Претходно објављено на порталу Вечити шах, 1. 1. 2023; такође и на блогу Шах-мат листа.
Сећа се: Слободан Бојковић
СЕЋАЊА уз приче о једној варијанти Каро-Кана
први део
Што те не сломи, то те ојача;
мало шта у свету је без плача.
Животни мото аутора текста.
На Мастерс турниру „Меморијал Светозара Глигорића“, одржаном у Београду јула месеца 2022. године, у партији младе шаховске наде из Казахстана, четрнаестогодишњег Данијaла Сапенова, и најстаријег учесника, ветерана Слободана Бојковића, измењеним редоследом потеза, настала је позиција из Штајницове варијанте Каро-Кана. Та варијанта садржи уводне потезе 1.e4 ц6 2.д4 д5 3.Сц3 д:е4 4.С:е4 Сд7. После потеза Сгф6 бели је одиграо Се4г3 и са тим наставком је, после почетна три пораза, Бојковић остварио трећу победу у низу, а отварање га подсећа на догађаје и успехе из младости. Зато ево и мало дужег времеплова директно из пера учесника догађаја.
Одлазак на Омладинско првенство Србије 1962.
Предисторија одласка на Омладинско првенство Србије 1962. (само победа у кључној партији на првенству Ниша оверавала је визу за одлазак) захтева посебну причу о варијанта са Сг3 у Каро-Kану, уз малу рокаду. Наиме, и поред тога што сам са непуних 15 година постао стандардни члан јединог шаховског клуба у Нишу – Трговачког (од јесени 1961. Железничар) – стицај околности ме је спречио да већ 1960. учествујем на омладинском првенству Србије. Водио сам са поеном предности испред директних конкурената (три године старијег Бранислава Недељковића – Цвање, односно две године старијег Србољуба Томашевића – Кикија), али после жртве фигуре због лепоте, у последњем колу против Томашевића, после брзоплетог и непрецизног реда потеза, уместо да добијем, губим партију и у тромечу отпадам. Следеће, 1961. године, иако сам на првенству клуба (града) био други иза Шаховића, на омладинском првенству губим од директног конкурента Војислава Ђорића, он без игре ремизира са пријатељем Миодрагом Кајгановићем, кога у директном сусрету не успевам да победим, па сам опет заустављен. А 1962. је била поновљена ситуација из 1961. године. Иако је Ђорић, победник омладинског првенства Србије 1961, имао директно право учешћа на првенству 1962, партијац Стојан Вучковић – Ане, – касније познати шаховски радник и судија на 30 радничких првенстава Југославије и Србије, као и на светским шаховским Олимпијадама (кога сам резултатима истиснуо из стандардне екипе клуба) – мења правилник и омогућава Ђорићу да игра и на првенству града. Да ли само због припрема за наступајуће првенство, или да би помогао Кајгановићу да ме поново елиминише? Јер и на том првенству 1962. смо само нас тројица били озбиљни играчи. Изнервиран таквим измењеним правилником турнира, прочитаним на самом отварању (без могућности за жалбу и промену), и усудом – у првом колу жреб је одлучио да играм са Ђорићем (!) – форсирам као и 1961. и губим партију. Ипак, Ђорић је испао коректан, играо је и победио и Кајгановића. У директном дуелу, овог пута у последњем колу, одлучивало се ко ће отићи на првенство Србије. Морам да победим Кајгановића, који игра чврсти Каро-кан. Да бих избегао упрошћавање позиције на Сф6 играм Сг3, уз каснију малу рокаду. Стрпљивом игром, обуздавајући себе, успевам да победим у далекој завршници, и коначно, из трећег покушаја, одем на омладинско првенство Србије.
А тамо, надмоћно, са 14 поена из 16 партија, побеђујем испред Војислава Ђорића, Слободана Гавеле, Слободана Мартиновића – Шоће, Миодрага Остојића – будућег кардиолога и академика, Драгољуба Јоксимовића и осталих учесника.
Победа на Омладинском првенству Југославије 1962.
