ОТВОРЕНО ПИСМО Шаховским савезима Србије, Војводине, Београда и
Централне Србије
Нека размишљања поводом завршеног Европског првенства у шаху за младе
После великих успеха Вере Вујовић (златних медаља у стандарном шаху и екипном рапиду, и бронзаних у рапиду и блицу), у тренуцима еуфорије, подсетио бих и на неке од проблема у шаховској организацији Србије, a и у свету.
Као што је све одавно комерцијализовано, тако су, нажалост, и првенства за младе у шаху комерцијализована. На Европским и Светским првенствима, која су Опен (отвореног) типа, практично свако може да учествује, и уколико родитељи могу да плате трошкове боравка (који нису мали) за себе и дете, њихово дете ће се такмичити. Ако jе дете победило на државном првенству у стандардном шаху, трошкови су смањени, али само делимично, за ту категорију. Међутим, за такмичења у блицу и рапиду трошкове деце за уписнине и боравак, и трошкове родитеља-пратиоца, сносе родитељи или делом спонзори.
33. Европско првенство младих у Прагу одржавало се од 16-31 августа. За 15, на крају 16 дана бoравка, требало је издвојити минимум 1280 (1360) евра за родитеља, и толико за дете. Такса Савезу Чешке (акредитација) за родитеља износила је 100 евра за стандард. Трошкови пута за родитеља 140 евра. (Већини деце је ангажовањем ШС ?, плаћен пут.) Таксе за учешће на турнирима износе 310 евра (230 за стандард и 80 за рапид и блиц). Дакле, укупно 3190 евра минимум. А где су додатни трошкови у Прагу, чак и због хране – која је у хотелу била изразито лоша, или непредвиђени, због болести? И да ли су те трошкове у потпуности сносили родитељи, или су нађени неки спонзори, од много чега зависи…
За сваки успех, осим талента, вишегодишњег рада, повољних околности и способности да се указана прилика искористи, углавном су нужне жртве и одрицања. И све је то успут праћено, због велике одговорности и психолошких притисака, огромним стресирањем деце у напетим ситуацијама на предтакмичењима у Србији, а затим такмичењима у свету, када у жару борбе један тренутак непажње услед брзоплетости или пада концентрације (можда и због пада шећера у крви?), једна замрзнута мисао или згрчена рука приликом писања или повлачења потеза (а услед напетости нерава), пад заставице или груби превид, доводе уместо победе до губитка партије и суноврата на табели. И тада настаје страховити психофизички шок!
Подсећам да многе федерације брину о томе, и да у своје тимове за припреме, а и за такмичења репрезентативаца укључују и психолога, јер су у наведеним ситуацијама подршка и психолошка помоћ од великог значаја. У недостатку тога, за селектора треба бирати особу која осим познавања шаха може да осети и емоције такмичара, и да им у критичном тренутку помогне!
А према сведочењу родитеља, селектор Младен Миленковић је од почетка такмичења био недорастао задатку. Или није ни сматрао да, као селектор и вођа пута, о деци треба да брине. Да није бринуо о повереној репрезентацији видело се и по третману деце из Србије, па је Вера Вујовић до почетка стандарда била смештена у соби без климе, што је сигурно утицало и на њене нешто слабије резултате у рапиду и блицу, па и проблемском шаху. А колико ми је познато, Лука Ристић и Александар Кутањац су остали, из неког разлога?, у соби без климе, и без ваздуха јер прозор није могао да се отвори, ваљда до краја. (Можда је неодговарајућем смештају репрезентативаца допринело и кашњење са уплатом из ШС Србије за победнике на државном првенству, али тада проблеме треба решавати у ходу.) По мени, а и по схватању родитеља, нема оправдања што Младен као селектор није отишао на прву, а повремено није одлазио ни на остале техничке конференције, што му је била дужност. Пропуст је и што, уколико ШС Србије није обавестио амбасадора о боравку српских репрезентативаца у Чешкој, он то није учинио и замолио за помоћ. А амбасадор се, и ако заузет због најављене посете председника Вучића Чешкој, на позив родитеља одмах одазвао, посетио децу и охрабрио родитеље…
Освајањем златних медаља у стандарном шаху и екипном рапиду, и бронзаних у рапиду и блицу, тринаестогодишња Вера Вујовић је на 33. Европском кадетском првенству у Прагу постала најуспешнији такмичар међу 1230 учесника из 47 земаља. При том истичем да су за њен велики успех, када се изузме допринос агилног председника Драгана Лазића организацији, финансирању Савеза и бризи за таленте, само малим делом заслужни људи у ШС Србије са тренерским тимом и селектором (њихов повремени рад), већ су главни терет поднели првенствено њени родитељи, породица, сама Вера која је за своје године успешно носила бреме фаворита, и тренери које годинама плаћају њени родитељи!
