РЕЦЕНЗИЈА
Духовна читанка „СВЕ ЈЕ ТВОЈЕ, БОЖЕ, Песме љубави и друго за душу“
Пред нама је друго издање духовне читанке Слободана Бојковића, инжењера електронике у пензији и шаховског мајстора, пореклом из Ниша. Значај напомене о другом издању првенствено је у томе што су песме допуњене, стихови избрушени, а текст са новим садржајима потпунији, разноврснији и богатији. Реч је о сложеном делу – својеврсном мозаику састављеном од песничке, молитвословне, историјске, афористичке и поучне грађе кратке форме, често приказане у свега неколико редова, што чини да је број драгоцених каменчића далеко већи од наведеног броја страница. О томе већ на почетку сведочи мото ове књиге у коме се, после опште посвете наилази на стих из Светог писма, низ од неколико изрека, те Светосавски и преткосовски Завет :
„Марко сине, једини у мајке,
не била ти моја рана клета, […]
Немој сине, изгубити душе!
Боље ти је изгубити главу,
него своју огрешити душу.“
Затим следе цитати из епских народних песама Косовског циклуса и народних песама новијег доба, уз фотографију манастира Врдник.
Ништа једноставнији није ни увод у ову читанку под насловом „4С – Српски усуд и српска нада“, што је заправо ауторски колаж; садржи цитат из Светог писма, објашњење мотива оцила на грбу, и ауторово поетско тумачење истог мотива у краткој форми (у тростиху и четворостиху) са датим упозоравајућим поукама, као на пример:
„Смирењем се слабост савлађује,
Сагласјем се спокој саграђује,
Спознаја се светошћу сагледа!“
Затим следи дирљива поема приређивача читанке, под насловом „Ако“, где у напомени објашњава преузети насловни појам и везу са чувеном поемом Радјарда Киплинга. Аутор нас подсећа да уместо одомаћених западних едукација користимо наш свеобухватни, потиснути појам – образовање:
„Образујеш се да би знао, али и чувао образ,
И радиш не само за своје, већ и опште добро.“
А касније, у Светосавском духу наставља, поучава и храбри:
„Ако посвећено радиш, себе дајеш,
Не очајаваш у недаћама, падаш и устајеш,
Не плашиш се болести, немоћи, ни телесне смрти,
Ведро мислиш, и не стрепиш за дане старости;
Не прихваташ јарам новца, једноумље власти,
Творевину када волиш, не робујеш страсти,
Ти си биће вере, у Бога верујеш.“
„Молитва Господу Богу“ је ауторски поглед приређивача читанке. У напомени стоји да је реч о преиначеној молитви из Молитвеника, и упућује на ту молитву чији је оригинал пренет у Додатку читанке. Увод се завршава песмама владике Николаја посвећеним Господу Богу и Богородици. У песми „Теби Мајко Божја“ испеваној за женски род, аутор се усуђује да интервенише и са стране дописује верзију за мушки род.
Наредно, полазно поглавље у настајању ове духовне читанке, насловљено је речима „Песме љубави сестре Луције и брата у Христу Слободана“. Оно је стожер књиге, њена првобитна замисао, мотив и инспирација објашњена на читавој страници и у више целина описом сложеног коауторства приређивача читанке са блаженопочившом сестром у Христу Јулијом, једном од последњих поклоника и чувара традиције Богомољачког покрета владике Николаја.
У овом поглављу приређено је седамнаест песама сличне дужине, од две до пет страница, често у виду поема. Наслови песама најчешће почињу речју „молитва“; у некима се реферира на позив, вапај, разговор, а неке су директно тематски насловљене. Већину песама прати одговарајући цитат из Светог писма, или поука у краткој поетској форми.
„Имајте на уму,
Да свакога дана ваше је рођење,
Кад у души расте љубав и влада смирење.“
Овако богата опремљеност песама сведочи о изузетној пажњи аутора да утврди формалну припадност поука садржаних у њима православном канону. У то не треба сумњати, утолико више што поетски израз, као истинско надахнуће, допушта више слободе и личног израза него што је то случај са догматским постулатима.
