Објављено и на сајту Вечити шах, на блогу Шах-мат листе, те на сајту ШС Новог Сада и сајту ШС Војводине.
Пише: Слободан Бојковић
Борис Спаски, десети шампион света у шаху, напустио нас је 27. фебрура ове године. Спаски је био мој узор. Када нам неко драг умре, као и на сахранама, пре свега, сећамо се догађаја са том особом и хтели то или не, суочавамо се са смрћу. Туђом, али и својом, у мислима. А када се налазимо пред одром и раком, смрт је очигледнija и претећа. И уколико сте неверујући, искључиви атеиста, због неумитности живота, страх и шокови су далеко већи…
Кратка ретроспектива
Пошто су јануара 2023. на „Вечитом шаху“ и „Шах-мат листи“, објављена моја „Шаховска сећања“, није ми било тешко да се подсетим неких давних, пре више од 60 година, протеклих догађаја.
За време кратких припрема у Велењу пред меч са репрезентацијом Совјетског савеза у Ријеци, 1. – 10. јуна 1963, у младалачком заносу пред свима сам рекао да се надам успеху у шаху, и ако му се пар година посветим могу да освојим титулу међународног мајстора. А када сам додао да су ми др Емануел Ласкер и млади Борис Спаски узори, др Петар Трифуновић ме је охладио чињеницама:
- Спаски се за шах заинтересовао у деветој години, а са 10 година је победио светског првака Ботвиника на симултанци. Уочен је његов таленат, и добио је тренера. Са 18 је већ био омладински првак света и велемајстор! Четврти на 23. првенству Совјетског савеза (испред Петросјана, Ботвиника, Кереса и тд.). Учесник Међузонског турнира са пласманом на Турнир кандидата! А ти, шта си постигао?
Невољно сам промуцао да сам научио кретање фигура у једанаестој години. До 17 година сам од турнира одиграо само три првенства Ниша (у ствари првенства тада јединог шаховског клуба у граду) и четири омладинска првенства (од којих два са само два јача противника). Да сам на првим турнирима ван Ниша 1962. године убедљиво победио на Омладинским првенствима Србије и Југославије. Да ми је у томе помогло и решавање шаховских проблема у којима се тражи оптимално решење, и да су мотиви са две истовремене претње убитачни за противника, јер су неодбрањиви. Да се нисам обрукао ни на Сениорском првенству Југославије.
Постао сам омладински репрезентативац, а чека ме и учешће на Светском јуниорском првенству. Самоук сам, без помоћи, али да срчаношћу, психолошким приступом и универзалношћу покушавам да попуним многе празнине у третирању шаховске игре, и да ми је Спаски зато узор. Тада ми је др Петар Трифуновић (др је од предратног назива за докторе права) разложно, очински рекао да је за успех потребан тренер, мукотрпан рад и подршка државе, а њу, сем пар изузетака, немају ни репрезентативци сениори. И да, пошто желим да студирам електротехнику, прво завршим студије, а да ми шах остане љубав и задовољство за цео живот. (И сходно савету, за разлику од многих истрошених шахиста са већим титулама, и у 80-ој години живота активни сам учесник у шаховским збивањима.)
Сусрети са легендама
- У Ријеци су од совјетских шахиста сениора били (за наше шахисте) страшни Виктор Корчној, затим Леонид Штајн, Јуриј Авербах, Јевгениј Васјуков, Владимир Симагин, Алексеј Суетин, Анатолиј Баник и Владас Микенас; од жена, светска првакиња Нона Гаприндашвили, Ала Кушнир и Кира Зворикина; а од омладинаца Алвис Витолинш, Александар Захаров и Виталиј Цешковски.
