствари науче. А и интелигентни слабије рангирани ученици и поједини „мангупи“ су дошли до већег изражаја; нису сви одлични ученици могли да покажу да поседују и резон, поред доброг памћења и пуког репродуковања градива.
По завршетку школске 1974/1975. године, јула месеца прелазим у Нафтагас, ОУР „Специјални радови“, Р.Ј. „Каротажни и перфорациони радови“, где сам у међувремену примљен. Тада нисам ни помислио да ћу, са малим изузецима, у истој радној средини радити следећих 35 година, до пензионисања. А у том периоду било је пуно догодовштина и искушења…
Победе у новој средини
Што се шаха тиче, преласком у Нови Сад побеђујем већ на првом турниру у новој средини, првенству Новосадског шах клуба 1974. године. А од три победе на првенствима клуба са дугом традицијом (основаним далеке 1922. године и са до сада одржаних 90 првенстава града), најдража ми је победа на првенству 1991. године, на коме је учествовало четири међународних мајстора, 10 мајстора Фиде, два национална мајстора и 14 јаких мајсторских кандидата од којих су петорица убрзо постали мајстори Фиде (по бројним титулама, најјачем првенству клуба – града).
Брига за таленте, на српски начин
На сваких 10 година у Новом Саду су се одржавали јубиларни шампионати Југославије, па је тако било и 1975. године када се, као никад до тада, у Новом Саду окупило 20 водећих југословенских шаховских корифеја – „стари“ прослављени олимпијци и нове стасале наде. Једног слободног дана шампионата кренуо сам у хотел на разговор са прослављеним Светозаром Глигорићем. Пошто сам и сам по природи борац, Глигорића сам, као непревазиђеног међу свим нашим шахистима, веома ценио. Затекао сам га окруженог шахистима и љубитељима шаха који су хвалили његов успешан повратак на светску сцену. Искористили смо прилику да се мало издвојимо, и разговор се отприлике овако одвијао: Започео сам причом о Ботвиниковој шаховској школи и открићу талентованог 8-годишњег, а 1975. већ јаког 12-годишњег играча, Гари Каспарова, по Ботвиниковим изјавама, будућег светског првака. Изнео сам своје виђење да би без обзира на све, од шахиста претходно изнете похвале на свој рачун и очекивања нових такмичарских успеха, требало да размишља и о својој шаховској школи, и да би требало да помогне нашим новим надама: 20-годишњем Славољубу Марјановићу и 16-годишњем Петру Поповићу. Јер нема веће среће за учитеља, него када га ученик достигне и чак престигне. И да је по мени, као посматрачу са стране, последњи тренутак за добробит југословенског шаха да се одрекне од, сада са свих страна подгреваног, ривалства са 27 година млађим Љубомиром Љубојевићем, и да му својим искуством помогне да га са успесима надмаши. Јер игром и на шаховској олимпијади у Ници, Љубојевић је показао свој велики шаховски потенцијал. После краћег размишљања, Глигорић ми је рекао да није касно ни за мене, и да бих могао да се прикључим и вратим шаху. Развој будућих догађаја у вези започете, предложене теме, не бих коментарисао осим оних са Петром Поповићем. Уз подршку НШК-а и осталих структура омогућена му је сарадња са Глигорићем, али је он својом младалачком неодговорношћу и недисциплином прекинуо. А што се тиче шампионата, упркос томе што је изгубио партију у последњем колу од Вукића, прво место је освојио бескомпромисни Драшко Велимировић са 12,5 поена из 19 партија, а испред Матановића, Љубојевићa и Глигорића са 12 поена. По мом недовољно провереном, можда погрешном, мишљењу, Драшко је био заслужан за Глигорићев успешан опоравак у периоду од 1968. до 1970. године. А ево како је до тога дошло. Наиме, као и Милунку Лазаревић две године раније, када је стицајем разних околности пропустила прилику да постане изазивачица светске првакиње Ноне Гаприндашвили, и Драшка је пратио усуд на зонском турниру у Хагу 1966. – и њему је било довољно да освоји само пола поена из последње две партије; међутим, поразом је пропустио да пласманом за Међузонски турнир аутоматски освоји титулу међународног мајстора. После тог несрећног догађаја, у материјалној кризи, Драшко је једно време сарађивао са Глигорићем, када настаје Глигорићев успон (после пада форме од 1964. до 1967), а стагнација резултата Велимировића. Гледано са временске дистанце, питам се, да ли се може рећи да су се материјализовали космички закони? И да ли је и то био један од знакова на путу живота?