Богомољци не траже посредника. Директно се обраћају Господу и Богомајци; моле их за помоћ, разговарају са њима као и са Светитељима; покушавају да чују и пренесу нам поруке, поуке, молбе и констатације кроз мелодије стихова.
„Немој да ти већ сутра буде жао,
Што си се греху предавао,
А досад се ниси покајао,
И бољи ниси постајао!
Дарове љубави си прихватао,
А са другима их ниси делио,
У себи и ближњима,
Волећи умножавао.“ (58. стр)
„Све је више убогих што ништа немају,
Већи је број људи што у злу дремају;
У душама пустош, лед и зима,
Безусловна љубав потребна је свима.“ (64. стр)
„Даруј Христе љубав,
Да се ближњи воле,
За грешнике да се моле,
Да се враћа нама слога,
Преумљује, слаба душа многа.“ (70. стр)
Ти си милост,
Милостив ћеш увек бити,
Бројна сагрешења нама опростити,
За утеху, Себе понудити.
Ти си Божја љубав,
Божанску си искру ставио у срца,
Ватра да се шири,
Да љубав из ње врца. (73. стр)
Поштовање које се у православној хришћанској традицији указује стваралаштву других (у овом случају сестре Луције и брата Слободана) помоћи ће читаоцима да се без зазора удубе у поучне стихове, верујући не само у добре намере аутора/приређивача, већ и у чудо сусрета и божанског позива из којег су стихови настали. Дирљива је и достојна уважавања жеља приређивача да сачува и подели са нама ово благо из богомољачке духовне ризнице.
Након „Песама љубави сестре Луције и брата Слободана“ приређен је низ од двадесет одабраних песама Владике Николаја, које су, мада писане пре само неколико генерација, у православној читалачкој публици већ задобиле статус еталона православља и обрасца духовног песништва код Срба. Мотив објављивања песама Владике Николаја на овом месту видимо у следећем: изнети још једну афирмацију духовног поучавања у стиховима, поново приближити благо ових песама новим читаоцима (и поред многих досадашњих издања никада се не може рећи да су песме Владике Николаја ушле у довољан број српских домова), али и поставити огледало у којем ће се најбоље видети вредност претходно предочених коауторских песама богомољачког израза.
И ове песме су опремљене бројним напоменама. Већ прва међу њима као и шеста имају додатке прилагођавања женском лику, а друга и трећа имају анегдотску напомену из живота сестре Луције. У двадесетој приређивач једну строфу истиче словима у курзиву.
Поетски део књиге наставља се „Песмама о Србији и Србима“. Низ од дванаест наслова почиње Химном Светом Сави, уз напомену да је сестра Луција била велики поштовалац Светог Саве; дају се и обимни историјски подаци о настанку химне. Следе песме родољубивог потресног садржаја уз повремене напомене, објашњења, али и упозорења на опасности некритичког прихватања духа и обичаја Запада. Погубности мантре политичара и званичних медија да пут у Европску унију, са наметнутим прихватањем и безбожних „вредности“ Запада, нема алтернативу.
Поглавље под насловом „Теме за размишљање“ садржи осврте приређивача на једанаест социјално-етичких тема. У свакој од њих се у по неколико кратких одељака констатују чињенице и дају смернице за опстанак Срба и очување културног идентитета. Углавном се говори о аутохтоности и карактеристикама српског народа: (српски календар, старост српског духовног наслеђа, прапостојбине Срба као народа, геополитичко позиционирање, о генетици Срба, о писму и језику. Наглашава се значај опстанка на родној груди, као и значај и улога образовања поређењем како је било некада, а какво је, захваљујући западним едукацијама са испирањем мозгова, стање сада.
