Преузето са портала Стање ствари, где је објављено 31. јула 2024.
Адвокат Сретен Ђорђевић: Одредили су нас за „зелену жртвовану зону“ – само организовани народ то може спречити
Питање изградње рудника није политичко питање – без икакве дилеме то је национално питање, изјавио адвокат Ђорђевић
Сретен Ђорђевић (Извор: Славија инфо/Снимак екрана)
Доносимо изводе из гостовања Сретена Ђорђевића, адвоката у области еколошког права, на Јутјуб каналу Славија инфо 12. јула 2024.
Представници рударских компанија истичу како је Закон о рударству и енергетици један од најбољих закона на свету. Требало би знати да је скројен по узору на закон о рударству Републике Конго. У Републици Конго се налазе многи рудници. Занимљиво је да се у Конгу налази један од највећих рудника кобалта на свету. Кобалт је један од минерала који је неопходан у „зеленој транзицији“, такође се користи за производњу батерија. Тај рудник је једна од десет најзагађенијих локација на планети Земљи. То би могло да вашим гледаоцима послужи као неки параметар како се гради наш правни систем у области рударства и енергетике.
То су државе такозване екстрактивне индустрије. Готово да је незабележен случај у свету да су такве државе развијене државе. Дакле, рударска индустрија је тако креирана да исисава ресурсе из држава „Трећег света“ – у последње време се то зове државама „Глобалног Југа“. Међутим, занимљиво је да међу тим државама, ако се фокусирамо на бор и литијум, да је ту и Србија. Тако да је Србија можда једина држава Европе тренутно коју бисмо слободно могли да сместимо у земље „Глобалног Југа“, а у контексту, јелте, приче о „зеленој транзицији“, „грин дилу“ и сличним појмовима.
Питање управљања отпадом у Србији је једна велика тема. Што су објекти већи, то су захтевније, на неки начин, и процедуре. Оно што код нас сусрећем у пракси је да се процедуре не поштују, и да у томе учествују надлежни државни органи заједно са инвеститорима. Имамо пример – сад је у току – поступак процене утицаја на животну средину за једно огромно постројење за спаљивање опасног отпада. Ради се о постројењу компаније Еликсир… у Прахову. Процена утицаја на животну средину се ради за будуће пројекте, и то је један превентивни механизам заштите животне средине. Међутим, то постројење је готово изграђено, без икакве дозволе, и без сагласности на студију утицаја на животну средину. Моји клијенти су тражили обустављање поступка и одбацивање захтева за вођење поступка о процени утицаја на животну средину управо због тога што је незамисливо у европским оквирима – па и код нас је до скоро било незамисливо – да водите поступак процене утицаја на животну средину за постројење које се управо гради без дозволе и, рецимо, завршено је 70-80 посто. Има таквих примера доста. То је могуће у државама са високим коруптивним потенцијалом. Србија је очигледно једна таква држава. То није могуће у складу са законским прописима. Поготово не би требало да буде могуће сад, у контексту чињенице да је моја канцеларија обавестила Министарство заштите животне средине и доставила фото документацију о изграђеном објекту, а они се праве да нису примили наш поднесак… То је могуће у једном дубоко коруптивном систему у коме мора да постоји веза између инвеститора и неког високог званичника министарства екологије који ту причу гура. То је другачије немогуће, јер обрађивачи предмета, дакле, службеници министарства, знају свој посао, али очигледно да у овој ситуацији постоји неко изнад њих… Мислим да би министарка заштите животне средине требало да зна и да буде упућена у то – не кажем да сваки пројекат и сваки поступак долази до ње, то није ни природно, али мислим да би требало да схвати и да зна да се постројење капацитета сто хиљада тона опасног отпада гради, и готово да је изграђено, у Прахову, а да њено министарство води поступак процене утицаја на животну средину, што је потпуно незаконито. Дакле, ту мора да буде обустављен поступак. Имамо и праксу, рецимо, Покрајинског секретаријата за животну средину против Нафтне индустрије Србије, где је обустављен поступак истог тренутка када су схватили да су радови у току.
***
Пре десетак дана, пред Комитетом за притужбе Архуске конвенције у згради Уједињених нација у Женеви моја канцеларија заступала је интересе једне организације из Србије у поступку за кршење стандарда прописа из области процене утицаја на животну средину, плагирања градње, европских стандарда,… где је управо то била тема, али у односу на један други поступак – поступак изградње термоелектране Б3 Костолац (… што Кинези граде, нап. водитеља емисије). Два пута је поништавано решење о сагласности на студију утицаја на животну средину, од 2013. године до данас траје тај поступак, а блок Б3 ТЕ Костолац је, практично, изграђен… А нема сагласности на студију утицаја на животну средину.