Нисам се обрукао. После силовиог старта (2,5 поена из три партије), неопрезно и незаслужено сам претрпео два пораза. Нажалост, Иван Немет и Бојан Курајица су потпуно подбацили. Освојили су 1,5 поен из седам партија. […]
Због обелодањивања догађаја у Будимпешти у Новогодишњој, првој ноћи 1963. године, од ШС Србије и Југославије био сам скрајнут. А после неуспеха на Светском јуниорском првенству (десето место) у екипу за Лењинград за меч са Совјетским савезом јула 1964. позван сам у последњем тренутку, као резерва. Међутим, захваљујући бројним победама у брзопотезним партијама (чак и у возу на дугом путу до Москве и Лењинграда), против селектора репрезентације, међународног мајстора и већ тада познатог кардиолога, др Срећка Недељковића, уврштен сам, после дужег премишљања, у основни састав.
- У Лењинграду су Совјетски савез представљали Борис Спаски – будући првак света 1969, затим Виктор Корчној, Ефим Гелер, Марк Тајманов, Лав Полугајевски, Јевгениј Васјуков, Владимир Антошин, Борис Владимиров, Нона Гаприндашвили, Маја Ранику, Валентина Борисенко, Генадиј Кузмин, Левон Григорјан и Владислав Воротников.
Надахнутом игром, против совјетских омладинаца освојио сам 3,5 поена из пет партија, док су Курајица и Антунац освојили 2,5 поена из седам партија. Тако је остварен нерешен исход мини меча омладинаца, а ја сам, као најбољи омладинац, добио стаклену вазу са посветом. Успеху су предходиле победе против Владислава Воротњикова и Левона Асхотович Григоријана, уз три ремија из две изгледније позиције са Генадијем Кузмином, будућим троструким прваком Украјине (а на првенствима СССР-а другим 1973, иза Бориса Спаског, и трећим 1972, иза Михаила Таља и Владимира Тукмакова.
- Као прави грађанин Петровграда (Лењинграда), Спаски је био гостољубиви домаћин. Управо се вратио са Међузонског турнира у Амстердаму, где је делио прво место са Смисловом, Ларсеном и Таљем. Приступачан и дружељубив, понудио се да нам дочара шаховску атмосферу града. Указану прилику сам искористио, па ме је једног слободног дана у мечу, својим москвичем провозао и одвезао на једно од многих острва на којима лежи Лењинград, где смо учествовали на брзопотезном турниру са више мајстора. У току вожње, кроз разговор, пожалио сам му се да смо смештени у хотелу преко пута прометног и бучног „Московског вогзала“, да је већи број соба окренут према станици, да су беле ноћи, што нам ремети сан. Да нам домаћини још нису дали ни једну од предвиђених 18 рубаља (бар за превоз), да је влажан ваздух и да сам убрзо по доласку осетио гребање грла, те да вођа пута није у нашој амбасади у Москви добио новац, не бих могао да купим пастиле у апотеци. […]
Уследио је и завршетак меча и заједнички ручак. Следиле су, уз наздрављивања, бар за мене, дуге слављеничке тираде представника организационог одбора Комунистичкој партији СССР-а и њиховим вођама. У краткој паузи између једне од њих, згодној 32-годишњој Милунки Лазаревић театрално прилази шармантни 16 година старији Александар Кобленц, тренер Михаила Таља, савија се уз наклон, десним коленом практично додирује под, узима за руке, љуби их, и као изговор за флертовање, говори отприлике ово: „Милуночка, дајте нам јуношу Боиковича. Он будет хорошим шахматистом…“
Тираде бирократа се настављају, припремљено јело се хлади, и када смо помислили да је крај, за реч се, у име шахиста репрезентативаца, јавља и Марк Тајманов. До тада сам га ценио јер сам због његовог третирања Паулсенове варијанте у сицилијанској одбрани, исту уврстио у свој репертоар отварања. Али Боже, зашто му је потребно да са толико полтронских речи доказује своју правоверност, да се понижава?
После досадног излагања Марка Тајманова, на моје изненађење, као освежење, дашак ветра уз жубор воде у атмосфери загрејаној и због деловања алкохола, деловало је обраћање Бориса Васиљевича Спаског. Одушевио ме је јер је изнео и другачије, скоро супротно гледиште, са чињеницама и погледом са наше – моје – стране. Био је то неочекивани шок за све присутне!
