Претходно објављено на Svedokonline, 15. 5. 2020.
Пише: Слободан Бојковић
Поглед на живот под ковидом-19 из угла старије генерације
О будућности какву не желим
# Сматрајући да ми је у овим годинама сваки дан поклоњен и драгоцен (прешао сам просек за животни век мушкараца у Србији), да због здравља треба да будем, сат до два, свакога дана у природи, да немам сувише времена за губљење, те тако немам ни навику да у слободно време уживам у емисијама Парова, Задруге, ријалитија и осталих виртуалних забава на малим екранима — тамновање ми је тешко пало.
Пише: Слободан Бојковић, дипл. инж. електронике у пензији, и шaхoвсkи majстoр
„Кад сви људи на земљи спознају добро, рађа се сазнање о злу.“ Лао Це
Један сам од многих паћеника који су били у принудном кућном притвору услед пошасти вишесојног коронарног вируса – Ковид -19 (на српском „Ко види – 19?“).
Ускоро ћу напунити 75 година, припадам ризичној групи, али због природе хроничне болести биће ми ускраћено (осим уз моју сагласност да прихватам ризик) благодетно примање вакцине која ће, по проналаску, можда и по Закону бити обавезна.
На тај начин ће се у потпуности, на делу, показати брига светских филантропа, институција и држава за спасавање бројних живота, а поготово нас старијих, и особа са смањеним имунитетом.
Сматрајући да ми је у овим годинама сваки дан поклоњен и драгоцен (прешао сам просек за животни век мушкараца у Србији), да због здравља треба да будем, сат до два, свакога дана у Природи, да немам сувише времена за губљење, те тако немам ни навику да у слободно време уживам у емисијама Парова, Задруге, ријалитија и осталих виртуалних забава на малим екранима — тамновање ми је тешко пало.
Покушавам, али још не успевам, да се опоравим од нагомиланог психосоматског стреса изазваног призорима који су нам приказивани, паничним информацијама у медијима, потресним сликама, као и због туробних сценарија који нас очекују у наредном периоду.
Јер сви се слажу: „После ове пандемије, ништа више неће бити као пре!“
Због велике светске економске кризе, која ће потрајати, те због убрзаних климатских промена, као и због сталних претњи од нових и смртоноснијих вируса, живеће се у страху, и то ме брине.
Опседа ме и помисао да моја деца можда неће смети да ме у све ређим сусретима загрле и пољубе, да ме не би заразили, јер су потенцијални асимтоматски носиоци вируса.
Некада сам патио што немам унучиће, али сада сам спокојнији, јер бих бринуо и за њихову будућност, страховао због могућих отмица, те манијачког или вршњачког насиља.
Поштујући препоруке стручњака, можда бих страховао и за сопствени живот, ако бих морао повремено да их причувам ради помоћи њима и својој деци.
Због уведених мера физичке дистанце, и поодмаклих година, више можда нећу моћи слободно, када пожелим, да путујем градским, приградским као ни међуградским превозом, а аутомобил не поседујем.
Нећу моћи ни да се неспутано крећем; мораћу да носим маску и рукавице још неко време, а затим поново у касну јесен, када се вирус врати са јужне хемисфере.
Бићу фактички често изолован (изопштен?) зарад бриге заједнице за моје, и здравље других, и ако бих случајно прекршио коју прописану (или наметнуту?) меру владе, био бих санкционисан. А у томе би здушно помагали савесни, лојални, а пре свега, застрашени, суграђани.
Можда бих се сетио и не тако далеке прошлости и размишљао о сврси заборављеног лапота, уколико бих у блиској будућности имао све мање снаге да се крећем, суочен са патњом и немоћи, сам у стану; остављен на милост и самилост најближих сапатника и ближњих, можда прво у колицима, а затим, и у пеленама — препуштен бризи особља у старачком дому…
* * *
„Кад цео свет зна добро као добро, то постаје зло.“ Лао Це у тумачењу Чуанг Цеа.
Наличје трансплантације органа
Осим набројаних, за мене тешких, околности и ограничења наметнутих пандемијом вируса Ковид-19, због моје основне болести сам додатно обележен и издвојен. Ускраћено ми је Уставом загарантовано право да смо пред законом сви једнаки, с обзиром да не могу да покажем свесрдну хуманост и лојалност на делу; само млађима и здравима је омогућено да по новом Закону о пресађивању органа („Сл. гласник Р.С.“, 57/2018), у случају мождане смрти буду, де факто обавезни, донори (на потиснутом српском — дародавци) органа.
За неупућене, и за већину Срба која олако све заборавља, за трансплантацију срца, јетре, бубрега… органи се узимају од живих људи напосредно на терену (у ратом погођеним областима), или у кућама — „болницама“. За Србе са Косова и Метохије таква злогласна „жута“ кућа била је у Албанији, где су одвођене киднаповане жртве: углавном српски цивили, после НАТО бомбардовања 1999. и доласка КФОР-а. Истиниту животну причу о тим страхотама, песник и књижевник Веселин Џелетовић је преточио у књигу „Српско срце Јоханово“. Требало је да се сними и филм.
Хумана верзија донорства спроводи се у болницама где стручни тимови лекара могу да од малог броја живих давалаца (сродника, пријатеља, или несрећника принуђених на продају органа) узму бубрег, јер је парни оган, као и део јетре или коштане сржи.
Мождана смрт
У пракси се, међутим, за ове, као и за све друге бројне транплантације, потребни органи узимају од људи код којих је утврђена „мождана смрт“ (престала је мождана активност, али срце и даље куца: без, или уз помоћ вештачких плућа). Узимање органа од, са теолошке тачке гледишта, још живих људи (није утврђена биолошка смрт тела), узрокује многе етичке дилеме, нарочито код верујућих људи.