Муке шахиста аматера у игри против професионалаца
Високи рејтинг од преко 2400 поена отворио ми је пут за учешће на појединим међународним турнирима у Новом Саду. Тако сам, после победе над Еугением Тореом 1972. у Нишу, на Октобарском турниру 1975. победио актуелног омладинског првака света, ИМ Антони Мајлса, а непоражен сам и од наших бивших омладинских светских првака: ВМ Боре Ивкова и ВМ Бојана Курајице, те бившег јуниорског првака Европе, тада ИМ, Олега Романишина из Украјине, победника турнира 1975. у Новом Саду.
За разлику од неких млађих колега шахиста у оквиру велике Југославије који на радним местима нису били превише оптерећени свакодневним послом (него су, не ретко, чак по сат времена дневно на радном месту могли да посвећују шаху), ја сам, због обавеза на послу (осим 1975), на међународним турнирима наступао неприпремљен, и углавном тек после пуног радног времена, уморан, седао и играо шаховску партију против одморних и утренираних шаховских професионалаца. Последица тога су били груби превиди и незаслужени порази…
Најтежи ми је био Октобарски турнир 1979. Дан уочи почетка турнира Душан Марјан ме обавештава да је неко од велемајстора са вишим рејтингом (мислим Јан Смејкал) отказао учешће и, с обзиром да ми је рејтинг 2410 поена, могу да играм, али да морам да одговорим у року од два сата. Ситуација је била незавидна. Тек је започело пуштање у рад нове каротажне апаратуре из Америке са провером бушотинских инструмената, морао сам да будем са инжењером компаније још најмање седам радних дана (тада сам још био једини инжењер одржавања електронске опреме, уједно и руководилац одржавања, па је било теже да добијем дозволу од надређених). Осим тога, зграда „Специјалних радова“, у којима су се налазили и „Каротажни радови“ у којима сам радио, је ван града, а због несташице бензина била је уведена вожња приватних аутомобила по систему пар-непар. С обзиром да је турнир био по рејтингу и именима веома јак (предвиђен да омогући освајање велемајсторског бала младом Петру Поповићу), прихватам изазов. А било је напорно: устајање у 5:15 јер се радило од 6:30, рад до 14:30 а понекад и мало дуже због стручњака из америчке компаније, кашњење на поједина кола око 20 минута (а стицајем околности против Глигорића пуних 40 минута!), извињавање реномираним играчима, легање у кревет пред поноћ… Упропашћавао сам позиције, али најтеже ми је било после грубог превида у партији са Геогиуом. Гелер, који се надметао са њим у трци за прво место, бесан нам прилази и напада нас, мислећи да сам продао партију… Нисам успео да га убедим. Ипак, и поред свих искушења и пропуста, нисам заузео последње место на турниру!
Медицинске догодовштине
За исти турнир је временски везана и ова прича о томе да свако зло носи са собом и нешто делом добро. Наиме, због одласка на терен и вожњу до бушотина прашњавим пољским путевима, добио сам конјуктивитис који нисам могао да излечим више месеци. Пошто грешком, уз јаке радне радиоактивни изворе, из Америке нису послати и мали (слаби) лабораторијски извори, за калибрисање и поправку неутронског инструмента коришћен је радни извор у контејнеру с обзиром да и у тим условима извор зрачи, али много мањим интензитетом. Као и у садашној примењиваној фармакопеји када протоколи СЗО изазивају секундарне – јатрогене болести, последица је била да је конјуктивитис излечен, али је катаракта добијена. И било ми је потребно пуних 26 година да убедим офталмологе да је замућење очног сочива (катаракта) последица неутронског и гама зрачења. Јер тек 2005. године је почео да се одвија процес старачке катаракте.