(Припреме ШС Србије које су у Караташу одржане од 26-30 јуна за 46 најуспешнијих из Параћина са Кадетско-омладинског првенства Србије, ефективно су трајале три и по дана са можда 22 сата рада. Припреме ШС Београда (у Математичкој гимназији) за 16-оро привилеговане деце из Београда од 8-13. августа, трајале су нешто дуже; шест дана, са укупно око 22 сата за млађи и старији узраст, односно и додатних 12 сати за старији.)
Подсећам и на један преседан. Златна медаља Србије у екипном рапиду (Новак Думбеловић, Бошко Стефановић, Вера Вујовић и Александар Кутањац) финансирана је средствима родитеља (или спонзора?)! Јер, колико ми је познато, само је Вери, на основу освојених медаља на прошлогодишњем Европском првенству, ШС Србије платио боравак и таксе за блиц и рапид.
Према свему до сада наведеном, одавно је реалност да је и шах постао скуп спорт, па су, поред талента, за рад деце на шаху и психофизичком развоју, потребна и велика новчана улагања, уз жртве родитеља!
Осврнућу се и на организацију такмичења у Прагу. Ово је био још један негативан пример при организацији масовних такмичења отвореног типа, када настаје проблем због ограничених капацитета на већини нивоа. Обавезно се јавља велика разлика у квалитету соба (у овом случају неке су, усред летње жеге, биле и без клима уређаја), а пансион је у двокреветној соби хотела са четири звездице (по повлашћеној цени?) коштао 80 и 85 евра по особи. Тек приликом доласка су родитељи сазнали да је већина соба од 80 евра без климе. Затим, по сведочењу родитеља, а и деце учесника, у хотелу се на почетку (услед врућина?) десило тровање храном (а можда још и инфекција вирусом?), тако да су такмичари услед повраћања, дијареја и мучнина били хендикепирани. А у таквој мучној ситуацији у кухињи хотела са 4 звездице није могао да се добије чај, а проблем је представљало и тостирање хлеба?!
На крају подсећам да је политика одавно ушла у спорт, па подрива и основно гесло шахиста „Gens una sumus“ или „Један смо род“. И на овом првенству Европе нису учествовали кадети из Русије и Белорусије!
У даљем излагању ћу се, као координатор и организатор Кадетско-јуниорске лиге Србије у решавању шаховских проблема, осврнути на резултате Европског првенства у решавању проблема, и ситуацију у проблемском шаху Србије.
Успех Миле Раденковић у проблемском шаху
Поред три појединачне медаље Вере Вујовић и златне екипне медаље у рапиду за узраст до 14 година (коју су освојили Новак Думбеловић, Бошко Стефановић, Вера Вујовић и Александар Кутањац), бронзу у Србију донела је и Мила Раденковић која је била трећа у решавању шаховских проблема у конкуренцији девојака до 18 година.
На појединачном првенству Европе у убрзаном шаху заузела је пето место. Ево и њене изјаве за РТС
“Конкуренција је била јака, што је и очекивано јер смо на европском првенству. Играла сам квалитетан шах, али се нисам надала да ћу бити у топ пет на рапиду. Фалило је мало среће да будем међу прве три, али не жалим, јер је медаља дошла у решавању проблема. Ту сам неочекивано оствојила бронзу и пехар за Србију, што је изузетан осећај”, каже Мила Раденковић.
“Пошто се нисам надала медаљи, мислила сам да нећу толико емотивно реаговати, али, ипак, сам са сузама у очима дочекала вест о бронзи. Наравно, сузе су биле од превелике среће и задовољства што сам међу најбољим кадетима Европе. У Праг сам дошла због игре, дружења и нових успомена и надам се да ћу и убудуће упознавати нове земље, градове и пријатеље кроз шаховска такмичења”, додаје наша саговорница.
А ево и носиоца медаља у решавању шаховских проблема, у мушкој и женској конкуренцији, као и пласмана наших такмичара. За девојчице је, после места у укупном пласману, дато и освојено место у женској конкуренцији.