(С обзиром на негативна искуства због очевог истеривања правде, а и доживљена лична искуства, мада раздраган наступом шаховског Пушкина, за тренутак ми је кроз главу пролетела мисао о цени коју ће, за такав истинољубиви став и гест, у ауторитарном режиму морати да плати. Доста касније сам сазнао да је уцена власти реализована већ кроз три месеца…) […]
- Следеће, 1965. године, Борис Спаски је био члан совјетског тима у узвратном мечу у Врњачкој Бањи, па смо се и ту виђали; чак два пута на базену играли фудбал на мале голиће…
- Поред већ досад поменутих играча, нови чланови репрезентације су били: Александар Толуш, Вјачеслав Оснос, Татјана Затуловска, Лариса Вољперт, Владимир Тукмаков и Андреј Лукин. […]
Од 18. септембра до 13. октобра 1972. године Скопље је било домаћин 20. шаховске олимпијаде. На Олимијади је члан совјетске екипе био и бивши првак света (31. августа је Фишер преузео титулу), Борис Спаски. Прилику сам искористио, и једног дана сам се нашао у Скопљу. Спаског сам затекао окруженог љубитељима и новинарима, уморног од разговора и сликања. Сачекао сам слободан тренутак и пришао му. Носио сам наочаре па ме можда и због тога није препознао, али је прихватио да се задржи још мало ради фотографисања. Нисам желео да га подсећам на Лењинград и прошлост, и тако је настао овај снимак.
Испред и иза кулиса
- Не бој се непријатеља – у најгорем случају они могу да те убију.
Не бој се другова – у најгорем случају они могу да те издају.
Бој се равнодушних – због њиховог ћутања на земљи постоји издаја и убијање.
Речи руског писца који је страдао у комунистичким логорима архипелага Гулаг. (Да ли Солжењицина?) Запад их приписује америчком песнику Ричарду Еберхарту.
- Борис Васиљевић Спаски се борио против ћутања равнодушних. Говорио је оно што су многи мислили, али нису имали храбрости ни смелости да изговоре наглас. Изазивао је амбивалентна стања у људима. Дивили су му се, али истовремено и мрзели због сопственог, као на длану показаног и откривеног кукавичлука; због свог ћутања, равнодушности и/или нечасних поступака.
- Спаски је био глас савести и бунта за боље друштво. Духовити критичар мана система. Борац за слободу изражавања, слободу мисли. Борац за дојстојанствену улогу човека у ауторитарној држави без Бога.
- У шаховском свету је у систему, на врху, а у свему осталом ван система. Јавна је личност, а промовише и западне вредности, западни начин понашања. Није члан Комунистичке партије, а што се за успех сматрало неопходним, као ваздух, вода и храна за живот. Што од Бога дарованим талентом, без фанатичног рада и труда, елегантно и лежерно прелази све постављене баријере. И не само да не помаже комунистичком руководству, већ им не дозвољава да га својатају у земљи и ван ње. Остаје и опстаје аутентичан, и у много чему свој.
- Често је путовао по Русији, и посећивао провинцијске шахисте за скромне хонораре. Одлазио је на Далеки исток, Урал, или у Кострому ради доброг разговора, топле добродошлице и осмеха окупљених.
- Спаски је био први заиста универзалан играч. Није био познат као специјалиста за отварања, али је бриљирао у сложеним и динамичним позицијама у средишњици, где је био у свом елементу.
Муке шахиста
Већина врхунских шахиста је обдарена израженом асоцијативном и апстрактном меморијом, визуелним памћењем, дубинском логиком, јаком интуицијом са предвиђањем догађаја, добром концентрацијом и са много тога. Али дарови су и оптерећење и тежак терет због танане осећајности, изразите нервне активности, електричне напетости и шокова који са њом следе. Последице: пад концентрације за време важне партије, „шаховско слепило – када слика у глави коју шахиста „види“ не одговара реалном стању на табли“, отупелост, изгубљеност…
- А улози су често велики, и само један погрешан потез може да уништи годинама улагани труд. Јер најтеже је добити добијену партију. Како обуздати себе, одстранити мисли у виду голуба на грани, или што ће лепо бити, ако се победи? Или, што је још горе, како одстранити сећање на горке поразе у сличним, напетим ситуацијама. Јер тада обавезно уследи још једна пропуштена шанса уз пораз и фрустацију због прогањајућих мисли „Шта би било, да је било?“ Како се растеретити, опустити и сачувати психофизичку стабилност у критичним моментима пуним напетости?