Омладинско првенство Југославије играло се од 10. до 30. августа у Врњачкој Бањи. На крилима младалачког заноса и љубави (девојку из Смедерева упознао сам тог лета на базену у Борјаку), све ми је полазило за руком. Надмоћно, са 11,5 поена из 15 партија, побеђујем испред будућих велемајстора, олимпијаца, Албина Планинца, Бојана Курајице и Мише Цебала, интернационалних мајстора Војка Мусила, Горана Антунца, Звонка Мештровића и Срђана Цветковића, испред четвороструког омладинског првака Војводине Владимира Милошевића – будућег Фиде мајстора и гастроентеролога, те осталих талентованих омладинаца из братских република. (Омладинцима из Хрватске нису били довољни ни присусво, ни помоћ, ИМ Мије Удовчића, да мене, јединог другокатегорника поред Жупског из Македоније, зауставе у походу на титулу.)
Победа на првенству донела ми је све погодности о којима један омладинац може да сања: титулу мајсторског кандидата, једногодишњу стипендију, учешће на Сениорском шампионату Југославије, учешће у репрезентацији Југославије у мечу са шахистима СССР-а, као и учешће на Омладинском првенству Света у Лењинграду 1963. године.
Сениорски шампионат Југославије 1962.
Осамнаести послератни Сениорски шампионат Југославије – уједно квалификације за Зонски турнир – играо се у 13 кола по швајцарском систему, од 12. до 30. новембра 1962. такође у Врњачкој Бањи. Било је неколико дана предаха, што је данас незамисливо. (Наиме, сада се углавном у 7 дана одигра 9 кола).
Био сам најмлађи учесник шампионата, и већ у првом колу у нападу сам победио мајстора Михајла Михаљчишина, а ускоро ремизирао и са велемајстором Васјом Пирцем, вишеструким прваком Југославије. Проверавајући листу учесника установио сам да нас је од 32 играча, те далеке 1962. године, остало само шесторица живих: велемајстор Александар Матановић (рођен 1930), ИМ Рајко Богдановић (1931), ВМ Бруно Парма (1941), ВМ Душан Рајковић (1942), Марјан Анкерст (1942) и ја, најмлађи, рођен 1945. године. (И само смо двојица још у шаху активни, Душан Рајковић и ја.)
На шампионату сам био усхићен атмосфером, сусретима са шаховским великанима, новим шаховским пријатељима, шаховским партијама, извештавањем са турнира на ТВ, радију и у новинама, као и познанством са Драгољубом Јаношевићем и Милунком Лазаревић. Али еуфорични сјај одушевљења на тренутке је нарушавао глас упозорења и отрежњења. Глас реалности да живим у шаховској провинцији, и да и поред приказаног талента нећу имати подршку за рад на шаху из ШС Србије и Југославије. Наиме, шахисти су властима били потребни ради пропаганде, јер се убрзано ширио и Покрет несврстаних, али иза бљештавих кулиса углавном су били препуштени сами себи. Осим малобројних привилегованих, са сталним запослењем уз омогућавање одсуства ради играња шаха, остали шахисти су због привржености древној игри подносили велике жртве, а за узврат нису имали чак ни здравствену заштиту. А подршка за напредовање, и у шаху, као и у многим сферама живота, имала је и другу страну медаље: своју моралну цену…
Нишка средина
Захваљујући мојим победама на омладинским првенствима Србије и Југославије, као и учешћу на сениорском првенству Југославије, те, 1962. године, додељена ми је Октобарска спортска награда „Ослобођење града Ниша“. Био сам на другом месту листе награђених, иза трофејног стрелца Илије Ничића. (Због стрељаштва и учешћа на првенствима државе, али и учешћа са репрезентацијом Југославије на балканским, медитеранским и олимпијским играма, и нормално, одсуства са радног места, био је кажњаван умањењем плате, а 1964. као ВКВ столар и авиостолар, због стрељаштва, остао је и без радног места; ипак, после интервенције партијских структура „са врха“, био је враћен на посао. Тако се односила нишка провинцијска средина: није праштала успехе појединаца, а није имала ни поштовања за њихове жртве, ни саосећања у тешким околностима. Због мале пензије, да би преживео, Илија Ничић – Чича је морао, 1997. године, да спакује 186 својих медаља – од којих 146 златних, као и пехаре, значке и плакете и прода их за 500 марака на нишком бувљаку…)
Пошто су те 1962. године за успехе нишких шахиста, осим Жарка Радичевића, признатог друштвено-политичког радника и привредника, чули и други људи из партијских структура, на шах се више није гледало само као на доконо губљење времена. Сврстан је и у Нишу у спорт, а схваћено је да може, и да треба да има и васпитно-моралну улогу. Дугогодишњи волонтерски секретар шах клуба, Драгољуб Михајловић задобија мало бољи третман у Пионирском дому у Нишу, где је радио као васпитач. Омогућава му се да већи фонд часова посвећује шаху, раду са пионирима и организацији такмичења по школама, као и рад викендом са талентованим пионирима. На Првом пионирском првенству Југославије, чији је идејни творац и главни организатор Михајловић, пионири из Ниша, Жељко Ђукић и Владимир Ивковић, освајају прва два места.
