Претходно објвељено на порталу Борба за истину, 24. 4. 2023.
Пише: Слободан Бојковић
Процедура прогуравања измена и допуна у „Закону о управљању отпадом“ ме је за тренутак вратила пола века у прошлост и подсетила на програмирање догађаја и мудру животну изреку: „Кад свима буде јасно, по правилу је касно!“
Наиме, тек после вишедеценијске временске дистанце већи део људи је схватио да је доношење устава 1974. било политичка припрема, после које су велика средства ММФ-а у виду пласираних кредита била економска подршка за разбијање Југославије и Србије. Сећам се да је у Војводини изграђено око 14 шећерана (?!) од којих више од половине непотребно. Да је нуклеарни лоби био моћан и да је крајњим напорима и прегаоца еколошког покрета, новинара и узбуњивача, Драгана Јовановића, спречена изградња нуклеарне електране на Дунаву. https://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=357&cl=25
Средином осамдесетих година спречена је и изградња непотребне, скупе фабрике за водоснабдевање Новог Сада са радом на принципу филтрирања површинских вода Дунава. (1983. године су биле рестрикције воде услед смањеног капацитета тада постојећих изворишта.) Касније, за време ДОС-а, у последњи час спречено је складиштење опасног отпада у напуштеним рударским окнима Фрушке горе. Нешто је за добробит друштва спречено, задуживање је смањено, али одавно, у свим областима, повика на вука, а каравани пролазе…
Подсећам да су од режимских комунистичких власти и њихових преобучених потомака све време уклањани и/или омаловажавани релевантни стручњаци да би у први план избијали, на трговину спремни и за спровођење разноразних „Агенди“ подобни, партијски послушници и јуришници. У међувремену су уследиле Болоње и СЦИ листе за научна напредовања (поготово погубне у друштвеним наукама услед стандарда и мерила одавно декадентног и нама, поготово политички, ненаклоњеног Запада).
На тако припремљеном терену, са кадровима по мерилима и вољи Запада, после перфидно али и огољено убачених измена у законима са образложењем да се прате светска научна достигнућа или захтеви на путу у ЕУ-ропску заједницу, у локалним срединама су спровођени договорени експерименти, уз економско, социолошко и културолошко поробљавање и расподају ресурса земље.
Што се отпада тиче, примера ради, враћањем у прошлост, сећам се да је примена радиоактивних громобрана отпочела у Америци ради решавања проблема складиштења тзв. кобалтних бомби, коришћених за зрачење у медицинске сврхе. Складиштење осиромашеног уранијума делом је решено употребом у муницији како би се повећала продорна моћ пројектила; и далеко од Америке, ради „заштите“ људских права, „домороци“ су племенито засипани облацима уранијумске прашине. А о разорном загађењу и утицају на људе и природу услед великог времена полураспада (милијарде година), амерички „филантропи“, лажни заштитници и светски полицајци у служби очувања монопола на своју империјалистичку „демократију“, лицемерно ћуте. Али коначно и у поробљеној Европи истина избија на видело. https://srbin.info/svet/dosad-nepoznat-izvestaj-saveta-evrope-otkriva-jezive-posledice-nato-agresije/
Амбасадор Хил нам недавно „пријатељски“ поручује да, ради наше светлије будућности, племенито бомбардовање 1999. године треба заборавити. А да је осиромашени уранијум благотворан у одређеним околностима, нажалост, годинама нас убеђују и неки наши гласноговорни стручњаци…
Да ли и због изреке: „где ће кус с рогатим“ тек, колико ми је познато, комплетни извештаји о последицама Нато агресије, као званични државни документи, нису још објављени.
Пошто су прљавим технологијама развијене земље прве загадиле своје окружење, такве технологије се извозе у земље трећег света загађујући и њих. А касније следи нова наплата продајом скупих технологија као мера заштите и опоравка од данајских „дарова“ угрожене и девастиране животне средине.
Подсећам да се кроз допуне „Закона о управљању отпадом“, са једноумљем партије на власти и практично немогућношћу контроле, на мала врата озакоњује енормно загађење будућим складиштењем и прерадом отпада из Србије, али првенствено из ЕУ- ропских земаља. Таква постројења су ризик не само по здравље људи већ и за околну животну средину, чиме се опасност вишеструко повећава. А ми у Винчи и онако одавно имамо темпиране еколошке бомбе у виду Градске депоније и складишта радиоактивног отпада у Институту за нуклеарне науке „Винча“.