За разлику од њих, поборници „мождане смрти“ говоре углавном само о хуманости (спашавају се животи или квалитет живота тешких болесника), а правдају се и тиме да донори не осећају бол.
Наиме, лекари су „установили“, а Светска здравствена организација – СЗО потврдила, да тело не осећа бол ако се прекине веза са лимбичким делом мозга.
Достигнуће науке је и да може да нам буде лепо, лоше, или чак страшно, уколико се стимулишу поједине „тачке“ лимбичког система: што је један од начина наметања „емоционалне мастурбације“ и манипулације емоцијама.
Затим, да емоције не осећамо срцем, стомаком и телом, већ да су амигдале центри емоција. А чињеница је да су амигдале одговорне за контролу емоција, да их постајемо свесни после процесирања у мозгу, и да наше понашање зависи од усвојених морално-етичких начела и савести, као и од јачине воље.
А што се мене тиче, да не бих био изолован од достигнућа медицине, могу по смрти да будем донор коже, и претпоставља се да такву привилегију нећу желети да одбијем — подношењем писаног захтева (у складу са Законом), а ради јасног издвајања од подобних грађана са потписаном донорском картицом или без ње.
За неупућене, можда и шокиране наведеним подацима, као и за „неверне Томе“, предлажем да одслушају предавање једног уваженог професора под називом „Проблем мождане смрти и могуће заблуде у ставу према донорству органа“, у којем се јавно износи и другачије мишљење у односу на мишљења домаћих, и већине светских колега, а говори се и о наличју праксе утврђивања „мождане смрти“ ради узимања органа за трансплантације.
Напомена: Линк на текст и видео постављени су тек сада, на овом мом сајту, како професор Шушак у оно зло доба п(л)андемије не би имао велике непријатности.
Добробити Новог светског поретка
Да није све тако црно, како ми се по мом сумњичавом уму чини, уму још у младости зараженом после читања футуристичког (дистопијског) романа „1984.“, Џорџа Орвела, биће ми дозвољено да лојалност Новом светском поретку докажем и добровољним чиповањем (а не насилним преко вакцина, како нас узнемиравају и плаше неки теоретичари завере).
Тако ће ми се преко чипа омогућити приступ свим погодностима новог врлог света, а пре свега хитна и квалитетна здравствена помоћ.
Моћи ћу да поживим још десетак година, па ако припремим и потребан новац, можда ће садржај мог мозга моћи да се споји са компјутером, да би се са напретком науке могао да врати у ново, клонирано тело, јер ће ми замрзнути ДНК и матичне ћелије. Генетичким инжењерингом ће претходно бити одстрањене све аномалије, бићу ослобођен свих болести, и спреман за бесмртан живот.
Ипак сам традиционалиста
Међутим, пошто нисам склон наметнутим (насилним) едукацијама, а у прошлости сам, упркос познатих мана комунистичког режима, стекао некакво образовање, ради очувања образа и жеље да не изгубим душу, ја такву будућност не желим.
У не тако давно, старо доба, васпитаван сам да су истина и слобода светиње, и да се не продају за мало ваздуха, хране при истеку рока трајања (јер ће наша квалитетнија храна да се извози) и воде, која већ одавно није само наша.
Али како да нам у будућности буде боље када је деценијама на делу владавина партијских структура које развијају поданички менталитет у коме се потискују бољи, савесни, слободно-мислећи чланови заједнице.
У насталим околностима, у борби за егзистенцију, јер овде не могу да се запосле уз пристојну накнаду, или немају одговарајући третман спрам својих могућности и квалификација, за последицу смо имали да су квалитетни и искусни кадрови напуштали земљу, и тај проблем није само наш, и/или држава у окружењу, већ и општи сиромашнијих земаља.
Омладина је још у прошлом веку започетом реформом школства (шуварицама у средњој, и Болоњом у високошколској настави) припремана за уклапање у глобалистичку средину, по цену губљења идентитета.
Зато деца у вишим разредима основне школе одавно уче „савременију“ историју и географију, сазнају и нове постулате напредног грађанског друштва, за разлику од нас старијих, често конзервативних, неуких, неедукованих, чак и национално опредељених затуцаника.
У глави ми стоје, још нису избрисани, стихови народне песме „Урош и Мрњавчевићи“, које сам давно, у шестом разреду основне школе учио:
„Марко сине једини у мајке,
не била ти моја рана клета,
немој, сине, говорити криво,
ни по бабу ни по стричевима,
већ по правди Бога истинога!
Немој, сине, изгубити душе!“
Кроз одрастање и сазревање, на прескок сам читао и „Свето писмо“ у коме је на крају, у „Јовановом откривењу“, описана будућност, али ми се није свидела, нисам могао да претпоставим ни поверујем у то што је пре више од две хиљаде година, о чиповању, као жигу звери, написано.
Што се више трудим да знам, због све више полуистинитих, понекад и лажних информација којима смо изложени, сазнајем да много тога не знам.
За понешто сам и сам крив, јер за неке узнемирујуће, шокантне, често истините догађаје не желим да знам да постоје. И тако, што аутоцензуром, а што под теретом година, заборављам све више.
Заборавио сам и да возим аутомобил јер га више немам, али то ме не брине; возиће ме паметни аутомобили управљани преко 5Г мреже.
Не знам ни да возим авион, никада нисам желео, па ни покушавао, али сам у звезданим ноћима, у младости, у мислима путовао небеским пространствима. А затим у сну, на крилима душе, летео…
И зато, због снова из младости, верујем, исповедам и знам да имам душу, и да је не смем изгубити ни ро цену овоземаљског живота.