А када се свему томе додају други фактори као: борба за егзистенцију, емотивне везе и њихов утицај, обавезе према породици (материјалне и друге врсте), повремена растројеност због ситуација у породици и око ње, притисци околине за промену карактера, социјализацију и укалупљивање, уз гушење слободе и креативности… Затим, ту су и притисци руководства федерације, код врхунских играча често и уцене… И како остати нормалан? (А већем делу наведених оптерећујућих околности био је изложен и сам Борис Спаски.)
И уколико су плећа нејака, а притисци све већи, лепе се пороци у виду прекомерне употребе алкохола, цигарета, стимуланса. Тоне се и у сујеверје, повремене и све чешће страхове, несанице, у асоцијално понашање, у неконтролисане, паничне нападе и коначно у параноју.
- Не ретко, дешава се да и после изванредних успеха и креативних узлета, постајемо сведоци настанка менталних болести код врхунских шахиста; трагичних судбина после горких пораза и угашених надања, па чак и самоубистава, и то и међу напред наведеним совјетским репрезентативцима.
Меч столећа у Рејкјавику
Меч столећа отворен је 1. јула 1972. године у Рејкјавику. Започео је пристанком Спаског на одлагање прве партије која је одиграна тек 11. јула, па је лондонски финансијер Џим Слатер повећавши наградни фонд на 250 хиљада долара спасио меч. После грубе грешке Фишера, Спаски је прву партију добио, као и другу контумацијом. (Наиме, због спора око телевизијских камера, Фишер је одбио да игра.)
У наставку следе цитати преузети из чланака објављених на блогу Шах-мат листа, па их остављам на латиници.
U Kingpin intervjuu, Spaski je izjavio:
„Fišer me je lako porazio. Talj je bio u pravu kada je rekao: ‘Nije bilo Spaskog u ovom meču.’ Zapravo, izgubio sam još prije nego što je meč počeo. Moj nervni sistem bio je potpuno slomljen. Sovjeti su me pritiskali, a i sam sam sebi otežavao život. I Fišer i ja borili smo se protiv vjetrenjača!“
Spaski je dalje rekao:
„Nekoliko dana prije početka treće partije, razgovarao sam pola sata telefonom sa Pavlovim, predsjednikom Sovjetskog sportskog komiteta. […] Čitav telefonski razgovor bio je samo beskrajna izmjena dvije fraze: ‘Boris Vasiljevič, morate dati ultimatum!’ – na šta sam odgovarao, ‘Sergej Pavloviču, ja ću igrati meč!’
Nakon ovog razgovora, proveo sam tri sata u krevetu drhteći od nervoze. Zapravo, spasio sam Fišera kada sam pristao da igram treću partiju.Tako da je meč praktično bio završen nakon ove partije.“ https://sahmatlista.wordpress.com/2025/02/28/10-svjetski-sampion-boris-spaski-1937-2025/
Kada je Fišer umalo odustao nakon lošeg starta, činilo se da je Spaski bio u pravu, ali Amerikanac je tada dostigao vrhunsku formu i iznenadio ga serijom noviteta u otvaranjima. Spaskije izgubio samopouzdanje, pravio osnovne greške i ubrzo zaostajao tri poena. U drugom dijelu meča bio je mnogo otporniji, a njegova ukupna igra bila je bolja od svih ostalih Fišerovihprotivnika tokom njegovog nevjerovatnog uspona 1970 – 72. godine. https://sahmatlista.wordpress.com/2025/03/01/in-memoriam-boris-spaski/
U svom članku „Pakao šahovskih igrača“, objavljenom u De Tijd 31. jula 1972, GM Jan Hein Donner je napisao:
„Spaski je jedini velemajstor kojeg znam koji kategorično tvrdi da ne voli šah. ‘Ja sam moj najteži protivnik,’ ponavljao je, a neposredno prije početka meča iznenadio je sve rečenicom da bi bio najsrećniji kada bi izgubio svjetski šampionat.
