Претходно објављено на порталу Борба за истину, 27. 1. 2024.
Пише: Слободан Бојковић
Сећање на Светог Саву
Дана 27. јануара (односно 14. по јулијанском календару) је Савиндан, када се слави српски светитељ Свети Сава. С обзиром да је по култу раширеном у народу Свети Сава заштитник сточара, дародавац извора воде, а пре свега доносилац знања, то је уједно, по успостављању Кнежевине Србије, од 1840. године (са прекидима за време комунистичких власти), и дан школских слава. Па почнимо прво са приказом химне Светом Сави.
ХИМНА СВЕТОМ САВИ*
(УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ)
Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Српске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где наш (је)¹ српски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!
+ + +
* Аутор Химне Светом Сави је остао непознат. Претпоставља се да је песма настала у фрушкогорском манастиру Кувеждин, посвећеном Светом Сави и његовом оцу Симеону (Стефану Немањи). Познати историчар и професор Богословије, оснивач Музеја СПЦ, академик др Радослав Грујић (1878 – 1955) сматрао је да је прва верзија песме настала између 1813. и 1815. године. Најстарији записани текст из 1817. непознатог кувеждинског монаха, са црквенословенског језика је највероватније превео на српски говорни језик парох и сегедински катихета Павле Стаматовић 1838. године (Богословље Х, 156-162, 1935).
Историчар књижевности, проф. др Ђорђе Сп. Радојичић (1905-1970) у Годишњаку Филозофског факултета у Новом Саду за 1959. годину објављује текст „Архиђакон Јован писац стихова 18. века“. Ради се о Јовану Ђорђевићу (Георгијевићу), будућем епископу вршачком и митрополиту карловачком који је последњи у 18. веку писао на српскословенском, када је већ преовладао славеносрпски као књижевни језик. Он је 29. јуна (на Петровдан) 1735. у Скопљу, као архиђакон патријарха Арсенија IV Шакабенте, при сусрету са духовником Исaијом Светогорцем написао стихове (по строфу) посвећене патријарху Арсенију, српским Светитељима и Светом Сави. Стихови су написани на препису (од стране кир Стефана Србина) музичког рукописа Јована Кукузеља, музичара и атонског свеца из 14. и 15. века, словенске народности, са Драча. (Препис рукописа је изгорео при бомбардовању Народне библиотеке 6. априла 1941. год.) Будући архимандрит дечански, владика вршачки и митрополит карловачки, Јован Ђорђевић (Георгијевић) написао је и о свом трошку штампао Похвалну стихиру српским Светитељима, први пут објављену 1762. год. и заим 1771. у Бечу у Собранију изабраних молитв. (највише за војнике, 10 хиљада примерака).
Радовни члан Европске академије наука и уметности, др Драган Недељковић (1925 – 2015), професор славистике и светске књижевности у Београду, Паризу (на Сорбони), Бордоу и Стразбуру, у предговору књиге монахиње Теодоре Васић „Прва српска игуманија после средњег века“, Београд 2006, наводи владику вршачког и митрополита карловачког Јована Ђорђевића (Георгијевића ? – 1773) као аутора Химне. (На основу којих докумената и аргумената, остаје непознато). Такође, др Недељковић наводи да је јеромонах Силвестер Вучковић Химну певану у манастиру Кувеждин записао (запис је на црквенословенском језику) и 1832. год. однео у Хиландар.
Међутим, у дневним новинама „Политика“ и „Новости“ из јануара 2012. и „Политика“ април 2018. наводећи као извор предговор др Драгана Недељковића, уместо Јована Ђорђевића (Георгијевића) владике вршачког и митрополита карловачког, као аутор Химне погрешно се наводи непостојећи владика Јован Григоријевић (Глигоријевић)!? И тај нетачан податак се преко Интернета преноси, и цитирањима задобија легитимност! Тако се митрополит Јован Ђорђевић заборавља и запоставља. Насупрот томе. његов савременик и главни критичар, поборник хабзбуршког и руског утицаја у митрополији, Јован Рајић, архимандрит ковиљски, велича се у новим радовима о Карловачкој митрополији (Научни скуп Богословље и духовни живот Карловачке митрополије, Београд – Нови Сад 2019).