После победа Драгутина Шаховића на Омладинском првенству Србије 1958, Војислава Ђорића 1961, мене, Слободана Бојковића, 1962. на првенству Србије а затим и Југославије, захваљујући темељном тридесет трогодишњем Михајловићевом раду са пионирима – јер поред талента и рада на шаху, потребан је и рад на развоју личности – успехе настављају: Жељко Ђукић, најтрофејнији Славољуб Марјановић (четврто и затим треће место на омладинским првенствима света, троструки омладински и једном сениорски првак Југославије, освајач бронзане медаље на Олимпијади 1980), Зоран Илић, Бранимир Максимовић, Сузана Максимовић, и други, овде непоменути, будући Фиде и међународни мајстори, да би се окончали са Игором Миладиновићем, омладинским прваком света 1993. Недавно, поводом прославе 74 година постојања Шаховског савеза Србије, Драгољубу Михајловићу је у 91. години живота, додељено признање – плакета за допринос шаху у Србији.
Празне приче о бризи за таленте
Што се мене тиче, све дотадашње успехе сам углавном остварио самостално, самоук. Једино ми је у развоју помагао – у анализи, провери позиција и надметању – пет година старији, од нишке средине неприхваћен, талентовани бунтовни омладинац, Драгутин Шаховић, будући први велемајстор пореклом из Ниша. У новонасталим околностима, после великих – за мене вртоглавих – успеха у 1962. години, у мојим младалачким очекивањима надао сам се да ће се нешто променити, да ће ми се помоћи у припремама за Омладинско првенство света које је требало да се одржи августа 1963. у Лењинграду. Питам се, да ли ми је помоћ ускраћена због обелодањених догађаја у слављеничкој Новогодишњој ноћи 1963. године у Будимпешти, после наше победе у двокружном мечу на 10 табли против омладинске репрезентације Мађарске? И да ли сам једини на њих указао? Јер догађаји су одмах заташкани, вођа пута – Жарко Поповић – шаховски прегалац из Новог Сада био је приморан да ћути, а подршка за припреме и развој ми је стигла само у виду претплате на „Шахматни билетин“.
А ево шта је тадашњи и вишегодишњи селектор омладинаца, ИМ Никола Караклајић, капитен репрезентације у Будимпешти, у Југословенском шаховском гласнику 1/1963, после победе у мечу, написао о мени: „За кога (Бојковића – С.Б.) смо желели да постигне сјајан резултат већ и због тога што ће бити наш представник на Омладинском првенству света. Мећутим, играо је несигурно, па је изгубио партију коју је могао добити у неколико потеза. Зато остаје наш задатак да Бојковићу пружимо могућност да се што боље припреми, укључујући ту и евентуалну промену репертоара отварања, а свакако темељније познавање завршница.“
Нажалост, упркос слаткоречивих обећања великог зналца завршница, нису ми позајмљене култне Фајнове завршнице, а нисам имао чак ни један час консултација о репертоару отварања, попуњавању „рупа“ у стратегији, као и у третирању средишњица и завршница?!
Меч Југославија – СССР, 1963. у Ријеци
Ево и виђења ИМ Владимира Вуковића, изнетог у ЈШГ 7/1963 после меча Југославија – СССР у Ријеци: „Наши омладинци (Бојковић, Курајица и Немет) можда и нису заостајали за њима (Омладинска тројка, … Витолинш, Захаров, Цешковски … апсолутно „прва гарнитура“ СССР-а – В.В.) по таленту, али свакако по упорности нарочито у коначници. […] Чини се по свему да је у праву велемајстор Удовчић који је у „ЈШГ“ прошле године утврдио да ми имамо низ одличних талената међу омладинцима, тражећи уједно да се са њима озбиљно ради. Ово потоње је, чини се, изостало и због тога су наши омладинци у мечу испољили неке готово почетничке слабости у основним начелима психологије борбе и у вођењу игре у коначницама.“ (Бојковић са освојених 2,5 поена из 5 партија, и Немет и Курајица са 1,5 поеном из 7 партија. – С.Б.)