Резултати на Европском првенству у Прагу
Решавачи од 14 закључно са 18 година
1. CHYZY Jakub POL 40
2. MAGOLD Filip ROU 37
3. RADU David Cr. ROU 37
6. 1. MARIA Lia-Alexandra ROU 28,5
8. 2. BUCHHO Maja Patricia GER 25
13-14. 3. RADENKOVIC Mila SRB 23
15. РИСТИЋ Лука СРБ 22
38 учесника: 12 девојака и 26 дечака
Решавачи закључно са 10 година
1. KRYSHTAFOR Maksym UKR 38,75
2. KUCHER Artem UKR 35
3. SHABUNIN Oleksandr UKR 35
11. 1. RUSSIEVA Svitlana UKR 28
16. 2. KATSIUBA Yaryna UKR 24
23. 3. SARARU Sofia-Elena ROU 21
34. 8. СМИЛИЋ Нина СРБ 16,5
39. 9. МИЛОЈЕВИЋ Дуња СРБ 15
47. МИЛИЋЕВИЋ Васил СРБ 12
52. 12. ВУЈИЧИЋ Наталија СРБ 10
73 учесника: 18 девојчица и 55 дечака
Решавачи од 10 закључно са 14 година
1. PYCINSKI Wladyslaw POL 40
2. RUDENKO Taras UKR 37
3. KARVATSKYI Oleksii UKR 35,75
4. SHILON RAHAV Eliran ISR 35
5. КУТАЊАЦ Александар СРБ 35
7. 1. KAMMOVA Katerina CZE 32
11. 2. LICKOVA Anna CZE 32
12. 3. ALDEA Maria-Antonia ROU 32
31. 9. ВУЈОВИЋ Вера СРБ 25
51-52.18. РАЈЛИЋ Ирина СРБ 15
54. 20. ВУЈИЧИЋ Милица СРБ 13,75
95 такмичара: 30 девојчица и 65 дечака
Као што се из табела да видети, укупно је било 206 решавача, а Србија је имала 10 представника. Од тога смо шансе за медаљу имали у групи до 14 година, али је, на нашу жалост, и конкуренција у тој категорији била најжешћа. Реалну шансу је имао само Александар Кутањац, наш најталентованији решавач, али ју је и овог пута, због превелике жеље и журбе, испустио. Подсећам да је за пласман одлучивало и време, па се са 32 поена нашло чак 7 такмичара рангираних од 7. – 13. места. Време је одредило редослед и врсту медаља код девојчица, јер су све освојиле исти број поена – 32.
Александар је освојио 35 од 40 могућих поена, јер није навео све варијанте у тропотезу и студији, и због слабијег времена од четвртопласираног, заузео је пето место. Вера Вујовић је због притиска око рапида и блица, као и због смештаја у соби без климе, подбацила, а Бошко Стефановић је због тровања храном морао то пре подне да се одмара за предстојећи блиц по подне.
Још једном истичем да је конкуренција у свим категоријама била велика, а свакако највећа у групама до 14 година. Треба истаћи да је то резултат континуираног рада шаховских федерација, првенствено Украјине и Румуније, а затим Пољске и Чешке. Од 18 медаља Украјина је освојила 7: дечаци 5 а девојчице 2; Румунија 5: девојчице 3, а дечаци 2 медаље. Пољски дечаци су освојили две медаље (златне), Чехиње две, а Немица и Српкиња по једну медаљу.
Учинак ШС Србије у промовисању проблемског шаха
И поред досадашњих великих успеха србских проблемиста на светском нивоу и освојених бројних медаља, проблемски шах је маргинализован и непризнат у Србији; чак и од стране ШС Србије. Проблемисти нису део организације Шаховског савеза, а као група грађана су мањи и од клуба за голф, а поготово од клубова за бриџ или фитнес! (Подсећам и да је шах од 2017. па до пре две године, због рангирања према освојеним медаљама, био сврстан у четврту групу спортова заједно са голфом, хокејом на трави, фитнесом и тд!)
Сва активност ШС Србије у вези проблемског шаха сводила се на то да се једном годишње плати неком од проблемиста 100 евра за избор проблема и суђење, и при том омогући решавање проблема у оквиру Кадетско-омладинског првенства Србије у активном шаху. (Похвално је да је ове године на Београдском кадетском фестивалу фебруара месеца, први пут уведено и решавање проблема у три категорије: до 10, 14 и 18 година.)
Да није било инсистирања родитеља учесника првенства у Прагу, не би била уприличена ни два часа припрема у оквиру пројекта ШС Београда која је одржао јуниорски првак света у решавању проблема и композицији, 20-годишњи Илија Серафимовић, студент Математичког факултета. Колико ми је познато, Илија Серафимовић, садашњи најперспективнији члан проблемске репрезентације Србије (сениорске), није део подршке ШС Србије талентованим шахистима. Нема ни симболичну стипендију, ни било какву једнократну помоћ за усавршавање.
