Претходно објављено на порталу Борба за истину, 28. 3. 2024.
Приредио: Слободан Бојковић
– Залуд уста пуна молитве ако је срце празно.
– Три су главне врлине: вера, нада и љубав. Вера у Бога, нада у вечни живот, љубав према Створитељу и створењима.
– Живот нас учи пролазности, смрт потврђује лекцију живота, а Бог одбацује обе лекције.
– Које су две зле ствари о којима људи најрадије разговарају? Туђи грех и своја победа.
– О три предмета не жури да говориш: о Богу – док не утврдиш веру у Њега, о туђем греху – док се не сетиш свога, и сутрашњем дану – док не сване.
– Злочин је слабост, а не снага. Злочинац је слабић, а не јунак. Зато сматрај свога злотвора увек као слабијег од себе, па као што се не светиш слабом детету, не свети се ни злотвору. Јер он није злотвор по снази, него по слабости. Тим начином гомилаћеш снагу у себи и бићеш као море, које се не излива да потопи сваког дерана, што се у њ баца каменом.
– Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.
– Буди опрезан према крајњим похвалама и крајњим покудама, и сматрај, да си од првих мањи а од других већи. Да не би полетео без крила, и да се не би поништио без надежде.
– Стална срећа, без примеса несреће, постала би безбојна и досадна. Стална несрећа, без смрти, учинила би овај живот паклом без излаза. У срећи људи неће – хоће да се сете Бога; У несрећи хоће – неће да се сете Бога, а у смрти морају да се сете Бога.
– Мисли твоје, које се по небу не прошетају, остају кржљаве и болесне. Речи твоје, које не ударе о небо, остаће без еха, и биће као котрљање камена, које зада страх околини и не донесе никакву благодет долини.
– Добро дело је чудо, које два срца чини срећним. Зло дело је одсуство чуда, које два срца суши. Гле, нико не говори о чуду, када се трава суши, а сви говоре о чуду, када трава расте.
– Сва препирка двеју школа састоји се у томе које су очи слепе – спољашње или унутрашње? А вечити Вид одговара: и једне и друге су слепе ван Мене. А и једне и друге виде, кад ја гледам кроз њих, и кад оне гледају кроз Мене.
– Стави свој живот у стихове. И опет ти кажем: стави свој живот у стихове, ако хоћеш да осетиш живот универзални, и да будеш с овим у вези и хармонији. Можеш бити аналитичар песме, но не заборави певати песму. […] Анализа умртвљује, песма оживљава.
– Колико се људи жртвовало за природу? А природа се, по правилу, сва жртвује за човека.
– Нека ти сви људи, које среташ, буду живе слике онога добра и зла, које је у теби.
– Ко мрзи цео свет, тај не може волети ни себе.
– Анализа убија љубав. Зато је наука тако хладна. И зато се не говори о лепоти знања, но само о корисности знања.
– Нису паметни људи својом памећу открили многе тајне него су својом жељом и трудом куцали на врата тајни, и Бог им је отворио. […] Зато кад си успешан, реци: „Господе, мени припада само труд, а теби успех“.
– Људи, који не могу владати својим срцем, још мање могу владати својим језиком. Људи, који не могу завести мир у срцу своме, још мање могу завести мир у држави. […] – Људи, који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.
– И ентузијазам је огањ, и фанатизам је огањ. Но прво је огањ без дима, друго је горење с димом. […] Фанатизам се показује у највећој својој сили у три случаја: у партијској политици, у револуцијама и у ратовима. Као дан од ноћи, тако се разликује ентузијазам од фанатизма. Први се руководи љубављу, и зида; други се руководи мржњом, и руши. Први је саборан, католичан, други је искључив, сектантан. Фанатику увек недостаје нешто, час ум, час срце. Ентузиаст је увек цео човек. Чувај се душо да се не окрњиш, те да се твој ентузијазам не искриви у фанатизам.
– Хоћеш ли слободу, онда покушај прво ослободити се себе самог. Ако је у погледу знања важило као врховно правило: познај себе самог – то у погледу морала важи као врховно правило: ослободи се себе самог!
– Што је човек ближи Богу, то му се Бог чини већим а човек мањим; што је човек даље од Бога, то му се човек чини већим а Бог мањим.
– Не бележи своја добра дела, јер ако их забележиш, брзо ће избледети; ако их пак заборавиш, биће уписана у вечност. Не бележи зла дела суседа свога, јер ако их забележиш, пола терета њихових злих дела пашће на тебе. Ако их пак предаш забораву, и Бог ће твоја зла дела предати забораву.
– Грех је микроб душе. Од свих микроба у свету грех је најпостојанији и најплоднији.
– Служба Богу јесте у исто време служба људима; служба људима јесте у исто време служба Богу.
– Бог је крајња мета свију грехова. […] Као што стрела пролази кроз маглу и зауставља се у дрвету, тако све твоје стреле пролазе кроз сва тела, кроз све душе, кроз сву васиону, као кроз маглу, и заустављају се у Дрвету Живота, у Богу.
– Грех је произвео етику, као болест медицину.
– Није дакле довољно рећи оно што површни етичари говоре: „иди, и не греши више!“ Јер то је читање књиге с другог краја. Него се мора рећи: „опроштени су ти греси, – иди, и не греши више!“
– Морал има физичко дејство. Ово знају и лекари при лечењу болесника, и сељаци при жетви. Ако је жетва слаба, сељаци свију села на кугли земаљској обзиру се и испитују грех села у тој години.
– Према мери добра у људима и природа пружа своју меру здравља и плодова. Ово своје искуство изрекао је народ у једној силној изреци: „Каква вера, онаква и мера“.
– Сваки новорођени човек јесте ново огледало Бога, нешто замагљено грехом непослушности.
– Човек мрзи онога, против кога греши. Прво га се боји, па онда мрзи. Када човек учини грех према пријатељу своме, најпре га обузима страх, који се убрзо претвара у мржњу. А мржња сасвим заслепљује. Човек мрзи онога ко зна његов грех. Прво га се боји, па онда мрзи.
– Не сматрај ништа циљем овога живота осим спасења душе.
– Ако запалиш све врлине у себи као велике свеће, добро ћеш учинити. Но ако при томе задржиш славољубље, ово ће као силан ветар убрзо све упаљене свеће погасити.
– Када мислимо о својим умрлим суседима, великим и малим, ми се потајно гордимо, као да смо ми својом снагом и одабраношћу остали у животу, и као да су они као слабији и лошији од нас пали и пропали. Такво мишљење је врло штетно по напредак наше душе.
– Најчистија суза. Непрестано богоопштење: у тишини срца, у уздржаности ума, у ћутању целе душе, то доводи до серафимске чистоте унутрашњег човека.
– Свака права молитва јесте борба са смрћу и одрицање смрти. И свака права молитва јесте борба за живот и утврђење живота.
Мисли владике Николаја Велимировића преузете су из књиге „Мисли о добру и злу“. Отворена књига 2008. Београд
Избор: Слободан Бојковић