Шесто поглавље је збирка молитви. Прве две – Јутарње молитве – су лично дело приређивача. У напомени је стављено да су једним делом инспирисане „Јутарњом молитвом Светог Филарета Московског“. Из молитви се јасно види да аутор верује у Богочовека Христа, даваоца живота, сусрет и вечни живот са Њим:
„А када за Тебе Боже, у себи, или смртним телом умиремо, онда спознајемо, ако већ не знамо, да се за вечни живот рађамо“. Јутарња молитва Господу Богу
„И надахњуј ме да Ти постојано служим, и на тај начин показујем да Те волим. […] Да љубим Твоје врлине, да их усвајам, испуњавам и упражњавам. Да љубим себе волећи Тебе, и друге, као самога себе. Да будем пожртвован за ближње, и спреман и живот да дам: за њих, Тебе, и опште добро. И не само да верујем у васкрсење, већ и да знам да ћу остати са Тобом, када у Слави, поново дођеш“. Молитва Господу Исусу Христу.
Следи молитва под називом „Обраћање Богомајке“, као и њен наставак- „Друго обраћање Богомајке“. Обе молитве песничког облика такође су дело приређивача. Следи Молитва слепих Хелен Келер, а затим Молитва о праштању из логора Равенсбрик.
Седмо поглавље састоји се од мисли – поука. Најпре су то мисли источних мудраца старе ере (Лао-цеа, Чуанг-цеа и Конфучија), као и нове ере. Мисли и поуке Владике Николаја су обимно документоване, као и мисли и изреке Аве Јустина. Следи десетак кратких изрека Халила Џубрана.
Осмо поглавље звучно је насловљено речима „Поруке Србима“. Састоји се од четири целине. Прва је обиман избор из реторски моћног и сугестивног дела Арчибалда Рајса „Чујте, Срби“ из 1928. године. Следи избор непријатељских „порука“ западних светских званичника Србима, заправо медијских изјава, са малим уводом приређивача. Његова лична реакција предочена је у поеми под насловом „Када“, са обимним уводом и реторичким питањем на почетку. Поема је Светосавски одговор на дух Запада који слави достигнућа великог човека, човекобога, који, убивши Бога у себи, тежи да га убије и у другима. А православни одговор је вера у Богочовека Исуса Христа, животодавца, кроз кога је све постало, што је постало.
„Кад смирено раду предајеш се,
Из пепела градиш, мада стално руше,
Путем наде идеш, падаш, ал’ устајеш,
Немоћ те не плаши, страсти те не гуше,
Ревнујеш и волиш уз добробит душе,
Ти си биће вере, у живот верујеш.“
На крају поглавља изложене су „Поуке и поруке патријарха Павла“.
Девето поглавље, о „Србима као чуварима православља“ садржи поново неколико историјских целина. Једна од њих говори о Србима на размеђи Истока и Запада. Следи део о историјским недоумицама о рођењу Светог Симеона и Светог Саве, уз критички осврт на званичну историографију. Кратки подаци о српским реликвијама и онима на чувању код Срба представљају занимљиву и драгоцену историјску референцу. „Молба аутора“ је варијација на тему молитве Владике Николаја да се Срби сложе, обоже и умноже. Цело поглавље обележено је великим бројем појачаних или стављених у курзив речи, понегде и читавих реченица, што говори о здушној посвећености аутора стварном преношењу датих порука до ушију и срца читалаца.
Десето поглавље посвећено је српској Светој Гори – Фрушкогорским манастирима, као значајној духовној вишевековној монашкој насеобини у близини Новог Сада. Наводе се и значајне светиње у манастирима.
Једанаесто поглавље представља најављени „Додатак“, у коме су дате молитве на које је било реферисано у претходним поглављима. Приложено је и пет неизмењених песама сестре Луције, у оригиналном, почетном стању пре обраде од стране приређивача. Овде је додата и поема нобеловца Радјарда Киплинга „Ако“ у преводу нашег Иве Андрића, са додатним тумачењем ауторове верзије Када у односу на Киплингову поему Ако.