А да се ради неорганизовано, доказ је да на Илијино предавање у Математичкој гимназији, одржано 12. августа за кадете из Београда, није позвана Мила Раденковић, јер је пројекат ШС Београда, мада финансиран средствима Министарства за спорт, био затвореног типа?!. Срећом, захваљујући својој сталожености и труду (на Европском првенству је утрошила сво расположиво време од 100 минута), напоре је крунисала освојеном бронзаном медаљом. И то је само њен успех!
Кадетско-јуниорска лига Србије у решавању проблема
Захваљујући ентузијазму два шаховска ветерана укупне старости од 150 година, Борислава Гађанског, међународног мајстора шаховске композиције и ФИДЕ судије за решавање проблема, као главног и одговорног за квалитетан избор проблема за такмичења и контролу суђења, али и администратора заслужног за вођење, израду и приказ свих табела, и ФМ Слободана Бојковића, организатора и координатора, Кадетско-јуниорска лига Србије у решавању проблема постоји. У томе им помажу остали скромни ентузијасти – волонтери, који у својим срединама организују такмичења и суде. А велики допринос је дао и Владица Андрејић који је оформио рубрику Проблеми на свом сајту „Вечити шах“, у којој се објављују проблеми са такмичења, табеле решавача, најаве кола и остале информације. Линк је: http://www.perpetualcheck.com/problem/index.php?lan=cp
Прошле године је одржано 7 кола, а и ове ће бити одржано толико. Ове, друге године постојања, у оквиру четири одржана кола, 17 девојчица и 84 дечака је решавало проблеме у званичној конкуренцији. Јесењи део почиње 14. септембра када ће се одржати пето коло Лиге.
Чињеница је да нема подршке ШС Србије за организацију Лиге, награде победницима, а и, макар за симболичне накнаде контролним судијама. Овако испада да је Кадетско-јуниорска лига Србије малтене приватна ствар десеторице времешних људи, и од њиховог доброг здравља и воље зависи да ли ће се такмичења у појединим местима одржавати. А деца вапију за разумевањем, каквом таквом бригом о њима, жељна бављења са, по њих, корисним садржајима као што је шах. Јер школство нам је одавно урушено и даље се урушава. А добри шахисти су углавном и добри ђаци.
Подсећам и да деца у унутрашњости имају мало прилика за такмичења, а овде се примењује практично он-лајн систем. Судијама у местима одржавања се шаљу проблеми, решења и изглед формулара за писање. Такмичења истовремено почињу у свим местима, а регуларност зависи од величине простора и могућности за размештај решавача, пажње судија и поштења такмичара. С обзиром да нема ни вредних награда за победнике, мала је вероватноћа да судије фаворизују такмичаре из свог места. За сада нема тих искушења и проблема такве врсте.
Доказ да треба доста да се промени у односу на проблемски шах је и негативан однос људи у шаховској прганизацији, можда и због утицаја неких професионалних или полупрофесионалних шахиста, тренера деце у активном шаху. А и поред одлуке да се шах уводи од петог разреда основне школе као предмет изборне активности, у шкoлама нема слуха. У унутрашњости Србије су многи клубови изгубили просторије јер нису били у могућности да плаћају трошкове грејања и одржавања, а већина школа не уступа бесплатно простор викендом за одржавање шаховских такмичења. (Због ранијих манипулација са издавањем фискултурних сала за рекреацију, сагласно Одлуци Министарства за просвету, сада се тражи накнада за коришћење учионица викендом.)
Због свега наведеног молим људе у ШС Србије и подсавезима да сагледају наведене проблеме, прекину маћехински однос према проблемском шаху, и макар минимално подрже рад, омасовљење и опстанак Кадетско-јуниорске лиге Србије у решавању шаховских проблема. У том циљу је за почетак неопходна подршка за обезбеђење простора у школама за такмичења у Централној Србији.
Следећи корак је објављивање плаћених лекција из проблемског шаха бар на три недеље на „Вечитом шаху“ и сајтовима Савеза. Уколико би Савез обезбедио средства, лекције би могао да припрема Илија Серафимовић, јуниорски првак света у решавању проблема и композицији, и то би, на симболичан начин, била подршка њему. А још боље би било ако би га Шаховски савез Србије предложио Министарству за омладину и спорт и подржао да добије спортску стипендију!
Можда се некима неће свидети стил написаног, али требало би да цене да је све наведено углавном истинито. Ја рекох и остах жив. Или на други, драматичнији начин: „Рекох, и спасих душу своју“.
С поштовањем,
ФМ Слободан Бојковић
дипл. инж. електронике у пензији
П.С. О значају шаха уопште и проблемског шаха за децу, писао сам у чланку Сећања 5, објављеном на сајту „Вечити шах“ у рубрици Репортаже 13. 1. 2023. године.