Како видите истакање цистерни? Сад се то готово редовно догађа истој тој компанији Еликсир, а најављује се ако Рио Тинто крене да ради, можемо да очекујемо једном дневно сумпорна киселина да негде исцури…
То изгледа овако, из документације, на пример, компаније Рио Тинто. Они би требало да дневно користе хиљаду и сто педесет тона концентроване сумпорне киселине. Четрдесет километара ваздушном линијом одатле је будући пројекат Ваљево, такође рудник бора и литијума, и из документације компаније Еуролитијум произлази да би они такође морали да користе – то је иста технологија – опет једно хиљаду тона сумпорне киселине, плус неке друге материје. Сад се, тренутно, гради линијска инфраструктура, брза саобраћајница, која са Ибарске магистрале повезује Милош Велики од Лајковца до Ваљева, од Ваљева до Лознице; имате високонапонску мрежу од Ваљева до Лознице, која се завршава трафостаницом у Недељицама; имате гасовод који преко Ваљева води до Лознице, а Лозница има свој гасовод, од Шапца до Лознице – шта ће им још један, огроман гасовод? У актима Владе приликом доношења одлуке о покретању те инвестиције пише да се гасовод гради за потребе будућих великих индустријских подухвата. Повезују се два региона у оно што зовем лозничко-ваљевски рударски басен, и сад кроз Ваљево треба да прође две – две и по хиљаде тона на дан концентроване сумпорне киселине, и пола од тог остаје у Ваљеву, а пола одлази до Горњих Недељица. Није само то проблем, него у списима компаније Еуролитијум пише да би они на подручју ваљевског рударског басена поред површинског копа, површине тридесет два квадратна километра – што је незамисливо велика површина, осам пута четири километра – требало да имају комбинат за прераду руде, и поред тога, према њиховим плановима, и фабрику сумпорне киселине, јер Србија, према постојећим капацитетима, нема довољно сумпорне киселине да задовољи потребе будућег рудника у Јадру, а камоли још једног рудника у Ваљеву.
То су катастрофални подухвати епских размера, који би се могли реализовати за једно врло, врло кратко време.
Како Вам изгледа одбрана Рио Тинта?
То је покушај да минимизирају реалне штете које би претиле од реализације таквог рудника. На крају крајева, они су објавили пре неколико дана три нацрта нечега што они зову студијом утицаја на животну средину, и на првој страни студије пише да се одричу било какве одговорности за поузданост, извесност, истинитост било ког податка који је наведен у тим студијама. То значи да се ограђују од будућих тужби. Ако их сутра неко тужи да су у тим студијама лажирали податке, они ће рећи „Да, али ми смо написали да не одговарамо за истинитост иједног податка у тим студијама“. И онда траже од стручне јавности да коментарише садржину тих студија. При томе се позивају на двадесет три хиљаде анализа и разноразних студија које су урадили у поступку израде тих студија – а тих двадесет три хиљаде анализа, студија, стручних радова итд. су прогласили пословном тајном. Дакле, нико не може да провери да ли оно што пише у нацртима њихових студија одговара позадинској стручној документацији која је рађена за потребе израде тих студија.
Фото: Филип Краинчанић/Нова.рс/Весна Лалић/Нова.рс
Моја канцеларија је добила од Рио Тинта у неким поступцима пред Министарством рударства и енергетике – где смо тражили документацију, која иначе по нашим законима не може да буде проглашена тајном, то је документација о параметрима животне средине – значи, не можете ви прогласити тајном информације битне за заштиту живота, здравља, итд. То је по нашим законима, по Уставу, чак, забрањено. Они су све то прогласили пословном тајном, и у образложењу које смо добили од Министарства рударства и енергетике – које је услишило њихов захтев и одбило да нам изда сву могућу документацију компаније Рио Тинто – у том образложењу пише да они захтевају од Министарства да одбије издавање сваке информације, податка о примењеним геолошким истраживањима компаније и о будућим плановима за реализацију пројекта Јадар. И онда кажу да би издавање таквих информација било потенцијално штетно до те мере по компанију Рио Тинто да би могло да доведе до тога да они не могу да добију дозволе за рударење у Србији. Тако да је ово више као комедија, или пародија на живот. То Вам је као у Алану Форду: „Никада нећете сазнати да смо чланови групе ТNТ“.
