Претходно објављено на порталу Борба за истину, 19. 12. 2023.
Пише: Слободан Бојковић
Свето писмо је књига над књигама. Божја порука у којој сви трагаоци могу да се нађу и себе пронађу. Садржи више нивоа разумевања (и многе тајне које се само делимично докучују), зависно од тога на ком духовном нивоу се трагаоци налазе. О Светом писму сведоче многе написане књиге, изнети погледи, и тешко је нешто ново, из другог угла, из перспективе лаика, језгровито рећи. Али надам се да ће читаоцима, првенствено младима, бар један део следећих разматрања бити од користи.
Четири нивоа вере
На почетку Старог завета, у Постању, говори се о непослушности првог пара људи, Адама и Еве. Тако, по предању, настаје први прародитељски грех и изгон из раја; грех, који се повећава Кајиновим убиством брата Авеља. И од тих догађаја стално се при тумачењу инсистира на послушности ради спасења, па је и дугогодишњи професор пастирске психологије на Богословском факултету, покојни др Владета Јеротић, говорио и писао о послушности као о највећем степену љубави према Богу, који је животодавац, врховна истина и љубав.
Познато је да у видљивом свету влада закон тројства јер материја има дуални карактер: истовремено позитиван и негативан (у бити углавном неутралан). Смањивањем негативног карактера долази до изражаја позитиван, и обрнуто, јачањем негативног и блокирањем позитивног, долази до изражаја негативан карактер уз пратеће особине. То важи и за већину појава и појмова, а све зависно од ситуације, промене и примене. Тако светлост смањује, потискује и одстрањује таму, настаје дан уместо ноћи. Топлота смењује хладноћу, суво смењује влажно и мокро и тд. А одстрањивањем зла у људима, уместо мржње долазе до изражаја доброта и љубав. И ако се запитамо шта означава реч послушност, може се рећи да је то, пре свега, несупростављање и прихватање ауторитета, вољно и невољно.
На почетку развоја цивилизације јавља се страх неуких људи пред моћним природним појавама, и персонификација истих, уз неизбежно кажњавање за преступе. Тек касније, развојем вере, јавља се појам и о добром Богу, створитељу универзума, Природе и човека.
Према реченом, на првом ступњу вере доминантна је послушност из страха за живот и егзистенцију – покорност. Зато пођимо од положаја и осећања грешника који робује страстима и постаје свестан својих сагрешења. Његова вера се заснива на паничном страху од Божје казне, тако да се налази у положају и статусу роба док не схвати да је Бог, пре свега, милостив. Да жели наше спасење, и ако нас кажњава, да то чини као родитељ који брине о својој деци.
На следећем нивоу вере имамо послушност због зависности: дете је послушно из страха да не изгуби љубав, заштиту и доброчинства родитеља, слуга да не изгуби наклоност господара, запослени да не изгуби посао код послодавца, итд. Таква послушност, али пренесена на виши ниво живота, са признањем значаја и зависности од Бога, доводи до смањења сагрешења. Људи су свесни својих слабости и немоћи; више се управљају према Божјим законима и труде се да препознају и да чешће врше Божју вољу. То је истовремено и почетак страхопоштовања на најнижем нивоу.
Развојем свести и напредовањем у врлинама, људи постају слободнији, мање су зависни, и својом вољом се труде да што мање греше. Међутим, сврха такве послушности је и даље лична корист и/или награда, па таква послушност ствара тип најамника. Наиме, по осамостаљивању, човек може да утиче на избор где и код кога да се за плату унајми. Поштујући одређена правила људи се држе групе, и да не би били изопштени, да не би изгубили сигурност, наклоност или награду, прилагођавају се опште прихваћеним ауторитетима, при чему добрим делом губе свој неутврђени лични идентитет и део слободе. Поготово, ако се повинују оним овоземаљским ауторитетима, од којих многи, само речима, поштују Бога…
У случају већине верујућих људи, на општем нивоу најамника плата за послушност и управљање према Божјим заповестима је сигурност, смирење и победа над смрћу вером у обећани блажени вечни живот на Небу. А за добар део клерика, проповедање вере и служење у храму је, осим свакодневног чинодејствија, и посао који би требало да се обавља из љубави према Богу, људима и свој Божјој творевини. Али нажалост, са институцијама, али и са искушењима која долазе из спољнег света, губи се и првобитна безазленост, посвећеност и чистота срца, тако да стално треба да се има на уму упозорење Господа: – Последњи биће први, а први биће последњи. (Лука 13, 30) Јер греси клерика, чији је задатак спасење људских душа, су због већих сазнања и веће одговорности према Богу, доста тежи.
И тек са даљим развојем врлина, слободе, свести и савести, расте и љубав која тежи безусловној Божјој љубави. То више није послушност из страха, зависности или најамништва, већ слободан избор и послушност из љубави посвећеника пуног страхопоштовања и зебње у настојањима да не погреши, да не изневери Бога при служењу Њему и људима.
На том нивоу постајемо свесни ко смо и где смо, и да нисмо браћа Христова како нас уче многи архијереји. Да не разговарамо са Богом на начин како одушевљено, пуни себе, пишу поборници Новог доба, већ да смо тек на почетним степеницама, на почетку пута да постанемо блиставе иконе Божје. Да смо свесни своје ништавности у односу на Бога, али и потенцијала и могуће величине због Божје љубави и милости. Да се не предајемо ауторитету људи а да га не подвргавамо испитивању: колико је у складу са Божјим ауторитетом, са Божјом вољом. Да се трудимо да јачамо своју вољу која више није само наша, и да на том путу стално пазимо да погрешкама не изгубимо Божју благодат. Да препознајемо путоказе, јер што се више пењемо већа је вероватноћа да се оклизнемо и при паду са висине страдамо. И на том путу посвећеника, волећи Бога, не као апстракцију већ као реалност, волећи Божје дело, творевину и врхунац стварања – људе, будемо непрекидно захвални што нам је живот и сва добра дао. Зато, хвала Теби Боже, са Тобом се и немогуће може! Јер све је, све је Твоје, Боже!
На описани начин, својом вољом, из велике љубави, постајемо слуге Божје, служећи Богу и помажући људима на путу спасења; уз стално несебично давање и жртвовање себе за добро ближњих, и за очување истине, вере и правде, чак и по цену овоземаљског живота. (Јован 15, 13)
Аутор: Слободан Бојковић
Горњи текст је из поглавља „Нека тумачења“, духовна читанка „Све је Твоје, Боже“, Прометеј, Нови Сад 2022.