Претходно објављено на порталу Вечити шах; 5. 1. 2023; такође и на блогу Шах-мат листа.
Сећа се: Слободан Бојковић
СЕЋАЊА уз приче о једној варијанти Каро-Кана
други део
Одрастање
Српске подељености пратиле су и моју фамилију по очевој линији. Прадеда ми је био радикал, деда члан Демократске странке, стриц будући комуниста, а отац симпатизер који је убрзо искусио све мане система. Са исправљањем „кривих Дрина“ и брзим језиком, још на извору информација као књиговођа, и спосoбношћу да одмах уочи малверзације, више пута је остајао без посла. Зато сам, и поред широког круга интересовања, морао уместо гимназије да упишем средњу стручну школу. Нишка средњотехничка школа „Никола Тесла“ је у то време била једна од најбољих у Југославији. По природи и сањалица, заљубљен у звездано небо, изабрао сам машинство да бих студирао ракетну технику. Томе је допринело и слање Јурија Гагарина у орбиту око Земље. Међутим, убрзо сам увидео да сам погрешио у избору и да је Никола Тесла мој прави узор и избор.
На четвртој години те 1963/1964. школске године, са само два часа математике у односу на пет часова недељно на природно-математичком смеру у гимназијама, био сам хендикепиран. Усмерио сам се на припрему за Електротехнички факултет. Побеђујем на среском такмичењу из математике, а на републичком схватам да се навелико врши дискриминација у односу на ђаке из провинције. Београдски ђаци нису могли да сакрију одушевљење да су им задаци на такмичењу били познати, и за њих је решавање било само ствар памћења и рутине… (Иста је ситуација била и следеће године, када је моја будућа супруга, победник среског такмичења, отишла на републичко такмичење.)
Жеља да посетим Москву и Лењинград остварила ми се те, 1964. године. Маја месеца обавештен сам да ћу, заједно са Бојаном Курајицом и Гораном Антунцем (победником омладинског првенства 1963), поново бранити боје Југославије у традиционалном мечу са шахистима СССР-а. Шах практично нисам играо, и користим прилику да играм на купу Маршала Тита у Пули. Претходно узимам дипломски из грејања, јер је било најмање цртања, уз исписивање текста техничким словима. По повратку са такмичења у Пули, без иједног одласка на консултације код професора, бившег директора школе, предајем дипломски на такозваном „месарском паусу“ (који је једини био доступан „на мало“ у књижарама). Рад касније браним. Иако је прорачун био 100% тачан, због лошег естетског изгледа дипломског, а и због других околности, да није било професорке математике да ме у комисији брани, замало да одем на поправни. Али то, са предисторијом, захтева мало дужу причу о бахатости, злоупотреби функција и моћи…
Меч СССР – Југославија, 1964. у Лењинграду
Краће заједничке припреме репрезентације одржане су у Београду на Кошутњаку. Поново сам приликом тих припрема и анализа, по моме субјективном виђењу, био и сведок скривања најбољих одговора код актуелних варијанти. С обзиром да се радило и о егзистенцији, било ми је разумљиво. Убрзано сам одрастао… У Лењинграду сам, после Виктора Корчноја, Леонида Штајна, Јурија Авербаха, Евгени Васјукова, Алексеја Суетина, Ноне Гаприндашвили и других чланова репрезентације који су били у Ријеци 1963, упознао предусретљивог Лењинграђанина Бориса Спаског – будућег првака света 1969, затим Ефима Гелера, Лава Полугајевског, Марка Тајманова, остале чланове совјетске екипе, али и друге шахисте, међу којима бих, због похвалних речи о мом таленту и срчаности, издвојио Александра Кобленца – тренера Михаила Таља. Мада у екипу позван као резерва, уврштен сам у основни састав захваљујући бројним победама у брзопотезним партијама против селектора репрезентације, међународног мајстора и кардиолога, др Срећка Недељковића.
