Преузето са портала Нова српска политичка мисао, на којем је објављено
16. 4. 2024.
![](https://ogledaladuha.rs/wp-content/uploads/2024/05/image-6.png)
Горан В. Ђорђевић
Ових дана Немачка је у покушају да одгризе сопствени реп, поставила као главни спољнополитички циљ усвајање Резолуције о геноциду у Сребреници. Очекивано, у историјски добро окупљеном друштву „бораца против геноцида“ налази се и Руанда. И површан поглед на именоване иницијаторе резолуције јасно потврђују стару тезу о тенденцији да се историја понавља „први пут као трагедија, други пут као фарса“.
Након, крајње проблематичног биланса Хашког трибунала, један од можда најзначајнијих контроверзних доприноса овог суда – поред увођења одговорности по основу заједничког злочиначког подухвата, представљају и пресуде којима је Хашки трибунал утврдио постојање дела геноцида у Сребреници. Овакав наратив, некритички, али опет, не и неочекивано прихватио је и Међународни суд правде у предмету Босна и Херцеговина против Србије, прихватајући закључке Хашког трибунала о геноциду, и потврђујући да се у Сребреници десио геноцид, и то не било какав већ „територијално ограничени геноцид“, до тада непознат у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, као и у теорији кривичног права.
Али, расправе о закључцима Хашког трибунала и Међународног суда правде о начину на који су примењене одредбе Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, ма колико занимљиве, превализазе обим овог огледа. Међутим, као што је већ више пута наглашено, и то се мора изнова рећи, српско друштво се мора организовано, доследно и упорно посветити истраживању целокупног легата Хашког трибунала. Јер, овај легат представља израз антиплурализма у доктрини међународног права, и доказ примене силе, а не примене међународног права, и то не крију и највећи подржаваоци настанка овог ad hoc суда. Критичка анализа јуриспруденције Хашког трибунала свакако да представља приоритетни задатак српске правне науке у будућем периоду. Најава нове Резолуције о Сребреници то најбоље потврђује!
![](https://ogledaladuha.rs/wp-content/uploads/2024/05/image-7.png)
Сам предлог немачко-руандске резолуције у суштини представља збир фраза и општих места који не одударају од сличних резолуција. Опет су ту позиви на сећање, процесуирања, упзорења, систем образовања, програм информисања и сл. Посебно је важна намера да се 11. јули прогласи „међународним даном сећања на геноцид почињен у Сребреници 1995.године“. Сваком је јасно да се овде не ради о емпатији и борби за међународни мир, већ о организованој акцији која има више различитих циљева у више постављених вектора. Најпре, реч је о потреби да се у турбулентним временима по међународни мир, изнова пробуде тензије у Босни и Херцеговини, у којој – и то се мора признати, од Дејтонског мировног споразума 1995.године, до данас, није било међународног сукоба, макар и на нивоу ексцеса. Следећи циљ представља потреба да се фразеолошки приступ догађајима у Сребреници, сачува и зацементира, имајући у виду последња истраживања, која званични наратив доводе у питање. О наведеном сведочи и члињеница да је и сам Хашки трибунал у предмету Толимир већ извршио значајно умањивање броја страдалих. Зато је потребно сачувати постојећи мит и то на највишем нивоу. Односно како луцидно закључује Бодријар: „након брисања објективне реалности, ми присуствујемо успону интегралне реалности“.
Важно је указати на згодну аналогију. Резолуцијом 58/234 од 23 12.2003.године, који је усвојила Генерална скупштина УН и то без гласања, установљен је „Међународни дан сећања на геноцид у Руанди 1994.године“. Наведеном резолуцијом изнет је низ захтева, препорука и очекивања, којима се свет подсећа на геноцид у Руанди, и указује да многи починиоци дела нису приведени правде. Још једна Резолуција о геноциду у Руанди усвојена је у марту 2020.године. Међутим, упадљиво је да предлог Резолуције о Сребреници, у себи садржи и позив против било каквог „ревизионизма“. Наравно, под „ревизионизмом“ се подразумева било какво историјско и правнотеоријско проучавање догађаја и пресуда Хашког трибунала. Креатори овог процеса су свесни свих недостатака постојећег прокламованог денацификаторског карактера Сребренице, тако да је нужност спречити било каква истраживања како самог догађаја, тако и критичка сагледавања закључака Хашког трибунала и закључака Међународног суда правде. У овоме се огледа највећи тоталитаризам који се крије иза Резолуције. Јер како учи историја идеја, иза сваког позива за успостављање тоталног морала, крије се морал тоталитаризма.