Оно што је важно ваши гледаоци да схвате: питање изградње рудника није политичко питање – то је национално питање par excellence.
У плану је око четрдесет нових рудника до 2035. године, по Просторном плану Републике Србије, који није усвојен, и стоји тако већ пар година.
***
Свака студија о процени утицаја на животну средину за, условно речено, велике објекте се ради тако што поступак води Министарство заштите животне средине. А Министарство заштите животне средине има листу експерата који су чланови техничке комисије за оцену те студије утицаја на животну средину. Пре неки дан сам дошао до листе експерата који су чланови техничке комисије за оцену студије утицаја на животну средину на нивоу Министарства заштите животне средине Србије. За процену утицаја то је отприлике четрдесетак имена. Моја канцеларија је за пар сати утврдила да је на тој листи, на пример, шеф тима за израду процене утицаја на животну средину компаније Еуро Сава (име компаније је Рио Сава, нап. СтСт), односно Рио Тинто, професор Машинског факултета Александар Јововић. Он је – то пише на његовом профилу, односно у његовој биографији – стални члан Комисије за процену студија утицаја на животну средину на нивоу Министарства, Покрајине. Града Београд и још четири локалне самоуправе, а са друге стране је шеф тима за израду студије утицаја на животну средину Рио Тинта.
Установио сам да од тих четрдесетак – а нисмо све још прошли, то је сад, у задњих дан-два – ту има још више од десет имена који су власници највећих фирми за израде [студија, нап. СтСт] процене утицаја на животну средину, који раде по целој Србији студије утицаја на животну средину. Ту имате још једног запосленог експерта у Рио Тинту, на пример. То је за не поверовати… И пазите – тај податак је сад јавно доступан.
Дакле, ми смо сад у једној ситуацији која је, суштински, ванправна, јер када је тако нешто допуштено, и када се тако нешто ради, онда ту право више не помаже.
Мене стално људи питају да ли је могуће да се већ две деценије бавим правом заштите животне средине, алудирајући да јурим на ветрењаче, међутим – могуће је. Моја канцеларија је двадесет година уназад урадила много добрих ствари за ову државу и за овај народ спречавајући врло штетне потенцијалне инвестиције у Србији, које се мере у десетинама и стотинама милиона евра. На пример, идеја о изградњи две високе хидроцентрале на Лиму, Бродарево 1 и Бродарево 2, које би бесповратно уништиле хидроенергетски потенцијал Лима за генерације које долазе. Пазите, то је поступак започет у време претходне власти… Имао сам прилике да изложим проблем незаконитости тог пројекта пред тадашњим министром екологије, и доставио сам гомилу доказа који су сведочили да се тамо све ради незаконито… И када је завршен тај састанак у Влади, после петнаест минута ме мој инсајдер из Министарства обавестио да је министар Дулић рекао својим сарадницима у министарству да хитно наставе са издавањима дозвола.
***
Увоз и спаљивање смећа из земаља Европске уније?
То је забрањено. Ми немамо право да увозимо отпад и да га спаљујемо, то је забрањено. Међутим, ова спалионица опасног отпада капацитета сто хиљада тона – у Србији немате толики потенцијал, немате генерисаних сто хиљада тона опасног отпада. Тако да се поставља питање зашто се гради…
***
Када говоримо о загађењу ваздуха, онда је јасно и недвосмислено, и то стоји чак и у актима Владе, да су највећи загађивачи ваздуха у Србији термоелектране на угаљ. Ту нема никакве дилеме… Занимљиво је да је Србија платила за емитовање права на Премијер лигу у фудбалу (енглеску фудбалску лигу, нап. СтСт) шестсто милиона евра за шест година. А шестсто милиона евра је износ који је довољан да се на највеће загађиваче у Србији, на термоелектранама, уграде најсавременије технологије за сакупљање опасних материја.
***
Зелено рударење?
