Пише: Слободан Бојковић
Рани радови – сачувани
многи су нестали
У детињству сам гутао књиге Џека Лондона. Уживао у пустоловинама Хаклбери Фина и Тома Сојера. Читао писце за лектиру виших рареда (моја 16 месеци старија сестра била је два рареда испред мене). Одушевљен лансирањем Јурија Гагарина у орбиту око Земље, делом интровертан, заплашен растом експерименталних нуклеарних експлозија и визијама о крају живота на Земљи, опседали су ме ови стихови, мислим, Џека Лондона:
О Ти, која ми ниси дала да век свој
проживим врелином крви свом,
Допусти да бар у пијанство
утонем сањара,
Пусти ме да не гледам
како се Земаљски душин дом,
ко скриња празна у прах
растаче и претвара.
У шестом и седмом разреду сам члан литералне секције у основној школи „Вожд Карађорђе“ у Нишу. Тако су настали и ови стихови.
Судбино
О судбино,
да ли уопште постојиш?
Да ли течеш у жилама нашим
заједно са крвљу?
Не, ти ниси жива,
јер ниједно биће
није тако сурово и грозно
пред људима, младићима, децом,
који иду у сусрет животу.
Не, ти не постојиш!
Ти си само мит,
који је ту,
урезан у свести. 6. разред 1958/59
Воља за животом
Кад се деца роде,
тад Ескими плачу,
мучиће се за живота свога;
Када неко умре,
они се тад смеју,
јер одоше патње
живота овога.
Волим живот славан,
волим живот дуг,
ал’ не овај живот
сам од пола века,
када морам мислит’
шта ме сутра чека.
О Мајко земаљска,
смилуј се на мене,
Подари ми живот,
живот славан, дуг…
* * *
Предосећам, неће бити тако,
јер у души вапије ми глас:
„Неће бити тако“,
одзвања ми стално,
мораш мислит’
на самртни час. 6. разред 1958/59
Песма растанка – Асји
Можда ћемо са видети некад,
Можда ћемо се видети никад.
Ко зна? Можда…
Али „можда“ препуно меланхолије
не обећава ништа,
Оно изражава тугу
због неизреченог,
Тугу растанка.
До виђења,
Ако се икада Сусрети Братства и јединства
будемо видели… поводом рођендана маршала Тита.
Босански Шамац, мај 1960 или 1961.