Немири душе

Аутор: Слободан Бојковић

Немири душе – Теби

Триптих

Сусрет

Враголаст осмех на лицу твоме,
Привлачи док те знатижељно гледам,
Задовољна, храбриш ме да наставим,
Срце, себе да ти предам.

Одсјаје звезда у очима гледам,
Трагове живота и чежњу у њима;
Са телом сам наспрам тебе, будан,
Док немирна душа плови у сновима.

У чулним сликама, подижем ти косу,
Пијем нектар са усана, медну росу,
Љубим врат и очи, лице цело,
Пољупцима грејем попрсје ти бело;
Пупољке, набрекле, нежно дирам,
Благо те, уз себе, привијам и свијам.

Додирујем спреда, мало и од страга,
Горе и доле, колико могу,
Застајем, храбро крећем даље,
Завлачим руку између ногу.

Бедра се грче, и опуштају,
Ослушкују, јаче се стежу;
Ал’ док те рука нежно милује,
Милозвучје до свести допире,
У машти снова слика нестаје.

Исповест

Роб сам чулне страсне душе,
Срце жуди да те гледа,
Да те грли, да трепери,
Да те воли, да те жели,
Да се шири, да је твоје.
Да смо једно, Око моје,

Годинама, ја сам монах,
Пости душа, више тело,
Ал’ узалуд…
У свет када ја се денем,
У порама мога тела.
Крв ми кипти, узаврела.

Драга моја познанице,
Песникињо, дружбенице,
Прими ме за причасника
божанствене службе твоје,
Трагали смо, нашли смо се,
Буди моја, мило моје!

Од живота видај ране,
Греј прозебле крхке кости,
Дуго моје тело пости.

Обгрли ме да утонем
у облине меког тела,
Да се споје душе наше,
Без застора, и без вела,
Трепераве и танане;
У наготу обучене, обнажене,
А невине, од стихија сачуване…

Сан или јава?

Пристала си, мило моје,
Предала ми своје снове;
За живот је, са топлином,
Твоје срце оживело,
Са љубављу процветало,
И постаје, Дуњо моја,
У јесени, опет врело.

И ми сада сведочимо,
То чудесно Божје дело,
Што опстаје од Постања:
„Видех двоје. Кад се воле,
Тад су једно сродне пол’е!“
Једна душа, једно тело,
А две пол’е, мило моје.

Чежњо моја испуњена,
Дао сам ти срце своје,
А твоје је сада моје…

Аутор: Слободан Бојковић