Пише: Слободан Бојковић
Високи рејтинг од преко 2400 поена отворио ми је пут за учешће на појединим међународним турнирима у Новом Саду. Тако сам, после победе над ИМ Еугением Тореом, прваком Азије за 1972. годину у Нишу, на Октобарском турниру 1975. победио актуелног омладинског првака света, ИМ Антони Мајлса, а непоражен сам и од наших бивших омладинских светских првака: ВМ Боре Ивкова и ВМ Бојана Курајице, те бившег јуниорског првака Европе, тада ИМ, Олега Романишина из Украјине, победника турнира 1975. у Новом Саду.
За разлику од неких млађих колега шахиста у оквиру велике Југославије који на радним местима нису били превише оптерећени свакодневним послом (него су, не ретко, чак по сат и више времена дневно на радном месту могли да посвећују шаху), ја сам, због обавеза на послу на међународним турнирима наступао неприпремљен, и углавном тек после пуног радног времена, уморан, седао и играо шаховску партију против одморних и утренираних шаховских професионалаца. Последица тога су били груби превиди и незаслужени порази…
Најтежи ми је био Октобарски турнир 1979. Дан уочи почетка турнира Душан Марјан из Организационог одбора ме обавештава да је неко од велемајстора са вишим рејтингом (мислим Јан Смејкал) отказао учешће и, с обзиром да ми је рејтинг 2410 поена, могу да играм, али да морам да одговорим у року од два сата. Ситуација је била незавидна. Тек је започело пуштање у рад нове каротажне апаратуре из Америке са провером бушотинских инструмената, морао сам да будем са инжењером компаније још најмање седам радних дана (тада сам још био једини инжењер одржавања електронске опреме, уједно и руководилац одржавања, па је било теже да добијем дозволу од надређених). Осим тога, локација „Каротажних радова“ у којима сам радио, је била ван града, на Шангају, а због несташице бензина била је уведена вожња приватних аутомобила по систему пар-непар. С обзиром да је турнир био по рејтингу и именима веома јак (предвиђен да омогући освајање велемајсторског бала младом Петру Поповићу), прихватам изазов. А било је напорно: устајање у 5:15 јер се радило од 6:30, рад до 14:30 а понекад и мало дуже због стручњака из америчке компаније, кашњење на поједина кола око 20 минута (а стицајем околности против Глигорића пуних 40 минута!), извињавање реномираним играчима, легање у кревет пред поноћ… Упропашћавао сам добре позиције, али најтеже ми је било после грубог превида у партији са Геогиуом. Гелер, који се надметао са њим у трци за прво место, бесан нам прилази и напада нас, мислећи да сам продао партију… Нисам успео да га убедим. Ипак, и поред свих искушења и пропуста, нисам заузео последње место на турниру! (текст је преузет из „Сећања бр.3“)
С обзиром да сам се држао својих животних начела и принципа, нисам био члан партије, а нисам пореклом био ни Војвођанин, нисам имао никакве привилегије. За време напорног Октобарског турнира 1979. није ми у „Нафта-гас“-у омогућен превоз од посла до куће службеним аутомобилом за време боравка стручњака из Америке, а када сам, због система пар-непар уместо сопственог аутомобила Рено-4 морао да користим аутобус и каснио на партије. Истине ради, по одласку стручњака добио сам 5 радних дана плаћеног одсуства, али већ је било касно; премор је узео свој данак па нисам успео значајније да побољшам пласман. Делио сам од Новосађана место са ИМ Иваном Буљовчићем, док је ИМ Антон Деже, такође вишеструки првак Војводине као и Иван, био последњи. У ствари, ја био бих последњи, да нисам у вратоломној партији пуној обрта, успео да победим велемајстора Душана Рајковића. А томе је ипак допринео мали предах због одсуства са посла.
На Октобарским турнирима 1983. и 1986. године могао сам да излазим нешто раније са посла с обзиром на помоћ у виду пријема 1981. једног електроинжењера у Одржавање, а имао сам и зарађене сате приликом одласка на терен, па ми је било лакше. Али оно што ме је 1979. али и 1983. године погодило, било је да се нико из „Нафта-гас“-а, а ни из Новосадског шах клуба, није сетио да ми од пригодних поклона намењених шахистима, сачува и преда бар роковник приликом посета шахиста руководству „Нафта-гас“, као једном од главних покровитеља турнира организованих поводом Дана ослобођења Новог Сада.