Против совјетских омладинаца одиграо сам пет партија и освојио 3,5 поена, док су Курајица и Антунац освојили 2,5 поена из седам партија. Тако је остварен нерешен исход мини меча омладинаца, а ја сам, као најбољи омладинац, добио стаклену вазу са посветом. Успеху су предходиле победе против Владислава Воротњикова и Левона* Асхотович Григоријана, уз три ремија из изгледнијих позиција са Генадијем Кузмином, будућим троструким прваком Украјине (а на првенствима СССР-а другим 1973, иза Бориса Спаског, и трећим 1972, иза Михаила Таља и Владимира Тукмакова). *Левон и Карен Григоријан су били браћа близанци. У мојим партијама на шаховским базама чесгејмз, 365чес и осталим, наводи се Карен, а у књизи „Друзја и соперники“ из 1967. године, Левон као мој противник у Лењинграду 1964. и Врњачкој Бањи 1965. године. Биће да је овај други податак тачан.
Упис на факултет
А по повратку са меча у Лењинграду, сустижу ме моје, привремено потиснуте, школске муке. За упис на електротехничке факултете је само машинско-бродарска школа омогућавала упис, док нишка средњотехничка, чисто машинска због Машинске индустрије у Нишу, не. А било је апсурда да је, конкретно, мој школски друг из основне школе, гимназијалац, после положеног поправног из математике, без проблема – пријемни испит се није полагао – уписао Електронски факултет у Нишу. А ја, због „неодговарајуће“ школе, нисам могао.
Срећом, да би се дала шанса надареним радницима са најмање трогодишњим искуством, постојала је клаузула да и они могу да се после успешног полагања пријемног испита из математике, физике и хемије упишу на факултет. То ми је била једина шанса. Са дипломом са среског такмичења из математике, и чланцима из новина о успеху у Лењинграду, нестрпљиво сам чекао пријем код председника општине. А када је и тај дан дошао, објаснио сам му да једино он својим утицајем може да ми помогне; кроз неколико дана добио сам потврдан одговор. Омогућено ми је полагање пријемног испита са КВ и ВКВ радницима, који сам без проблема положио.
За бављење шахом није било времена. Само сам јануара месеца 1965. играо у мечу омладинаца Југославије и Мађарске у Сплиту. После победе у првој партији на другој табли, претрпео сам пораз. На првој табли је играо Курајица, који је сигурном игром победио у обе партије.
Меч Југославија – СССР, 1965. у Врњачкој Бањи
Приближавао се и јунски испитни рок, када сам обавештен да ћу играти у традиционалном мечу против репрезентације СССР-а од 5. до 15. јула у Врњачкој Бањи. После краткотрајног учешћа на Купу Маршала Тита крајем месеца маја, практично са испита на факултету одлазим на пар дана шаховских припрема, и меч започиње. После ремија у првом колу против Левона Григоријана, у другом побеђујем млађаног Андреја Лукина, да бих у следећа два кола ремизирао са истим противницима. За пето коло сам слободан и после ручка одлазим на базен у Борјаку, на коме заспим. У међувремену је сунце изашло иза облака и мени су, за тих, отприлике, два часа, потпуно изгорели врат и леђа. У неко доба долазе, налазе ме и буде ме. Курајица је покварио стомак, повраћа, и ја морам, трчећи, на партију против велике наде совјетског шаха, мајстора Владимира Тукмакова, који је до тада (у прва четири кола) два пута поразио Албина Планинца и једном Бојана Курајицу. Без припреме, изгорео, одабирам полукоректни шпански гамбит и у минијатури, у 14 потеза, губим. У следећој партији у последњем, шестом колу, у мојој варијанти сицилијанке, Тукмаков као црни налази исправан одговор. Убрзо грешим у осетљивој позицији, и после губитка темпа губим и партију. Тако сам после та три меча репрезентација (1963. до 1965), све време самоук, без подршке ШСЈ, у дуелима против талентованих и тренираних совјетских омладинаца, уместо могућих 9 поена из 15 партија, на крају остварио скор од 8,5 поена из 16 партија.