У искључивости гледишта лекара, слична, али суштински различита ситуација је била са чиром на желуцу који сам добио 1986. године услед секирација на послу, безуспешно убеђујући претпостављене да погрешно раде при оглашавању набавке опреме од око четири милиона долара. У здравственом картону и на основу њега у електронској бази података, до 2006. ми се водило да чир, који сам залечио за пар месеци, и даље имам?! И тек када сам се са доказима обратио заштитнику права пацијената, дијагноза је из базе података избрисана. Колико ли је непожељних сведока, поред оних са правим, основним болестима, можда страдало за време п(л)андемије Ковида – 19 у свету и на тај или сличан начин? А подсећања ради (не само у Совјетском Савезу), у доба страховлада, дисиденте и бунтовнике који су критиковали мане постојећег система, слали су на „преваспитавање“ и у психијатријске болнице, где су онима по систем опаснијим – са аргументима гласнијим, придодавали и дијагнозу шизофреније!
Поробљавање будућности
Какве су махинације и малверзације могуће тек сада са електронским здравственим картонима, здравственим пасошима и предвиђеном тоталном дигиталном контролом, можете да замислите! Нарочито после потписивања сарадње у високим ИТ технологијама са Клаусом Швабом, гласноговорником Агенде о Великом технолошком ресету (4. априла, дан после избора 3. априла 2022), а и на основу других селективно, али још више и неселективно, потписиваних уговора. А што се будућности и опстанка тиче, позабавио бих се мало и ЈЕБ-ом, пардон ЈОБ-ом – Јединственим образовним бројем, јер због звучања на српском језику, наша ненародна влада и наши поданички Еуропи окренути законодавци су се после вишегодишњег испирања мозгова бездушним појмом едукација, напрасно одједном „сетили“ и нашег годинама потискиваног, свеобухватног, моралног и вишезначног појма – образовање. Увођењем Јединственог образовног броја – ЈОБ, уз упис података о сваком детету од малена, па на даље током читавог школовања (о надарености, понашању, склоностима, преступима итд.) задире се дубоко у приватност. Јер подаци нису заштићени, већ се предају (и продају?) ради даљег урушавања суверенитета и потпуног поробљавања земље. Незванична информација је да се подаци складиште у Холандији где су наша деца, уз благослов партије на власти, са изборним слоганом „За нашу децу“, заведена као ресурси. (А подсећања ради, мањи кривични преступи се по до сада важећим законима, после одређеног времена, уколико нису поновљени, бришу из базе података МУП-а, а ови подаци и о дечијим нестаслуцима, преступама и слабостима остају предати странцима, не доживотно, већ за сва времена!)
Кажњавање због успеха у шаху и титуле мајстора
Због динамике посла на радном месту, а затим и због титуле мајстора, био сам додатно ускраћен за играње шаха. Наиме, тек касније је дозвољено и Фиде мајсторима да учествују на Радничким олимпијадама, а било је година када нисам могао да учествујем ни на спортским сусретима радника нафтне индустрије – Нафтијадама. У Нафтагасу су одласци на та такмичења била плаћена одсуства са рада (што је било битно за мене), али многи спортисти су били фиктивно запослени, па је било забрањено учешће свим спортистима, члановима Прве и Друге савезне лиге. А када касније нисам више био члан виших лига, након агитација шахиста из рафинерија у Новом Саду и Панчеву, демократском већином гласова – а ради давања шанси већем броју екипа у борби за медаље јер се играло на три табле – донета је вишегодишња одлука да на Нафтијадама у екипама може да учествује само по један шаховски мајстор. Тако сам поново, и када сам могао да учествујем, да се дружим, да играм и присећам се шаховских варијанти… више пута био скрајнут…
(Наставиће се)