https://sahmatlista.wordpress.com/2025/02/28/10-svjetski-sampion-boris-spaski-1937-2025/
Suzan Polgar i Spaski: Na moje iznenađenje, čitava epizoda ga više nije uznemiravala. Priznao je da je u tom meču bio slabiji igrač, jer je svoj vrhunac već prošao. Ali, takođe je sagledao širu sliku. Bilo mu je jasno da je Fišer bio važna istorijska ličnost, neko ko je podigao status igre i dao joj novu kulturnu vrijednost. Zahvaljujući Fišerovom zalaganju, uslovi za igrače i nagrade na turnirima postali su značajno veći, što je koristilo svim vrhunskim šahistima. „Fišer je morao da pobijedi“, ponavljao je. https://sahmatlista.wordpress.com/2025/03/05/spaski-o-fiseru-fiser-je-morao-da-pobijedi/
Sledi deo intervjua sa Juri Gošljakom:
Sudeći po svemu, bili ste sigurni da ćete pobijediti Fišera?
- Bilo mi ga je žao. Vidio sam – dečko polako gubi razum! A odnosio sam se prema Bobiju dobro. Korčnoj je za normalnu igru morao da mrzi protivnika. Ja nisam takav. Nasuprot mene sjedio je pomahnitali dječak. Kakva mržnja tu može da bude?
Ali u meni je morao da se probudi sportista, za kojeg je pobjeda najvažnija. Nisam smišljao nikakve trikove. Za razliku od Fišera, koji je stalno davao izjave o svemu. Jednom je optuživao Islanđane kao organizatore, zatim predsjednika FIDE Maksa Eve-a, pa sovjetsku stranu. Ptice su prestale da pjevaju u Reykjaviku – ko je kriv? Spaski! Tek kasnije mi je postalo jasno – sav ovaj pritisak je bio smišljen.
Kako to?
- Uzeo sam za pomoćnika Iva Neja iz Estonije. On se ispostavio kao američki špijun. Dogovorio se sa Robertom Birnom, koji je vodio šahovsku rubriku u New York Timesu, da postane koautor knjige o meču. Nej je bio upoznat sa svim našim planovima, a Amerikanci su čekali od njega informacije. Da sam se odlučio za odlazak, odmah bi obavijestili Fišerovu ekipu.
A evo i dela razgovora Andreja Filatova, predsjednika Ruske šahovske federacije i Borisa Naumoviča Postovskog (selektora na četiri olimpijade 1994-2000) na sahrani Borisa Spaskog.
– Da li je zaista bio jači 72. godine od Bobija? – pitao sam jednog od poslednjih ljudi koji to mogu ispričati. Poznavao je lično i jednog i drugog.
– O tome se ne može reći u dvije riječi. Mislim da je pomalo potcenjivao Fišera. U tome je, mislim, i greška Botvinika… Razgovarali su pomalo s prezirom: aaaa, pa ko je taj Fišer? Neobrazovan! Tada nije bilo svjetskih šampiona bez višeg obrazovanja, Bobi je bio prvi takav. Do 72. godine Spaski je stalno pobjeđivao Fišera. I to na zadivljujući način! Još jedan trenutak – Boris je želio da s njim na meč ode Talj. Ali Botvinik je bio protiv. Govorio je: „Počeće da pije…” To je bila greška. Borisu je bila potrebna upravo takva podrška kakvu je mogao da pruži samo Talj.
– Kako interesantno.
– S druge strane – postojao je određen pritisak iz Moskve.
– Ko je pritiskivao?
– Predsjednik Sportskog komiteta Sergej Pavlov. Kada je Fišer počeo da pravi probleme sa nedolaskom na partiju u meču, Pavlov je zvao Spaskog: „Borise, odlazi! Zašto ti to? Ostaćeš svetski šampion!”
