Претходно објављено на порталу Борба за истину, 12. 2. 2024.
Пише: Слободан Бојковић
Створени човек је распет између Земље и Неба, и треба да умре за земаљски видљиви свет (да неутралише дух материје) да би се рађао одозго и васкрсавао Светим духом за Царство Божије и живот вечни. Својим доласком у Свет, Спаситељ Христос нам и на то указује, а кроз речи члану Синедриона Никодиму, кнезу јудејском: – Ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјега (Јован 3, 3). Рађање одозго, Божјим – Светим духом, није наивна и свакодневна уобичајена ствар, већ веома важан догађај, и описује се само у Јеванђељу по Јовану (3, 1-21).
Исус подучава и о телесној и духовној смрти: – И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Матеј 10, 28). Слично записује и апостол и јеванђелиста Лука (12, 4).
Исус Христос само изабранима објашњава право значење прича и говори: – Вама је дано да знате тајне Царства Божјега, а онима напољу све у причама бива, да очима гледају и да не виде, и да ушима слушају и да не разумеју; да се како не обрате и да им се опросте греси. (Марко 4, 11-12.) Подробније објашњење дато је у Јеванђељу по Матеју (13, 10-16): И приступивши ученици рекоше: – Зашто им говориш у причама? А Он, одговарајући рече им: – Зато што је вама дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано. Јер ко има, даће му се и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има. Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и слушајући не чују нити разумеју. И испуњава се на њима Исаијино пророштво, које гласи: Ушима ћете чути, и нећете разумети, и очима ћете гледати, и нећете видети! Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, а очима својим зажмурише да како очима не виде и ушима не чују, и срцем не разумеју, и не обрате се да их исцелим. А благо вашим очима што виде, и ушима вашим што чују.
Када Исус каже: – Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте са кровова (Матеј 10, 27), значи да треба да се јавно проповеда, али и да се о по нечему ћути и говори само у оквиру заједнице. Ћутите, не казујте сваком оно што је тајно, говорите само достојним (у тајности), да се знање не би злоупотребило…
Ради бољег разумевања, Исус уобичајеним речником Јевреја упозорава следбенике да не дозволе скрнављење светиња: – Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас (Матеј 7, 6). По тумачењу Светих Отаца, бисери су речи јеванђеља; пси неверујући, а свиње верујући, али нечисти, небеског знања недостојни људи.
Господ нам открива и да су мртви они људи који су ван Кумранске и његове, Божје заједнице: „А други од ученика његових рече: – Господе, допусти ми најпре да одем и укопам оца свога. А Исус му рече: – Хајде са мном, а остави нека мртви укопавају своје мртве.“ (Матеј 8, 21-22 и Лука 9, 59-60) А даље Лука у (9, 61-62) додаје: „А и други рече: – Господе, ићи ћу за тобом, али прво ми допусти да одем да се опростим са домаћима својим. А Исус му рече: – Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије.“
Такође, у причи о смрти Ананија и Сафире не ради се о њиховом убиству од стране окрутног Бога јер су Светог духа и апостола Петра слагали, већ се метафором говори о искључењу из хришћанске заједнице због учињеног недела: нису предали сав новац од продаје свог имања и у заједницу ушли сиромашни – неоптерећени Светом. (Дела апостолска 5, 1-11) Међутим, оним људима напољу текст се буквално тумачио, да би се изазивао страх…
У причи о Богатом младићу – (Матеј 19, 24), (Марко 10, 25), (Лк 18, 25) – Исус говори ученицима својим: – Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство Божије. Када то чују или прочитају, многи људи буквално замишљају камилу која не може да прође кроз иглене уши и себи не постављају питања. А у ствари, ради се о очигледним примерима којима је Исус јасно говорио народу. Наиме, у крају где се пловило по мору, камила је дебело уже од камиље длаке којим се везивао или усидравао брод. Зато је тешко, немогуће, да прође кроз иглене уши. А на копну је важио сличан пример. Да би каравани ушли у градове, трговци су морали да плате царину. Скидао се терет са камила, а оне би морале да клекну да би ушле кроз врата нижа од њихове висине. Ниска врата на улазу у градове звала су се „иглене уши“.
Сврха приче је да укаже да је веома тешко одрећи се окоштале, рођењем задобијене материјалне структуре. Одрећи се духа материјалног света да би у срце и тело могао да се усели Свети Дух. Ко има уши, нека чује. (Матеј 13, 9)
Аутор: Слободан Бојковић