Рецензент: Слободан Бојковић
СВЕДОК ПРОХУЈАЛОГ ДОБА
Пред нама је још једно дело адвоката Мирослава Станковића. После издавања стручних књига из адвокатуре и монографија о адвокатима, али и његовој родној Кнежици, аутор захвата и област белетристике у новој књизи Приче из живота.
Већ на почетку, у поглављу Дружење са срећом, искрено наставља са међунасловом Када је срећа изнад памети. Јер током живота аутор је, пре свега, из емоција реаговао, често и лакомислено поступао, да би тек после тога деловао и рационално. Зато на крају поглавља наводи да је у половини наведених случајева требало да буде опрезнији и одговорнији, уствари паметнији…
Свака од наведених прича има своју драж, али је Тешка повреда палца леве руке одредила и његово будуће понашање у животу. О лакомислености говоре приче о Александру Ранковићу и другу Титу, успомене из војске, али и већина осталих прича које нам аутор искрено и пластично излаже.
У Адвокатским причама нас на почетку, у Сусрету који ми је променио начин живота, упознаје са догађајем који је кумовао његовом опредељењу за адвокатуру. У Тајни тестамента износи своју велику, највећу дилему у својој адвокатској пракси; да прекрши Закон, да би покушао да спаси један брак, а истовремено и живот заљубљеног клијента. Даље ређа догађаје са криминалцима, њиховим малим успонима, али много више падовима и трагичним завршецима.
Такође описује, поготово у причи Баја хармоникаш, како је због своје лакомислености и несклапања писменог уговора (што је ван памети, поготово за адвокатa), по ко зна који пут изигран од стране криминалаца да му не исплате заслужену нагаду, У Драгишином случају описује како је због правнog пропуста о року за реализацију добијеног спора, због чега му је касније требало пар година, уз покретање кривичног поступка, да клијента врати на посао. Али тај случај и озбиљна грешка о року у праву га је нагнала да у међувремену преточи у стручни приручник Рокови у праву, 1997.године.
У трећем делу Успомене из Електронске индустрије говори о својој борби са Титовим комунистима (током живота аутор није био члан ни једне партије), да би у причи Бата Јапа описао своје бунџијске догодовштине, и како је казну директора преокренуо у своју корист. У причи Колегијалност пре свега описује почетак своје правничке каријере, а у Поразу од Радета Мустафића говори о аномалијама и извртању у пракси добре идеје о самоуправљању и Судовима удруженог рада. У причи Не Швабо, имаш децу!, само та једна изговорена реченица храбре колегинице Живке спречила је несрећу, да би у следећој причи о Жики пијаници једна несмотрена реченица лекара, али и изјава аутора, у безизлазу убрзала трагичан крај палог, безнадежног алкохоличара.
Остале приче из живота хронолошки прате догађаје аутора од детињстава до краја овог века. Завршавају се са причом Муке са Милићем од Мачве где аутор износи своје муке због несналажења и непознавања протокола, али и психологије и реаговања уметника.
У поглављу Сећање на служење народу најзначајније су догађаји са мобилизације и опис стања у војсци у лето 1991. приказани у Сећању на Урошевац 1991. Такође, важан је и део Улога КПЈ у разарању српског националног бића, са описом предисторије страдања Срба.
Приче из живота Кнежичана су само један део прича из монографије Кнежички родослов. Истакао бих ефектне, у пар речи описане догађаје Што ти је страх, односно Како се хвали и убеђује. Незаобилазне су и приче Стевча у колу, као и Кеза и трешње. Поглавље се завршава историјским подацима о Ћурлинској цркви Света Петка.
Поглавље Успомене на избеглице из Крајине после Олује 1995. набијено је емоцијама. После Предисторије за настале ратове за разбијање Југославије у коју су, залуђени братством и јединством, једино наивни Срби у глобалу веровали, следи Сусрет са избеглицама у Нишу. Ту аутор показује своју великодушност, и уместо три члана породице познаника, опхрван виђеном несрећом, у трену одлучује да прими две породице са 11 особа из три генерације. Одредиште је његова Кнежица и кућа коју је градио, али је није завршио. У описаним причама дочарава нам то време и несебичну помоћ Кнежичана у тим тешким тренуцума за живот. После неопходног опоравка, сналажења и одласка из Кнежице, избегли Срби граде своја нова уточишта у Србији и Црној Гори. А касније, 2005. године, уз велику тугу, аутор продаје са ентузијазмом грађену и кућену кућу, и напушта своју родну Кнежицу.
Следи поглавље Упутства за здрав живот, које је уствари било полазно за писање ауторових сећања, а што је образложено у Речи аутора. У њему се углавном цитирају упутства из младости култних књига за здравље. После великог скраћивања текста аутор је задржао првобитни изглед овог поглавља, с обзиром да је његово сећање и писање одатле кренуло. Без њега не би настало ни ово литерарно дело.
У делу Мрзитељи Срба наводе се изреке западних званичника за време трајања ратних дејстава а и касније, током деведесетих. У њима се показује мржња према нама, уз стигматизацију Срба као геноцидног, дивљачког народа, насупрот цивилизованом Западу.
Цитирањем кратких делова из књижице Арчибалда Рајса Чујте Срби из 1928. године, која је била његов тестамент и порука, аутор подсећа да се практично ништа није променило за протекло време, и да Срби нису прихватили добронамерне савете и поуке, већ да су мане преовладале, јер су се добре особине губиле.
Као што је детаљно наведено, у књизи „Приче из живота“ аутор осветљава млађим нараштајама једно време које је нажалост прошло, да би настало нехумано, деструктивно доба технолошког развоја са уништавањем традицио-налних вредности, душе малог човека и друштва у целини.
Морал и образовање у породици и школи заменила је едукација са испирањем мозгова и наметањем већег дела западних накарадних вредности. У градским школама нема више надарене, најбоље деце из планинских села која су жељна знања; деце навикле да се боре за остварење својих идеала, а која су остала повезана са природом и својим крајем кога се не одричу. Садашње размажене генерације се стиде својих славних предака којима је општи интерес био изнад личног; стиде се свог порекла и родитеља уколико нису у стању да им испуњавају себичне, неутољиве жеље. Села, поготово приградска, прихватила су све мане градова, а деца из градова прекинула су везу са селом и природом…
Зато, због изнетог непосредног сведочења прохујалог доба, приљежним читаоцима топло, из свег срца, препоручујем књигу Приче из живота, искрену ауторову исповест.
Слободан Бојковић,
дипл. инж. електронике
У Нишу, 10. 10. 2023.