– Jedna od glavnih tajni šaha 20. veka – pa zašto nije otišao?
– Kasnije sam ga ispitivao. Boris mi je otkrio tajnu nekoliko godina kasnije. Kaže: „Razumiješ… Pa otišao bih. A šta sa novcem? Niko ništa ne bi isplatio. Događaj bi propao.” A ovo je bio prvi svjetski šampionat sa visokim honorarima.
https://sahmatlista.wordpress.com/2025/03/05/spaski-je-bio-fantastican-parodista-a-kako-je-imitirao-breznjeva-u-moskvi-sahranjen-veliki-sahista/
Мала анализа
Читајући овај последњи интервју, морам признати да ме је погодио акценат господина Покровског на новцу. Новац је био један од разлога, али сагледано у ширем контексту за положај шаха и шахиста, а не само за личну корист Спаског, како овако неспретно, а на крају речено, испада. Питам се да ли је 23-годишњи боравак у Америци утицао на погледе о новцу 88-годишњег Бориса Наумовича Покровског?
Такође, мислим да је Спаски ценио Фишера, за разлику од Ботвиника, с обзиром да је све постигао практично самосталним радом. Не губимо из вида чињеницу да је Спаски, као државни пројекат, имао потпору најбољих шаховских тренера од почетка.
По моме мишљењу, Спаски је ценио Фишера и због његових јеврејских гена, и посвећености шаху до фанатизма. Можда је тада само подсвесно, а касније и свесно, знао да шах може много да добије са Фишером као прваком Света. А њему је шаховска круна представљала велико оптерећење. И као што је исто касније изјављивао, био је лењ и уздао се у импровизације и срећу.
Са словенском душом, Спаски је саосећао са Фишером. У њему је видео делом већ параноичног, животним недаћама погођеног дечака, а не љутог противника кога треба декласирати. Словенској и српској души је својствена широкогрудост и саосећање: таква душа генетски не уме другачије, и само у ретким тренуцима, може да мрзи!
Спаском је страно мешање и намештање резултата, поготово за светску круну. Сетимо се само вечито другог Кереса, коме није опроштено што је играјући шах са немачким шахистима, за време рата преживео.
И сам се у једном битном тренутку понео нечасно, и да ли само једном? – с обзиром на своју магичну привлачност, елоквентност и шарм.
И да ли је у Рејкјавику био издат само од Ива Неја (из интервјуа Јури Гољшака), или, у тим тешким тренуцима и од других пријатеља?
Boris Spaski o sebi
„Bilo mi je veoma teško kada sam 1969. osvojio titulu svjetskog šampiona u šahu. Možda je glavni problem bio u tome što sam imao ogromne obaveze prema šahovskom svijetu, ne samo u svojoj zemlji već i širom svijeta. Morao sam da radim mnogo stvari za šah, ali ne i za sebe kao svjetskog prvaka.“
https://sahmatlista.wordpress.com/2025/02/28/10-svjetski-sampion-boris-spaski-1937-2025/https://sahmatlista.wordpress.com/2025/02/28/10-svjetski-sampion-boris-spaski-1937-2025/
„Shvatao sam da dolazi teško vrijeme. Ogromna odgovornost, a nema pomoći. Za mene su te godine bile najnesrećnije! – Šampionske?!
Da! Ne možete ni da zamislite olakšanje koje sam osjetio kada je titula prešla na Fišera. Iskreno, taj dan nije za mene bio crn. Naprotiv, skinuo sam težak teret – i odahnuo.“ https://sahmatlista.wordpress.com/2024/01/30/spaski-o-kljucnim-sahovskim-trenucima-i-zivotnim-izazovima-osmjeh-nakon-suza-tragicne-partije-i-odluka-o-prestanku-pusenja/
Posle poraza 1972. godine u Rejkjaviku od Roberta Fišera, Spaski je morao objašnjavati partijskim zvaničnicima kako je izgubio šahovsku krunu od američkog šahiste. Tada je izgubio svoju zaštitu – titulu šampiona svijeta – i iznenada saznao da organizatori međunarodnih turnira iz SSSR-a odgovaraju da je Boris Vasiljevič bolestan i da će umjesto njega doći drugi sovjetski šahista. A Spaski je bio zdrav!