Меч омладинаца Мађарске и Југославије
Након меча са репрезентацијом СССР-а у Врњачкој Бањи, уследио је реванш меч са омладинцима Мађарске у Будимпешти, крајем јула. После победе у мечу, уследио је ноћни провод. Курајица, који није подносио алкохол, брзо се ошамутио; али добродушан, какав је био, никада није правио проблеме. А епилог ноћног провода је био да су у јутарњим часовима у студентском дому, у коме смо били смештени, можда један до два омладинца, у хетеросексуалном односу, изгубила невиност… Наведени догађаји су изазвали велики револт селектора Николе Караклајића, од 1963. и управника центра за развој шаха у ШСЈ. У ЈШГ је, тек у краткотрајним „Вестима из иноземства“, објављена штура информација.
„Југославија – Мађарска, омладински меч на 10 табли у Будимпешти, 23.-26. јула 11:9. На 1. плочи играо је Курајица с Фарагом 1:1. Најбољи резултат од Југославена постигао је Остојић с 2:0. После меча посветили су се југославенски омладинци упознавању разноврсних облика ноћног живота Будимпеште, о чему ће себи слику саставити Дисциплински суд ШСЈ.“
Након овакве реакције, Курајичин одлазак на Светско првенство доведен је у питање. Ипак, захваљујући напорима и аргументима, пре свега, Милунке Лазаревић из Србије, као и људи из ШС Хрватске, маске су спале. Курајица је отишао на првенство у пратњи Дражена Маровића, и Југославији донео, после Боре Ивкова и Бруна Парме, трећу титулу светског првака!
Огољени селектор
Да ли и због наведеног развоја догађаја, омладински селектор Никола Караклајић – од шахиста прозван Кука и због ниског раста зван и Кукица, а за упозорење млађим шахистима и Кара-Кука – је нешто касније, можда кроз годину дана, отпочео путовања у Сингапур ради припрема њихових шахиста за учешћа на олимпијадама од 1968. до 1974. године. А и Тајланд, са масом сиромашних породица, и лако доступних девојчица и девојака, као и дечака и младића, је био у близини…
Да све није црно-бело како можда и субјективно гледамо на свет и доживљавамо га, показују и недавна сазнања. Никола је до Другог светског рата био питомац краља Александра, а отац му је био потпуковник краљеве војске. Можда је и Никола због тога био једна од многих жртава Удбе, као погодно изабрана личност због знања више страних језика, честих путовања у иностранство итд.? (Наиме, опробани метод свих служби је прикупљање информација о личности, евидентирање слабости и мана, потенцирање истих уз навођење на све врсте порока, а ради евентуалног уцењивања ако се скрене са пута. А уколико се ради о породичним људима, на удару је и породица, а првенствено деца.) И да је можда и његово познавање нових трендова са Запада, где су рок пратили секс и дрога, коришћено и за праћење и контролу Рок покрета у Југославији чија је икона, као музички уредник и водитељ вишегодишњих радио емисија „Вече уз радио“, „Музички аутомат“, „Састанак у девет и пет“, као и магазина „Џубокс“, Никола био. А што се шаха тиче, био је првак Југославије 1955, члан сребрне репрезентације на олимпијади у Москви 1956, капитен сребрне репрезентације на олимпијади у Варни 1962, селектор репрезентације од 1978.-1984. године, међународни шаховски судија, писац одличне књиге о шаху „Да те питам“ и још пуно тога.