Дванаесто поглавље, посвећено Богомољачком покрету, има врло лепу и компактну структуру. Оно отпочиње кратким излагањем историје овог покрета, описујући његову борбену улогу најпре против утицаја новонасталих секти (нововераца) између два светска рата, пре свега на подручју Војводине, као и против нових тенденција атеизма који је нагло ојачао у време владавине социјализма. У том невеликом прегледу нуде се и основни подаци о бројности ове заједнице, а наглашава се улога коју су двојица великана Српске цркве ХХ века, Владика Николај и отац Јустин, имали у његовом развоју. У наставку се излажу основна начела Православне народне хришћанске заједнице, што је било званично име овог покрета, услови припадности Богомољачком покрету, један пример песама које су они на својим окупљањима певали, као и сликовити опис једног од њихових сабора. (Ово поглавље је последње написано).
Тринаесто поглавље, под скромним насловом „Нека тумачења“, представља ауторов оглед у тумачењу појединих места из Светог писма. Ово је можда најосетљивији део читанке, тренутак када ступамо у најличнију комуникацију с њеним приређивачем. Чињеница да један лаик (овде у дословном значењу „човек из народа“, особа која није свештеник, теолог или професионални тумач Библије) предузима овакав подухват, већ сама по себи изискује пажњу и поштовање. Јер, ни на једном месту се не прелазе границе канонског херменеутичког хоризонта, нити залази у опскурне и православним читаоцима туђе и непознате мисаоне пределе.
Теме које аутор одабира несумњиво су важне за све, а снажни позив који он осећа да са нама подели своје увиде упозорава нас да озбиљно и пажљиво ослушнемо његову реч. Теме су следеће: о послушности као једном од нивоа вере, о сиромаштву духа као стању које рађа врлину смерности, о значењу библијских појмова душе и духа, слепила, воде и вина, о рођењу и смрти; као и о применљивости Христових поука о праштању, трпљењу и борби против зла у себи, код ближњих и нарочито у свету. Ту је и животна прича о саосећању на основу једног библијског мотива, затим увод за разматрање тајне бројева у Светом писму, и на крају лично тумачење разлика римокатоличке вере и православља са шест (односно осам) речи. Живости комуникације писца са читаоцем доприноси и невелики упитник за боготрагаоце, са додатним упутствима.
Завршна реч приређивача састоји се из два дела: једног о сестри Луцији и другог о издавању ове књиге. У првом износи детаљан опис упознавања са сестром Луцијом, као и сведочанство о инспирацији њеним песмама, која је и довела до настанка ове читанке.
Следи такође детаљан опис мотива за приређивање другог издања књиге, момената који су били непосредни повод за уобличавање појединих поглавља, са анегдотским моментима и понеким аутобиографским податком. Приређивач ове читанке не допушта да нам било који детаљ остане недоречен или нејасан, у чему је до краја искрен. Треба поштовати такав његов приступ.
Ово је, уопште, штиво које треба читати детаљно, посвећено, са много пажње и поштовања, пре свега према самој чињеници постојања једне овако свесрдне, разнолике и сложене инспирације. Стога, духовну читанку „Све је Твоје Боже“ препоручујемо читалачкој публици, нарочито онима који знају да цене вредност поетског израза и других кратких форми које се овде износе и раскошно деле са нама.
+ + +
Прихватили смо неуобичајену праксу давања дела рецензије пре него што је достављен комплетирани материјал из садржаја, па још то овде и напомињемо, како бисмо пренели своју дубоку импресију да се ова читанка налази у непрестаном процесу настајања и да се не може одредити тренутак када ћемо рећи да је она коначно завршена. Ово ће без сумње важити и у тренутку објављивања овог издања, након којег ће приређивач већ истога дана имати на уму нове садржаје које треба додати.
У Нишу, др Ивица Живковић,
јула и септембра 2022. професор