Држава са партијом на власти са изборним слоганом – „За нашу децу“ – не би смела да се понаша као слушкиња односно филијала страног капитала, која омогућава богаћење мале групе домаћих олигарха, угрожавајући живот и егзистенцију осталих својих становника и будућих поколења.
Сетимо се да у Бору и Мајданпеку, и дан-данас, осим опасних хемикалија из технолошког процеса производње бакра, у атмосферу одлазе и недовољно филтрирани продукти сагоревања медицинског и другог канцерогеног отпада (успутна делатност), загађујући ваздух и околину, на шта је годинама упозоравала др Нада Ајдачић и трпела последице.
Сетимо са само харанге када је објавила тачне податке после инцидената у нуклеарним реакторима у Чернобилу 1986. И уместо да је одликована због бриге за становништво, поготово за малу децу која су се после радиоактивних киша за првомајске празнике безбрижно играла у парковима, и правовременог упозоравања чиме је смањена контаминација становништва (поготово и обазривим коришћењем пролећног поврћа), она је, професионално непоткупљива и савесна, била неподобна за владајуће структуре које манипулишу истином без обзира на последице по људе и природу! А број канцерогених обољења код деце и одраслих би био неуоредиво већи да није у Србији било храбре др Наде Ајдачић. И не само ње…
– Готово двадесет година након те несреће Дејан Радуловић, новинар Радија Слободна Европа, један је од првих који у јавност у Србији успева да изнесе информације да је на истоку земље, у Тимочкој крајини крајем осамдесетих вероватно тајно спаљиван нуклеарни отпад. Нада Ајдачић је била шеф лабораторије за мерење радиоактивности Института у Винчи. Оно што је пронашла у Борској реци били су продукти нечега због чега је изгубила каријеру: „То су били фисиони продукти. А то не би смело да се нађе у природи. То знају они који знају шта су радили и због чега су, на основу наших налаза, нас лишили и професионалног живота и људског и моралног статуса и уништили једног мог сарадника, који је са 42 године остао на улици.” https://www.slobodnaevropa.org/a/666784.html
Зато подсећам да је складиштење и спаљивање нуклеарног отпада најисплативији бизнис у свету. И да су у сарадњи државе и нама пријатељске Кине, односно и Немачке, у Бору и Мајданпеку могући и такви тајно договорени, а сада озакоњени, пројекти.
Служећи се разним смицалицама, данашњим Светским носиоцима Зелене агенде, подржаваним од глобалне „елите“, велика опасност, услед утицаја на загревање планете, јесте метан (?!) који испуштају краве, па треба смањити њихов број у свету и изазивати глад. А репресије са затварањима становништва услед п(л)андемије Ковида и поремећаји свих врста, изазивање ратова широм света итд, по њима нису опасни по планету – у служби су пораста профита „елите“! У ствари, у њиховој кратковидој себичној игри све то је у функцији свођења на „златну милијарду“, што више и не крију.
Неодговорне манипулације са климом преко кејмтрејлса и харпова су за владу Америке ствар достигнућа науке. Јер сва достигнућа тих опасних експеримената се углавном користе за војно-економско сламање и уцењивање непослушних, који се усуђују да им се испрече на путу остварења њихових империјалистичких циљева. Сетимо се облака са центром баш над термоелектраном у Обреновцу 2014. године са огромним падавинама, изливања Саве и поплављеним околним подручјима. А изазивање глади утицајем на климу им је постало приступачно као дечја играчка. Сходно реченом, климатске интервенције су као приоритет ушле и у петогодишњи план Америке. https://borbazaistinu.rs/klimatske-intervencije-amerika-se-sprema-da-primeni-klimatsko-oruzje/
Сада се ратује и са геофизичким оружјима за изазивање (или појачавање) земљотреса у трусним подручјима, ради дисциплиновања непокорних или подсећања покорених да не скрећу са зацртаног наметнутог пријатељства. Не могу да се отмем утиску да цунами у Јапану 2011. године са деловањем на нуклеарну електрану Фокушиму и садашњи земљотреси у Турској и Јапану немају и ту позадину…
Нестрпљиви читалац ће се запитати зашто ово пишем када је све то свима познато. Одговор је да бих указивао да практично ништа није случајно, већ да је плод деловања познатих или нама непознатих сила. Да треба да се трудимо да свако реагује у оквиру своје области у заштити основних права на живот: воде, ваздуха, хране и слободе. Да радимо све што је у нашој моћи ради заштите наше деце и будућих поколења. Свет је на прекретници, а догађаји се убрзавају…
Потребна је промена свести човечанства! Успавани и зомбирани лажовизијама и осталим медијима, пробудите се!
Аутор: Слободан Бојковић