Награда на факулету и варљивост сећања
Приближавала се и јесен 1965. године. Знање стечено у средњотехничкој школи делом је допринело да сам, међу 300 уписаних студената, после прве године студија делио награду Електронске индустрије за најбољег студента на години. Наиме, једини сам, те, а и у неколико генерација пре и после, на Електронском факултету, добио оцену 10 из механике код громаде од професора, доктора математике и машинства, Данила Рашковића. Како је професор, пре свега, ценио логику и технички резон, подстичући код студената креативност у решавању проблема, дозвољавао је употребу уџбеника на испитима; у конкретном случају из статике, кинематике и динамике. Приликом првог полагања, без неког увежбавања, са тачно постављеним формулама у задацима, али и нетачним бројчаним резултатима појединих задатака, добио сам шестицу на писменом испиту, па испит поништавам, да бих, после мало вежбања, у следећем року добио максималну оцену на писменом, а и усменом испиту. У индекс ми је надалеко познатим, зеленим мастилом, била уписана десетка. Захваљујући околности да су још два студента, чланова партије, имала исти просек, а само један од њих је дао све испите јуна, придружен сам њима, и новчани износ награде је подељен. Већ следеће године је примењен ненаписан критеријум, да студент, ако је једини положио све испите јуна (што не мора да има везе и са стварним знањем), и ако је члан партије, не дели награду код истог просека…
Варљивост сећања: Предмет механика (статика, кинематика, динамика) код професора Данила Рашковића био је на трећој години студија, а не на првој, како сам грешком написао; награду за успех јесам добио на првој години студија, захваљујући другим оценама.
А што се надалеко чувеног професора и инжењера, др Данила Рашковића, тиче, с обзиром да је о комунистима јавно говорио као о репресивној сили, обележавајући црвеном бојом дејствујуће силе на предавањима, када је изшколовао своје будуће комунистичке заменике на многим катедрама, уклоњен је са факултета у Београду и Нишу. А због сведочења доушника да је јавно говорио да су муслимани вештачка комунистичка творевина, а не нација, забога и у Мостару, због тзв. вербалног деликта – „говора мржње“, под старе дане завршио је у затвору! А тамо су му, у затвор, његови наследници и „колеге“ са факултета, доносили међународне пројекте, које нису могли, нису били у стању, да успешно реше.
Победа против велемајстора др Петра Трифуновића
Варијанту са Сe4г3 на Сгф6 у Каро-Кану, уз ретко играни потез – каснију велику рокаду, из партије са Владиславом Воротњиковим 1964, применио сам и крајем децембра на клупском првенству Србије 1965. у Врњачкој Бањи против др Петра Трифуновића, који је тада играо за „Младост“ из Смедеревске Паланке. После жртве скакача у 23. потезу на пољу ф7, ефектно сам први пут победио неког велемајстора (у овом случају вишеструког првака Југославије, стаменог др Петра Трифуновића, великог мајстора одбране, али и противнапада – што је 1963. искусио и легендарни Миша Таљ). Партија јe објављена у шаховском додатку „Политике“.
Узгред, није ми познато зашто, бар код мање познатих интернационалних и националних мајстора, у књизи „Југословенско шаховско стваралаштво“, издатој 1976, у приказаним победничким партијама нису стављани бар иницијали имена играча. За шаховску историју ја сам победио неког непознатог Трифуновића, играча без титуле. Зато се за ту партију и моју победу дуго година није знало, јер није била уврштена у партије велемајстора др Петра Трифуновића.
Драстична последица одлуке приређивача књиге (др Трифуновића, Глигорића и других) да се уз презиме (а без иницијала имена играча), наводе само победе, а не и порази, у регистру партија представљених играча, јесте да је сензационална победа Љубомира Јовића (прерано преминулог интернационалног мајстора – тада мајсторског кандидата) против прослављеног Боре Ивкова (у француској одбрани – омиљеном Борином отварању) на Сениорском шампионату Југославије у Врњачкој Бањи 1962, приписана Јовић Станоју чак и у Бориној књизи „Црно на бело“! Може бити да се приликом уношења ове партије Бора Ивков није ослонио на своје сећање, него на „Чес ризалтс“, на којем пише да је учесник шампината 1962. Станоје Јовић (рођен 1966) ?!
(Наставиће се)