![](https://ogledaladuha.rs/wp-content/uploads/2024/05/image-8.png)
Мора се приметити да се и УН, налазе у крајње деликатној ситуацији. Свет се налази у метежу. Сукоб у Украјини, већ се препознаје као сукоб вредносних перпектива у данашњем свету. Рат на Блиском Истоку, поларизује међународно друштво. Процеси у Африци наговештавају тектонске промене и нове „деколонизације“. На овом месту, важно је указати на одређена ограничења Генералне скупштине у конкретном питању. Подела надлежности између органа УН је стриктна и јасна. Наиме, полазећи од члана 11 (надлежности ГС) Повеље УН, јасно је да Генерална скупштина има одређена ограничења која су наведена у члану 12. Повеље (реч је о ограничењима да уколико се СБ бави одређеном темом Генерална скупштина „не може да чини никакву препоруку у вез са тим спором или ситуацијом, изузев ако то Савет безбедности затражи“). Имајући у виду да се Савет безбедности редовно бави питањем мира у Босни и Херцеговини – последњи пут 02. новембра 2023.године када је подржао обнављање мандата мировне мисије EUFOR Althea за накнадни период од 12 месеци, јасно је да овакве препоруке које се односе на мир у Босни и Херцеговини не могу да се нађу пред Генералном скупштином, без сагласности Савета безбедности. Такође, отворено је питање потребне већине за изгласавање ове резолуције. Иако је Резолуција о геноциду у Руанди донета без гласања, мора се рећи да је Генералној скупштини потребна 2/3 већина. Овакав став јасно произилази из члана 18. Повеље УН.
Јасно је да Резолуција представља оружје које је уперено против постојећих прилика у Босни и Херцеговини, као и против српског народа. И у овом водвиљу свако од протагониста има свој мали прљави интерес. Немачка се ових дана суочава са оптужбама пред Међународним судом правде за саучесништво у геноциду у Гази. Занимљива је аргументација којом се Немачка брани у овом спору. Сажетак одговора Немачке, који је изложила немачки представник Таниа Вон Услар Глајхен, заснива се на кратком денацификаторском ескурсу уздижући немачку одговорност на ниво сваког raison d`etat, у односима према међународним проблемима, од тирада о осетљивости немачке државе на питања страдања народа, до признавања права на самоопредељење палестинском народу, прихватајући границе Палестине „пре израелске окупације 1967.године“. Наравно, овакве „смерности“ у прихватању историјског наслеђа и историјске одговорности у Другом светском рату на територији бивше Југославије, или Источној Европи, нема ни у траговима. Управо се у овој моралној пробириљивости, која се претворила у отворену хипокризију, могу пронаћи намере протагониста ове Резолуције. На другој страни су локални политичари који у немогућности да понуде решења за нагомилане проблеме у Босни и Херцеговини, једини излаз виде у сталној тензији усмереној против Републике Српске у чему тзв. међународна заједница има огромну заслугу именовањем Кристијана Шмита за представника УН, без одлуке УН.
![](https://ogledaladuha.rs/wp-content/uploads/2024/05/image-9-1024x635.png)
Предлог Резолуције представља наставак политике засноване на лажима, манипулацијама и бомбардовању и томе се треба отворено супротставити у Генералној скупштини, и на политичком и на правном нивоу. Савезника у данашњем поларизованом свету има, као што има и оних који још увек верују да међународно друштво мора да егзистира у неком правном оквиру. Ово је прилика за све.
Међутим, ствари треба сагледати у контексту. Јер контекст често разоткрива смисао. Зато ја важно указати и на једно друго поље на коме се урушава позиција Србије, као једном од гаранта Дејтонског споразума. Реч је о покушају да тзв. Косово уђе у Савет Европе. Сваком иоле непристрасном посматрачу јасно је да овај двоструку напад на Србију – један у УН, други у Савету Европе није производ случајности. На овом месту, мора се рећи да већа опасност по српске интересе тренутно лежи у најављеном уласку Косова у Савет Европе. Улазак тзв. Косова у Савет Европе представљало би већи пораз него сви досадашњи потписани и непотписани споразуми, који би умањили капацитете Србије и како у односу на Косово и Метохиију, тако и у одбрани Републике Српске.
Аутор: Горан В. Ђорђевић