Приредио: Слободан Бојковић
Пошто сам у много чему сумњало (не прихватам све у виду „Здраво за готово“), и тражим потврду и доказе, није ни чудо да су ме електрична и електронска мерења одувек привлачила. На другој години Електронског факултета у Нишу професор ми је био будући академик, др Александар Маринчић (1933–2011), а на трећој др Богосав Ковачевић (1923–1998). Професор Ковачевић је као члан Mетролошког савета ФНР Југославије дао значајан допринос у метрологији тачног мерења времена код нас и у свету. Дипломски рад радим код њега, и по његовом савету, с обзиром да је имао увид у стање у Електронској индустрији у Нишу, која ме је стипендирала, а и у моје афинитете, предлаже ми да инсистирам на запошљавању у Оделењу одржавања и израде инструмената фабрике ТВ апарата, или у фабрици за израду и одржавање медицинских уређаја. Због другарске и тимске радне атмосфере, опредељујем се за рад у фабрици ТВ апарата. И тако су одржавање опреме, оправка постојећих инструмената (уз иновације и уштеде), контрола поузданости и тачности података геофизичких каротажних мерења (посредно али и директно и квалитета осталих рударско-нафташких радова), постали моја судбина за време наставка радног века (од тога, 35 проведених година у „Нафтагасу“ у Новом Саду).
Поред наведених професора на Електронском факултету у Нишу, радо се сећам и професора електротехнике др Александра Воргучића (1930–2018) ) – кога је 70-их година потиснуо лоби за примену неефикасних (у Америци напуштених, а у свет извезених, и код нас „увезених“), законима подржаних, радиоактивних громобрана. Затим, професора електронике др Бранка Раковића (1922–1984) – који је несрећно преминуо чекајући на пријем у Ургентном клиничком центру у Београду, професора електромагнетике и академика др Јована Сурутке (2021–2006), чувеног професора механике, математичара и инжењера, др Данила Рашковића (1910–1985), професора пројектовања дигиталних система др Тихомира Алексића (1922–2004), и још живог, у 103. години једног од најстаријих становника Београда, професора логичких кола, др Добривоја Јовановића (1923-).
П. С.
Више о др Данилу Рашковићу написано је у „Сећањима бр. 2“ у делу „Награда на факултету и варљивост сећања“.
А ево и дела сећања на др Богосава Ковачевића из текста његовог захвалног докторанта др Љубише Голубовића.
“Код нас и у свету највише је познат по истраживању и материјализацији секунде као основне мерне јединице временског интервала, односно рад на проблемима тачног времена. Савремена достигнућа у прецизном мерењу времена омогућавају да се она у последњој деценији двадесетог века врше на десетине милиона пута тачније него било која друга физичка величина или појава у нашем окружењу, па због тога представља у савременој науци технолошки капитал од изузетне важности. Ово је био посебан изазов за огледање у овој научној области. Добар познавалац телевизије као телекомуникационог система, професор Ковачевић је утврдио да овај систем има изванредне могућности за пренос временских сигнала ширем кругу корисника без великих додатних улагања. Већ 1969. године први у свету је предложио да се истовремено емитује телевизијски програм и временски сигнал преко телевизијске мреже синхронизованим убацивањем ових сигнала у невидљиви део телевизијске слике, а да то не омета нормални телевизијски програм. Ова идеја је први пут експериментално проверена у САД 1972. године, док је у Југославији већ наредне 1973. године био остварен цео телевизијски систем у Телевизији Београд и од тада па до 1991. године су временски сигнали, формирани из атомског часовника, редовно емитовани за потребе корисника. Прецизност издвајања секундних сигнала из телевизијских пријемника била је боља од 10 милијардитих делова секунде.
Пионирски подухват професора Ковачевића није само у томе што је наша земља у то време добила један од најсавременијих система дистрибуције сигнала тачног времена у свету и поуздано обезбеђење рада многих техничких система. Значај треба ценити и на основу тога што је ово прва материјализација једне основне мерне јединице-секунде у нашој земљи после 100 година (метар и килограм 1879. године) и истовремено прва мерна јединица која је имала исти ниво тачности као и у технолошки водећим земљама света.
Године 1976. професор Ковачевић постаје званични представник наше земље у најкомпетентнијем међународном телу CCIR, при Комисији за тачно време са седиштем у Женеви.
У Вашингтону (NASA) 1977. године професор Ковачевић предлаже методу за пренос временских сигнала преко телевизијских сателита са наговештајем начина компензовања настале грешке као последице дневних промена положаја телевизијског сателита, да би наредне 1978. године у Хелсинкију изложио детаљно разрађену методу на основу које су извршени експерименти у Јапану (1979-80) и у Југославији (1979-81), који су показали да се поменута грешка може смањити и до 100 пута. На Конгресу за време и фреквенцију (Делхи, Индија-1981), професор Ковачевић предлаже потпуно нову идеју за одређивање и континуално праћење положаја телевизијских сателита, која се ослања на раније развијени земаљски телевизијски систем тачног времена у нашој земљи и уклапа са њим у јединствену целину. На истом конгресу, на основу остварених резултата, професору Ковачевићу је поверено да припреми документ ,,Приказ стања и достигнућа у области преноса временских сигнала и еталона фреквенције преко телевизијских сателита у свету и предлог за њихово коришћење’’. […]
За свеукупни допринос науци, проф. др Богосав Ковачевић је добитник и највише републичке награде за стваралачки рад – Седмојулске награде (1972); тиме је одато посебно друштвено признање за најзначајнија достигнућа од општег значаја за развој Србије у области електротехнике.”