Све може да се сажме у једну реченицу: не постоји зелено рударење које иза себе оставља депоније рударског и индустријског отпада. То је дефиниција и можете је прочитати у стручној литератури. А чињенице говоре следеће: пројекат Јадар би требало да генерише милион и по тона рударског отпада годишње. Пројекат Ваљево би требало да генерише 1,4 милиона тона рударског отпада годишње. То су невероватне суме. Када се 2014. године од последица поплава у Србији провалила депонија јаловине рудника Столице, процењено је да је од укупне штете причињене у Србији на проваљивање те депоније и изливање токсичног отпада отпало четрдесет посто. А та депонија у Столицама је за сто година рада генерисала мање од милион тона отпада. А ови ће годишње, да кажемо најоптимистичније, два и по милиона тона, само у два потенцијална рудника, Ваљеву и Лозници. Ако узмете да је животни век рудника шездесет година, како пише у документацији, онда ћете видети да је то близу сто милиона тона само у Недељицама, у Јадру, а овамо шездесет милиона тона, код Ваљева. Али, јавност треба да зна да када се заврши експлоатација једне јаме – компанија прелази на експлоатацију друге јаме. Ако ми не верујете, идите у Бор, идите у Мајданпек. То је посао који се никада не завршава – док постоји руде, толико ће експлоатисати.
***
Европски зелени договор, и сви зелени договори – то су стратешки документи одређених држава и влада, Европске уније у овом случају – природно подразумевају постојање нечега што се у литератури зове зелене жртвоване зоне. Зелена жртвована зона је, на пример, Папуа Нова Гвинеја. То знамо, рудник Рио Тинта. Зелена жртвована зона је рудник Рио Тинта у Монголији. Зелена жртвована зона је рудник Рио Тинта на Мадагаскару. То су зелене жртвоване зоне, или, како још други кажу – жртвоване земље. Једна таква жртвована зона треба да буде Србија. И то је свакоме ко се бави тим послом потпуно јасно.
Да поједноставимо: да бисте имали зелену економију, на пример, Европске уније – ви морате да немате зелену економију Србије. Шта значи Зелени договор? Он почива на неким постулатима, основним темељима. Један темељ је – жртвоване зоне. Други: трансфер трошкова – пребацивање трошкова на жртвоване земље. Који су трошкови у овом конкретном случају, када доведете рудник литијума у Србију? То су трошкови здравственог система, трошкови уништења природних вредности, природних добара, трошкови социјалног карактера, и многи други трошкови који оптерећују државу где се експлоатација врши. То су трошкови континуираног загађења од стотина милиона тона рударског отпада, који стоји и никада не одлази из Србије – не дај Боже. Те депоније, са десетинама и десетинама милиона тона опасног рударског отпада, леже на фолији дебљине два милиметра.
***
Постоји овде једна зачуђујућа амбиција да људи који су на власти имају потребу да доносе одлуке које би погађале не нас, који овде живимо и сваке две или четири године излазимо на изборе, него које би погађале читаве будуће генерације Срба и грађана Србије. Ако дозволите један овакав мегарудник, тај рудник ће погађати деценијама и стотинама година живаљ у овој држави. И ако људима треба већа мотивација од тога да треба да се боре за своју децу, унуке, и оне које неће ни упознати, јер нећемо већ бити живи, не знам, онда, шта нам више треба.
***
Када говоримо о рударству, један упечатљив податак. До пре извесног времена – не могу да кажем да ли се задњих неколико месеци нешто променило, а вероватно није – у Републици Србији, у сектору рударства, била су запослена само три републичка рударска инспектора. И то није тим – то су три рударска инспектора задужена за одређене секторе. На пример: један је рударски инспектор за чврсте стенске масе, један је рударски инспектор за примењена геолошка истраживања, и трећи рударски инспектор је за подземне воде. Један од тих инспектора ми је рекао да је, рецимо, последњи пут ишао у контролу у Бор пет година пре тога. Е, сад, свако ко здраворазумски покушава да расуђује рекао би: зашто ми немамо пет стотина рударских инспектора, ако имамо, на пример, десет хиљада комуналних полицајаца? Зашто имамо три рударска инспектора? Зато што је циљ да имамо три рударска инспектора – да не би нико контролисао шта ради рударска индустрија у Србији.
Хоћемо ли успети да их спречимо, и Рио Тинто и све друге троваче?
Рударске компаније, мултинационалне компаније, када су спречене у реализацији својих рударских активности, то је увек радио организовани народ, уз помоћ струке и науке. Значи, ја се никако не бих ослањао на власт – нити на било коју власт. Увек бих дао предност самоорганизовању народа.
Погледајте целу емисију:
Препис и опрема: Стање ствари