Boris Spaski je bio monarhista! Na istom sastanku 1997. godine objasnio je:
„Kada sam bio kralj, to su bili najnesrećniji godine u mom životu, jer odgovornost je strašna, a niko ne pomaže. Nakon toga sam postao monarhista, da kažem, postavši kralj, pretrpio sam mnogo.“
Po svojim ubjeđenjima sam ruski nacionalista. Nema tu ništa strašno, ne bojte se. Iako sada imamo novi svjetski poredak. Za nacionalistu postoje Bog i narodi koji se međusobno poštuju. To su moja politička ubeđenja.“ https://sahmatlista.wordpress.com/2025/02/28/nesovjetski-sovjetski-sampion-nevjerovatan-zivot-borisa-spaskog-i-njegove-stilske-razmirice-s-vlascu/
„Mislim da sam bio jači od ostalih u središnjici. Imao sam vrlo dobar osjećaj za ključne trenutke u partiji. To je nadoknadilo određene nedostatke u otvaranjima i, moguće, neke slabosti u tehnici završnice.“
„Nažalost, imao sam klasične ruske mane: lijenost i vjeru u sreću.“
„Sve svoje trenere pamtim s najvećim poštovanjem. Vladimir Zak mi je dao oružje, Aleksandar Toluš ga je naoštrio, a Igor Bondarevski ga je očvrsnuo.“
Најболнији пораз: – 1961. godina, partija sa Polugajevskim. Samo dva poteza su me dijelila od pobjede. Lev je „umirao“ i nije to krio. Vrtio se oko table, vrijeme je isticalo. Uskoro bi I zastavica pala. I onda – paraliza. Nazivam to stanje: „Ne diraj me!“ Nervni stresovi su se pretvorili u tupost. Čak sam propustio i remi! Kao rezultat toga, promijenila se slika u šahovskom svijetu.
– Kako to?
– Da sam pobjedio Levu, automatski bih ušao u međuzonski turnir, zatim turnir kandidata. Već tada bih se borio za titulu svjetskog šampiona.
https://sahmatlista.wordpress.com/2024/01/30/spaski-o-kljucnim-sahovskim-trenucima-i-zivotnim-izazovima-osmjeh-nakon-suza-tragicne-partije-i-odluka-o-prestanku-pusenja/
U intervjuu objavljenom početkom 2015. godine, Spaski je rekao: „Generalno, ono što je šahisti oduvijek bilo potrebno, ostalo je isto, a ljubav prema šahu je glavni zahtjev. Štaviše, ta ljubav mora biti prirodna, sa strašću, kao što ljudi vole umjetnost, crtanje i muziku. Ta strast te posjeduje i prodire u tebe. Još uvijek gledam šah očima djeteta.“
Novinar: „I šta vidiš?“
Spaski: „Rijeku, sa njenim tokom i koritom, i postepenim tokom rijeke.“
Novinar: „I ti stojiš na obali?“
Spaski: „Ne, ja sam već u njoj, u toj rijeci.“
https://sahmatlista.wordpress.com/2025/02/28/10-svjetski-sampion-boris-spaski-1937-2025/
После свега
Тешко је одупрети се силама зла. Поготово ако сте јавна личност и желите да очувате слободу у ауторитарном режиму. А „цивилизована“ Европа са мешетарским актерима из Британије давно је утонула у разне варијације аутократских система. На челу и делу су тешко уцењене особе. И као такве, развијају потпуно коруптивне системе. Од врха до дна, гради се пирамида зла, са хоботницом – блудницом – на врху. Државе су сведене на фирме корумпираних, уцењених, колонијалних управника постављених од „Светске владе“ у сенци или ван ње.