¹ С обзиром да је Химна доживела више редакција додавањем строфа, по мени је логичније да се у првој строфи стави је уместо наш, па би стих гласио:
„Тамо венци тамо слава, Где је српски пастир Сава.“, јер је и пред престолом Творца, (трећа строфа). Поготово што се у неким извођењима може чути и: „Где наш српски пастир спава“, што потпуно мења смисао!
Свети Сава и Немањићи
Пођимо од званичне историографије. У званичним историјским књигама, у игроказима, као и на скуповима и прославама Савиндана, помиње се 1175. година као година рођења принца Растка, те да је са 17 година, против воље својих родитеља, отишао на Свету Гору. Али ако претпоставимо да се принц Растко родио 1169. године (по релевантним изворима из Хиландара, из Румуније – из списа грофа Ђорђа Бранковића, по „Охридском Прологу“ Владике Николаја и тд.), онда је принц Растко са 23 године отишао на Свету Гору. Тада се у потпуности мења наметнута нам слика, јер испада да је то и дубокоумна одлука оца му Немање. Да се принц Растко директно на извору Православља духовно образује да би могао да ради на смањењу утицаја римских папа, затим, ради успостављања државности, добијања црквене аутокефалности, али и ради спаса православног хришћанства под налетима Крсташа.
Имајући на уму досад речено, испада да се стално српском небригом, али и здушном бригом српских непријатеља, затиру и бришу трагови постојања Срба чак и на просторима Балкана. Па тако и званична државност Срба почиње тек са династијом Немањића…
Запитајмо се и како то да неки српски жупан Немања из малене Рашке на брдовитом Балкану, и његови потомци у периоду краћем од два века, на волшебан начин постају задужбинари многих манастира на Светој Гори Атонској и Светој Гори Синајској; а такође и манастира у пустињи, али и на другим изолованим местима разних држава тог доба?
Такође, зар би Свети Сава Освећени пророковао, шест векова раније, Светог Саву Немањића као бранитеља православља, да Срби нису имали вишевековну традицију? Зашто би баш њему посветио свете реликвије живописане руком апостола Луке. Уосталом, зар би се тако лако успоставиле везе са дворовима Анжујских са Запада, да везе нису постојале од раније? И зар љиљани нису симбол Анжујских, а користили су их и Немањићи? Зар их није по паду династије Немањића користио и деспот Ђурађ Бранковић? А користио их је, захваљујући Немањићима (после смрти цара Уроша), и српски краљ Босне Твртко I Котроманић у 14. веку – по коме су љиљане, за грб и за континуитет историјe државе Босне и Херцеговине (успостављене 1992. године) преузели Бошњаци (највећим делом Срби који су прешли у ислам).
Али под диктатом Запада (и Ватикана) постоји Забрањена историја Срба, затим и Забрањена археологија. (Др Ђорђе Јанковић, археолог Раног средњег века уклоњен је са факултета и Универзитета јер се његова истраживања нису уклапала у идеологију Новог светског поретка – напротив, рушила су је.) Пошто су се борци за истину преселили на Небо, могуће су ревизије или нови „научни“ докази какав је и последњи ДНК пројекат о генетици Срба. Видети чланак https://borbazaistinu.rs/podsecanje-povodom-clanka-ciju-genetiku-nose-srbi/
Званична, али и Црквена историографија ни данас нам поуздано не казују када су се Немања, али и Свети Сава родили?! Али када се узме у обзир да Српска академија наука никада нија била потпуно српска, па ни сада (имајући на уму друштвене науке, а поготово историју, књижевност и српски језик), то не чуди. А позната је и улога хваљених прозападних историчара, припадника Карловачке митрополије, архимандрита фрушкогорског манастира Гргетек, Илариона Руварца, као и Јована Рајића, архимандрита манастира Ковиљ, који су заступали интересе Аустроугарске.
Аутор: Слободан Бојковић, приказани текст је из духовне читанке „Све је Твоје, Боже“, Прометеј, Нови Сад 2022.