Омладинско првенство света 1963.
Па ипак, да ли и због мојих неочекиваних, шокантних, победа у прва два кола против совјетских омладинаца Алвиса Витолинша и Александра Захарова у мечу СССР – Југославија у Ријеци јуна 1963, поврх два пораза познатог велемајстора Лајоша Портиша против румунског омладинца Флорина Георгијуа у двокружном мечу Мађарска – Румунија, тек Руси су неочекивано отказали организацију Омладинског првенства света. (Увидели су, ваљда, да њихови омладинци немају шансе за победу на Првенству?) Југославији је већ била поверена организација Студентске олимпијаде јула у Будви, као и Женске олимпијаде септембра у Сплиту, па се прихватила организaције и VII Омладинског првенства света. Тако је учешће накнадно омогућено Бојану Курајици и Војку Мусилу.
Услед заузетости малобројних шахиста, запослених у шаховским савезима Србије и Југославије, организацијом још једног турнира, а можда и због указаних и обелодањених чињеница (догађаја у Новогодишњој ноћи у Будимпешти) и других околности, испало је да ни у својој земљи, на важном такмичењу у Врњачкој Бањи, нисам имао подршку ни секунданта (а камоли тренера). [Званично, на папиру, била су за време такмичења у Врњачкој Бањи тројица секунданата: за мене – селектор омладинаца Никола Караклајић – уместо мог несуђеног секунданта у Лењинграду, познатог теоретичара, мајстора Владимира Соколова; за Бојана Курајицу и за Војка Мусила. Само Курајица је одлазио на припреме код Владимира Соколова који је са њим углавном стално радио (за мене и Мусила Соколов није био задужен, мада су нам репертоари отварања у многим деловима били слични са Курајичиним, и присуство би нам користило!). Мусил је само пар пута био на припремама код Божидара Ђурашевића (разликовали су им се репертоари отварања), а мислим да ни турнирске партије нису анализирали.]
Селектор Никола Караклајић је у јутарњим часовима краткотрајно свраћао у наш омладински апартман у хотелу Слобода (у почетку првенства чешће), и тада практично није имао времена да заједнички анализирамо ни одигране партије и кључне позиције, што је и из данашњег угла гледања, за мене, а верујем и читаоце, незамисливо и невероватно. А ја, психички и физички начет после нереализоване материјалне предности против Курајице у првом колу финала (надиграо сам га у отварању сицилијанке упркос помоћи теоретичара Соколова), и после следећа три ремија (без победе, што ми се до тада није дешавало), и без секунданта… без помоћи било кога од старијих, затечен понудом ремија од стране фаворита ИМ Флорина Георгијуа и његовог секунданта (иако је Георгиу заостајао пола поена иза првопласираног Михаела Јанате?!) – а уочи за мене кључне партије са њим у петом колу, где ми је само победа омогућавала останак у трци за врх – поступам неразумно, сагласно свом карактеру… током игре не користим указане шансе, и губим. Сам, без пријатељског савета од старијих и искуснијих присутних шаховских колега, поражен сам и у последњим партијама првенства (упркос изгледним позицијама у 7. и 8. партији финала против Тан Лиана и Вестеринена, што је резултирало грубом грешком у 23. потезу у последњој партији против Јанате). Без икакве подршке у критичним тренуцима, исцрпљен стресним ситуацијама, ментално сломљен, турнир сам завршио на десетом, последњем месту у финалној групи.
A o томе, један од секунданата – ИМ Божидар Ђурашевић – у коментару са првенства, ЈШГ 10-11/1963, о мени пише: „Бојковић је разочарао. После продорне игре у предтакмичењу није се могло помишљати да ће наш представник заузети последње место. Он је као и Курајица талентован, али тешко подноси поразе и брзо се депримира те после првих неуспеха управо игра са пола снаге. Иначе добар је теоретичар и у неколико партија успешно је одиграо отварања и показао извесне теоријске новости.“ (Поменуте „теоријске новости“ у отварањима резултат су претплате на „Шахматни билетин“, сопствених анализа и храбрости да се упуштам у актуелне варијанте – коментар Бојковића.)
(наставиће се)