- Зато си и ти витеже, као и Солжењицин и многи други пре Тебе, после излета из стега Русије на Запад, морао да га напустиш и вратиш се мајци Русији. Срећом, нова власт Ти је изашла у сусрет и у тренуцима изнемоглости и болести преузела бригу о Теби; последњем корифеју прохујалог витешког доба.
Шах, игра живота, одавно је постао само спорт. Људи журе, и чак у тренуцима предаха, играју партије на један минут; буље у мобилне телефоне, жуде за победом. Победа по сваку цену, макар и варањем… Лепота игре је потиснута. Новац, хлеба и игара је гесло новог доба. Гледаоци желе победнике да их уљуљкују због сопствених промашених и изгубљених идеала. Да живе кроз њих у виртуелној стварности. Жељни су, као и у аренама Римљана, свеже проливене „крви“ гладијатора новог доба. Потискујући добро, свет се претворио у зверињак…
Али то добро притиснуто и потиснуто силама зла, треба поново пронаћи у себи и око себе. А шах, игра живота, сходно томе и игра Богова, нас и томе учи… И не заборављајте: Живот је чудо. Зато у овим смутним дешавањима поштујмо живот. Поштујмо слободу, своју и других. Не дајмо да нас подвајају, свађају и отуђују. Нека вам је стално на уму гесло Gens una sumus или Један смо род. Јер шахисти су одговорни за продор „Вештачке интелигенције“ тестиране на њима, и развијане помоћу њих. Зато су, с обзиром на развијену интуицију уз дар предвиђања, дужни да достојанствено указују и на све већу опасност од злоупотреба…
- Будите истрајни и непоколебљиви, стражите над собом, знајући да је духовна смрт много тежа и опаснија, од материјалне, телесне. Јер, духовна смрт и духовни живот су, за сва времена, вечни.
- Подсетимо се зато да је по србском и словенском поимању смрти, телесна смрт углавном почетак новог сна, али за многе посвећенике и будан наставак живљења у вишим димензијама које називамо Небо. Као врстан шахиста, Борис Васиљевић Спаски сада све то више не предосећа само интуитивно. Он то зна. Зато, збогом последњи витеже. С Богом, и збогом, шаховски песниче!
И пренеси поздраве практично скоро свим актерима, овде поменутим; свим давно или недавно отишлим са овог света.
Погледи изблиза
У „Шаховским сећањима бр. 6“ написао сам да је Љубојевић више пута рекао да неће ништа написати о светским (и нашим?) шахистима са којима се сусретао за шаховском таблом и ван ње, јер би морао да изнесе и неке негативне чињенице и поступке. Међутим, пошто би његове речи могле да буду извучене из контекста и злоупотребљене – као што је у пар наврата већ учињено – поштујмо његово ћутање…
А у једном од разговора, Бора Ивков ми се поверио да је написао своја виђења шахиста и изблиза, али да ће рукопис вероватно бити објављен тек после његове смрти. Да ли је после протекле три године настао тренутак за неког издавача, и да једна епоха са узлетима, али и падовима шаховских великана, као опомена свима нама, угледа светлост дана?
На крају, ево и ове студије данског композитора шаховских проблема посвећене теми из чувене партије Ларсен – Спаски, 17 потезне минијатуре, са меча столећа у Београду 1970. године. (пренесено из Шаховског додатка „Политике“)
ОД ЗАГОНЕТКЕ ДО УМЕТНОСТИ
Ода великану
На дан смрти Бориса Спаског, на друштвеним мрежама је осванула студија којом је дански велемајстор композиције Стефен Нилсен подсетио на страдање свог земљака Бента Ларсена у партији са десетим светским прваком. Лајт-мотив студије је спектакуларна београдска жртва Спаског, отуда и необични услов да црни први игра и добија.
Ларсен – Спаски
Проблем 2231 – Стефен Нилсен
Црни на потезу добија
Решење: 1…hg3 2.Tg1 Th1!! 3.T:h1 Th8 4.Tg1 Th1!! 5. T:h1 Dh8 6.T:h8 g2-+
Аутор: ФМ Слободан Бојковић