Пише: Слободан Бојковић
Идеја о писању запажања и гледишта о Ковиду-19 јавила ми се за време ванредног стања. Пошто сам део старије популације, претворен у статистички број 65+, погађало ме је вишедневно закључавање зарад наводне бриге заједнице за здравље нас старијих, угрожених. Такође, сметало ми је свакодневно ширење панике преко ТВ екрана и осталих медија. Несхватљив ми је био и априори изабран став епидемиолога о пасивном чекању на вакцину. А при томе произвођачи и држава неће давати никакве гаранције о безбедности вакцина које ће се примати на сопствену одговорност.
Иако сам по годинама и статистикама лекара био угрожен, а и због пратеће хроничне болести, ни на крај памети ми није падало примање вакцине. Наиме, пуних 18 година имам потврђену ХЛЛ (хроничну лимфоцитну леукемију), али без пратећих негативних појава. (Нису ме лечили хематолози из новосадске болнице, јер сам почетком 2004. одбио хемотерапију. По класификацијама су ми прогнозирали око 10 година живота). Лимфоцити су ми сада око 25 -30 пута већи, а укупни ИгГ и остали имуноглобулини доста мањи од нормале. Без обзира на све то, имам седиментацију 2 (организам је без упалних процеса са ЦРП око 1), што говори о релативно добро прилагођеном имуном систему са активним тимусом. У 76-ој години живота не користим друге лекове у свакодневној терапији, осим ксалатана за очи, и поред проблема са цревима.
Наиме, 2012. године, хирург, тада и асистент на факултету је, после стављања краће мрежице која није обухватила доњи ингивинални брух, тврдио да је у питању сером, па ми је пробушио танко црево. Уследило је отварање стомака и постављање стоме, касније спајање танког црева, затим раст тумора као реакција на мрежицу уз захватање мишића трбушног зида, операција тумора, и коначно две нове операције ради санирања почетна два бруха. Трајне последице: сужење на месту стоме уз бројне прираслице. Последњи пут сам орално користио цитостатике (леукеран) ради припреме за шесту, последњу операцију, 2018. године, јер су лимфоцити износили 83 х10Е9/л, али без неког резултата.
И поред леукемије, због минималног коришћења цитостатика у неколико наврата (таблета леукерана), нисам обољевао од грипа, као ни од САРС и МЕРС вируса, и поред масовних контаката, а никада нисам био вакцинисан против сезонских врста грипа. Сматрао сам да је спас у активирању и одржавању сопственог природног имунитета, при чему ми је гладовање, касније учестало због проблема са цревима, помагало у томе.
Када је објављена пандемија нисам се плашио, јер сам крајем јануара, боравећи два пута у Београду на већим скуповима, а враћањем у Нови Сад аутобусима са пуно миграната и Кинеза, зарадио неку врсту грипа. После дводневне температуре и двонедељног сувог, досадног кашља, сматрао сам да сам постигао имунитет на корона вирус који је тада циркулисао. Осим тога, дуго година сам користио пулсни оксиметар за свакодневно праћење општег здравственог стања и стреса, па сам се и због тога осећао сигурније. Али нажалост, оксиметре и дан данас не поседују ни амбуланте опште праксе, па не чуди што их немају ни школе, макар школски психолог!
Маску сам носио, и носим, само из обзира према другима, на местима где се ношење изричито захтева. Иначе не сматрам да може да заштити, а мања доза заражавања је, мо мом мишљењу, корисна за контакт организма са вирусом и јачање сопственог имунитета.
Први написани чланак „Поглед из угла 65+“, у скраћеној верзији, понудио сам „Политици“ за рубрику Погледи. Пошто сам одбијен, обратио сам се шаховском пријатељу Владану Динићу – Дињи, дугогодушњем новинару „Вечерњих новости“ и власнику недељника „Сведок“, који је цео чланак објавио на порталу „Svedok Online“ средином маја 2020.
Пошто нико од лекара имунолога није говорио, а ни писао о физиологији и активирању сопственог, природног имунитета, с обзиром на моје искуство са леукемијом, усудио сам се да пишем о томе. Али опет сам наишао на зид, и да није било помоћи пријатеља из младости Владана Динића – Диње, познатог новинара, све би остало мртво слово на папиру. (У другој половини шездесетих година био сам прва сениорска табла у шаховском клубу „Железничар“ из Ниша, а он омладинска.)
Захваљујући Дињиној подршци и утицају да се текст објави, од једног су настала два, па три, да би на крају на порталу „Глас јавности“ било објављено девет чланака о Ковиду-19, али успут и о другим повезаним темама.
Захваљујем се још једном Дињи, као и редакцији „Гласа јавности, на професионалној обради текстова са пратећим фотографијама.
У Новом Саду, ФМ Слободан Бојковић
марта 2021. дипл. инж. електронике у пензији