Претходно објављено на порталу Борба за истину, 31. 1. 2024.
Пише: Слободан Бојковић
На почетку Старог завета, у Првој књизи Мојсијевој – Постању, на завршетку стварања Света шестога дана, у објашњењу стварања човека и човечице (Адама и Еве), казује се следеће: – За то ће оставити човек оца свога и матер своју, и припиће се уз жену своју, и биће двоје једно тело. (Постање 2, 24) О напуштању родитеља говори се у различитим ситуацијама на неколико места канонизованих Јеванђеља, али обратимо пажњу на један догађај који на први поглед слави „крштење“ тела кроз институцију и светињу брака, али ако се удубимо, уочићемо и нешто више од тога.
Свадба у Кани
Свадбу у Кани Галилејској описује једино јеванђелиста Јован, а у језику мита име описује главну особину човека. Јован је најближи Богу, и зато се крститељ водом, претходница Господа Исуса Христа, зове и Јован Крститељ – Претеча. Такође, није случајно да се и Христов љубљени ученик, човек од поверења, једини од ученика који је са Њим и у најтежим тренуцима на Голготи, и коме поверава бригу о мајци (Јован 19, 25-27), зове Јован. [А Симону, који је чврст као стена (али га се три пута одрекао), Исус је наденуо име Петар (петрос је на грчком стена), да би саградио Цркву на камену – стени (чврстим темељима).] Сходно наведеном, Јованово јеванђеље је другачије од синоптичких (писаних на хебрејском), најближе је Небу, са нагласком на метафизичко. Зато се јеванђелиста Јован живопише и као орао.
За људе вере, али и по тумачењима Светих Отаца Православне цркве, свадба у Кани је догађај када започињу Исусова чуда претварањем воде у вино. Познато је да под дејством сунца и воде винова лоза рађа грожђе, од чијег сока врењем настаје вино. Чињеница је да сам Господ говори о себи као чокоту винове лозе, као и о људима на Земљи – лози која се одсеца када је без рода: – Ја сам истински чокот, а Отац мој је виноградар. Сваку лозу на мени која не рађа рода одсеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди (Јован 15, 1-2). Господ говори и о неплодној смокви у винограду (Лука 13, 6-9); а постоје и приче о радницима у винограду Божјем (Матеј 20, 1-16), као и о злим виноградарима који убијају сина (наследника) кога је отац (власник винограда) послао (Матеј 21, 33-46), (Марко 12, 1-11) и (Лука 20, 9-19). Божја реч и мудрост мењају људе на боље. Зато се кроз још једну причу, у којoj се прославља светињa брака, истовремено говори о новом чуду, о претварању воде у вино на свадби у Кани.
За рабине, затим Јевреје, господаре земаљских добара и финансија, али и масоне (а сагласно и 1947. године откривеним Кумранским свицима, те књизи „Хирамов кључ“ масона Кристифора Најта и Роберта Ломаса из 1996. године), у Свадби у Кани је језиком симбола и мита описан догађај метаморфозе Исусових следбеника. Наиме, у Кумранској заједници неупућени су били „вода“, а учени и прочишћени, уведени делом у тајна (древна) знања, „вино“.
У прилог овој тези говори и редослед излагања. На крају прве главе јеванђеља по Јовану сазнајемо да Исусу прво прилазе ученици Јована Крститеља, браћа Андреј и Симон (од Христа назван Петар), а затим Филип и Натанаило. Они у њему препознају јагње Божје, учитеља и спаситеља Јевреја, Сина Божјег на Земљи и цара Израиља. И после тога следи друга глава, и одмах на почетку опис свадбе у Кани.
Према изнетом, највероватније је да су истинита оба наведена тумачења. У том случају, на свадби присутан неупућени народ – „вода“ – који у Исусу Христу још не препознаје Спаситеља и Месију, придобијен је виђеним чудом претварања воде у вино, а изабрани Христови следбеници и ученици су једним делом упућени у древна тајна знања и постају „вино“.
П. С. Појам свадбе Исус Христос користи и кроз причу Свадба царевог сина (Матеј 22, 2-14). Поука приче је да треба да поверујемо, прихватимо позив и обучемо понуђено свадбено рухо – веру у Бога и Христа – послатог, оваплоћеног, Божјег Сина!
Аутор: Слободан Бојковић